25.07.2020.
Пише: Милица Краљ

ПЛАМЕН САМ БИО И ОСТАО

На овогодишњи Видовдан навршило се равно сто шест година од оног ведрог јунског дана када је млади Гавирло Принцип, подигао пиштољ и испалио хитац на аутроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у центру Сарајева, близу моста на Миљацки.

На дан 28. априла 2020. навршило се 102 године од мученичке смрти Гаврила Принципа, који ни 24 не беше напунио.

На данашњи дан подсећамо се вечно младог Гаврила чији је „племенити хитац“ (Црњански) убрзао замајац империјалистичког похода на Србију и даље на Исток.

„Ми најмлађи морамо почети стварати нову историју. У свoје студено друштво морамо уносити сунца, колебати замрле и гибати резигниране. Морамо повести рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми, гласници нових генерација и нових људи. Имајућ веру јачу од живота и љубав која диже из гробова, ми ћемо победити.!“

Овако је у бечкој „ Новој зори“ писао Владимир Гаћиновић, зачетник и идеолог „ Младе Босне“, касније пријатељ Лава Давидовича Бернштајна Троцког, који је 1917. године отрован у Лозани.

На Царевој ћуприји, на месту где је после неуспелог атентата, Жерајић пуцао у себе, и успео да изговори “Своју освету остављам Српству“, ђаци и омладина су пролазећи поред тог места скидали капе у знак поштовања и дивљења.

На његовом гробу су се уочи Видовдана 1914. састали атентатори, пре него што ће својим чином обелоданити његове речи:“ Биће људи у неразоривом и непобедивом народу српском. Када ми погинемо доћи ће други.“

Лове а уловљени

Подсетимо и да су Гаврилове стопе које су биле урезане у асфалту уклоњене деведесетих година двадесетог века, али нису уклоњене из историје.

Иво Андрић, такође један од чланова „Младе Босне“ после Гавриловог хица, записао је „Читаво наше друштво хрче недостојно, само су песници и атентатори будни.“

А Милош Црњански кога је атентат затекао у Бечу пише:    (За опширније клкните на наслов)

„Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног облачка – после ручка. Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка.(…) Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је скинуо са неба, револверским пуцњем.

Атентатор је имао чудно име. Састављено од имена принца и архангела.“

Историјске чињенице (садржане у лексиконима, енциклопедијама, тематским часописима, читанкама…итд…), кажу да преци Гаврила Принципа потичу из племена Јовићевића и почетком XVIII века су из Грахова, са тромеђе Босне и Херцеговине Лике и Далмације, населили у село Обљај близу Босанског Грахова.

Презиме Принцип су добили на необичан начин. Неки Тодор, предак, наочит и снажан човек, веома крупан, облачио се у веома богато украшену ношњу и често је долазио у далматинске крајеве који су тада припадали млетачкој републици. Млечани су га сматрали за поглавара племена и дали му име Принцип (латински, principal.) Касније су Тодорови потомци усвојили презиме Принцип.

Гаврилов деда Јово се за време устанка против Турака у Црним Потоцима 1876. прикључио са двојицом синова, устаницима. Тада је изгорела и њихова кућа у Обљају. Касније је Перо, Гавриолов отац обновио ту стару кућу и оженио се седаманестогидишњо Маријом Мићић из Малог Обљаја.

Пепо и Нана (како су из милоште називани Петар и Марија, Гаврилови родитељи) изродили су деветоро деце, али су живи остали само синови: Јово, Гаврило и Никола. Јово је постао трговац, а Никола лекар.

Познато је да је да раног детињства показивао је знаке одлучности и жилавости. Ничег и никог се није бојао. Основну школу учио је у Грахову са одличним успехом. После завршене основне школе отац га води у Сарајево са намером да га упише у кадетску школу за уастирјске официре, која је била бесплатна. Ђаци кадетске школе носили су црвене фесове са кићанкама и униформе и народ их уопште није волео. Перо, по савету пријатеља, уписује Гаврила у трговачку школу. Гаврило је био један од најбољих ђака. Упознаје град, дружи се са ученицима гимназије, почиње страсно да чита. Због већих могућности за наставак школовања прелази у тузланску гимназију. Тамо је усамљен и одвојен од старог друштва и почиње да бежи са часова. Пре него што ће га због неоправданих изостанака искључити успева да се упише у сарајевску гимназију. Један од другова у сарајевској гмназији био му је и Трифко Грабеж. Са друговима одлази у кафане, игра билијар, иде на излете, а недељом у цркву. У цркви ће видети једну ученицу и заљубиће се у њу. Почиње да пише и песме

На часовима историје, а затим и читајући дела руске литеартурте, слободоумне часописе и новине („ Хрватски ђак“ и бечку „Зору“, револуционарни „ Вал“ ), пример саможртвовања Богдана Жерајића определило је Гаврила и његове другове за политички рад.

Гаврило се брзо уморио од школског програма који су направили Аустријанци. Почео је да се интересује за филозофску литературу и политичка дела. Новца није имао тако да се врло слабо хранио. Одлучио је да оде у Србију и тамо заврши средњу школу. Маја 1912. тек што је навршио седамнаесту годину кренуо је у Србију. Брат му је дао нешто пара, а и он је сам имао уштеђевину од часова које је давао млађим ђацима. У Београду је учио добро и био срећан, све до избијања балканског рата. Одмах се пријавио као добровољац и послали су га у центар за обуку у Јужној Србији. Међутим његово слабачко и нејако тело није могло да издржи напорне војничке вежбе па је отпуштен из војске.

Док је одлазио из регрутног центра зачуо је да је неко изговорио „Шкарт“ што га је веома погодило и узнемирило.

Познаство са младим штампаром, вршњаком Недељком Чабриновићем, који је због пропагирања анархизма протеран из Босне на пет година, усмерило је његове мисли у другом правцу. Њихов друг био је и млади учитељ Данило Илић, који је био болничар у балканским ратовима, а њихов познаник био је и младић Пушара који је једног дана из новина изрезао текст у коме се најављује долазак Франца Фердинада у Сарајево. Занесени идејом ослобођења од мрског завојевача одлучују да оду Сарајево и убију Франца Фердинанда.

Пре него што ће пуцати у надвојводу Фердинанда Принцип је отишао на Жерајићев грб на Кошеву, на дрвеној крстачи урезао је Богдан Жерајић и гроб украсио цвећем.

Судски процес

На саслушању после атентата које је водио Лео Пфефер, судија сарајевског Окружног суда, родом из Карловца, испричао је како је изгледао Гаврило Принцип кад су га довели у судницу.

Он каже да је видео полицајце како воде крвавог младића ниског раста. „Услед злостављања био је овај младић као сатрвен, и нападно тешко изговарао речи. Мислио сам да тешко говори због задобијених рана; али се касније установило да је томе био други узрок. Младић је био малог раста, слабуњав, издужен, жутобледог лица, па је тешко било и замислити како се он, тако ситан, тих и скроман, могао одлучити на овакав атентат. А тек његове очи! Те светлоплаве, сјајне очи нису нипошто биле дивље, злочиначке очи, већ очи живе и продорне, иначе мирне, и из њих је провиривала урођена интелигенција, као и нека сређеност и крајња енергија.“

Гаврило је рекао да га нико није наговорио на атентат, нити је са ким другим био у договору, нити је коме причао да ће учинити то што је учинио. Изразио је жаљење што је убио војвоткињу од Хоенберга, јер му то није била намера.

На питање судије:
„Да ли су атентати који су се у току последњих година догађали у Хрватској и Босни такође били плод тих националистичких идеја?“ – Гаврило је одговрио:
“Без сумње, јер атентати Јукића и Жерајића били су протест против Угарске и Аустрије, а исто тако и остали атенати. Моја је мисао била да свако ко има душу и саосјећа са напаћеним народом мора да протествује и изврши било шта, јер освета је слатка и крвава.“

Чешки песник Петар Безруч (право име Владимир Вашек) песму „Жудња“ посвето је Принципу:“

Аустријског беса осветниче,

Хероју српски, дични мучениче,

Принципе, друже, мишица нек збори!
Принципе, добро гађај и обори.“

Судски претрес оптуженима отпочео је 12. октобра и трајао до 23. октобра 1914.године. Председник суда био је Луиђи фон Курналди, а судије Богдан Наумовић и мајор Хофман. Саслушање и истрагу над атентаторима водио је судија сарајевског Окружног суда Лео Пфефер. Ухапшени, међу којима и многи недужни, били су затворени у тзв. Филиповићевом лагеру и оковани у гвожђе.

Поглавар Босне и Херцеговине генерал Оскар Поћорек предложио је др Леону фон Билинском, аусторугарском министру финансија, да атентаторима суди војни суд и да православци не буду судије у судском већу. Др Билински је тај предлог одбио, јер у време извршења дела војни суд није постојао, а одбио је и поћореков захтев да православци буду изузети из судског већа.

Државни тужилац је 22 лица оптужио да су хтела: „да на силу измене државни опсег подручја земаља Аустро-Угарске монархије и да Босну и Херцеговину отргну од Монархије и припоје је Краљевини Србији…и за тајно уморство из засједе“ а три лица као саучеснике у том делу. Саслушано је и 80 сведока.

Оптужени су упорно бранили права свога народа и осталих народа на самосталности слободу, бранећи истовремено и принципе за које су учинили то што су учинили.

У заоставштини Надвојводе Франца Фердинанда налази се немачки превод саслушања Гаврила Принципа:

„Покрећем против тебе истрагу због злочина уморства извршеног на тај начин што си у намери да убијеш престолонаследника Фрању Фердинада и његову супругу војвоткињу од Хоенберга, мучки пуцао на њих из браунинг пиштоља из непосредне близине и погодио обоје, услед чега је после кратког времена наступила смрт.“

На то је Принцип одговорио:

„Узимам то на знање и не жалим се али ми је жао што сам убио војвоткињу од Хоенберга, јер ми није била намера да њу убијем.“

Ухапшене је у полицији мучио Виктор Ивасјук.

Трифко Грабеж је тврдио да га је потапао у воду и вршио многе друге тортуре. Полицијски чиновници су приликом ноћних испитивања Принципу и Чабриновићу палили ране лаписом. И поред терора и мучења Трифко Грабеж ништа није хтео да призна

Данило Илић је био уверен да ће га обесити и није се плашио смрти. Иако би волео да је умро у борби коначни резултат је био исти: престаје живот а смрт долази с аустријске стране.

Симболика црних одела судија значила је да ће бити прочитане смртне казне.

Атентатори, оковани тешким ланцима, пресуду су саслушали достојанствено без речи.

Пресуда малолетницима:

ГАВРИЛО ПРИНЦИП је осуђен на 20 година тешке тамнице пооштрене једним даном поста месечно, и сваког 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затворому мрачној соби,

НЕДЕЉКО ЧАБРИНОВИЋ је осуђен на исту казну, на двадесет година, али без поста, Трифко Грабеж на двадесет година тешке тамнице и пост сваког трећег месеца.

ВАСО ЧУБРИЛОВИЋ је био осуђен на 16 година и постом сваких шест месеци, ЦВЕТКО ПОПОВИЋ је осуђен на 13 година, ЛАЗАР ЂУКИЋ на 10 година тамнице.

Пресуде пунолетнима:

На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Мишко Јовановић и Јаков Миловић. Смртна казна над њима морала је да се изврши овим редом: Јаков Миловић, Неђо Керовић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић и, последњи Данило Илић.

На временске казне осуђени су: Митар Керовић на тешку доживотну тамницу, Иво Крањчевић на 10 година тешке тамнице, Цвијан Стјепановић на 7 година тешке тамнице, а Бранко Загорац и Марко Перин на по 2 године тешке тамнице.

Осуђене је исповедио свештеник Милан Мартинковић. Погубљење је извршио државни џелат Алојз Зајфрид, Аустријанац, у кругу војног затвора 3. фебруара 1915.године.

Џелат Алојз Зајфрид, овако је описао последње тренутке Илића, Чубриловића и Јовановића:

„Са осуђеницима којима су скинули ланце још у ћелији дошао је свештеник који је читао последњу молитву. Они су било врло сабрани и мирни. Кад је поново прочитана пресуду, коју су мирно саслушали, дошао је на ред један између њих који је био онизак. Био је то вељко Чбриловић. Кад је стао под стуб, почео је да скида крагну и кравату. Ја сам хтео да му помогнем, јер је тешко откопчавао, а он ми је мирно додао:“ Није потребно, сам ћу! Други је био мршав Мишко Јовановић). И он је би миран. Трећи( Данило Илић) који је као најкривљи био последњи, био је такође врло миран и сабран.“

Пре него што ће и бити намакнута омча сва тројица су клицала слободи свога народа и узвикивали „ Доле Аусторугарска!“

Председник Окружног суда у Сарајеву издао је дозволу члановима породица обешених да узму тела и сахране их по аустроугарским законима. Предаји тела успротивио се полицајајц Ивасјук плашећи се да њихови гробови не постану ходочасничко место борцима за слободу па је Земаљска влада наредила да се тела обешених сахране тајно.

После Првог светског рата гробове тајно сахрањених родољуба открио је Мане Крнић, учитељ цртања. Тражећи пејзаже за сликање у околини Сарајева, он је дошао у село Нахорево и од сељака сазнао да је један младић у ноћи између 3, и 4. фебруара заноћио у сеоском млину и видео полицајце када су сахрањивали обешене.

Њихови посмртни остаци су потом ископани и пренети у заједничку гробницу младобосанаца на Кошеву у Сарајеву. Капела Видовданских хероја, у којој с сахрањени посмртни остаци „ видовданских јунака“, урађена је по пројекту Алексадра Дерока. На плочи су њихова мена и Његошеви стихови

“Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити.“

Капела Видовданских хероја оштећена је 1996. године.

Тамничко мучилиште у Терезинграду

Малолетни атентатори- Принцип, Чабриновић и Грабеж затворени су у терезинску тамницу у зиму 1914.године. Марта 1915. у њу су доведени и други учесници у атентату-Крањчевић, Ђукић и Стјепановић, али су убрзо враћени у зенички затвор.

Терезинград (Терезинштад) била је најзлогласнија мучионица у Чешкој.

Ту је у XVIII веку била изграђена тврђава, која је касније служила као војни затвор. За време другог светског рата немачки фашисти су од тврђаве направили концентрациони логор, а од осталог дела вароши сачинили гето за Јевреје („Рајски пут“ како си цинично назвали логор) из окупиране Европе.

Гаврило је био затворен у малој ћелији број један, са малим с високим прозорчетом, кроз које је пролазило мало светлости.

Био је окован у ланце тешке више од 10 килограма, хранили су га тек сваки пети дан, тамница је била хладна, мемљива, влажна, препуна пацова и мишева, . Стражари су га мучили свакодненвно, тукли су га везаног, цело тело му је било у крвавим подливима величине тањира. Мучитељи су га поред даноноћног пребијања, често стављали у велико дрвено буре у које су били изнутра закуцани ексери. То буре су котрљали, а ексери су се забадали у његово ослабело премучено тело, у сваки делић коже. Измасакриран, са тешким живим ранама и туберкулозом, спавао је на голом кревету, без душека, само на даскама

Гаврилу су највише недостајале књиге, окован и привезан за алку једном руком, могао је само да пиљи у танак светлосни зрак и да размишља. Он који је читао Валтера Скота, Игоа, Диму, Волта Витмена, и писао песме желећи да их покаже Иви Андрићу, посебно је волео Ничеа и његове стихове:

„Ја знам одакле сам/ Незасит као пламен/Жарим и изгоревам самог себе/Све што год обухватим засветли/Све што иза себе оставим угљенисано је/Пламен сам био и остао..“

Чеслав Милош у својој књизи Абецедар истиче да је „Волт Витмен утицао на Гаврила Принципа. Гаврило Принцип који је пуцао на престолонаследника Фердинанда био је уверен да извршава препоруке свог омиљеног песника који га је позивао у борбу са краљевима.“

Гаврила је лечио примаријус др Јан Левит, Јеврејин, који му је и оперисао болесну руку. ( Јана Левита ће за време немачке окупације Чехословачке убити у логору у Освјенћиму).

У време када је у терезинској ћелији био смештен Гаврило као лекарски помоћник је ту био и др Ото Ергет на стручној пракси. Више од шест месеци он је био у контакту са Гаврилом, лечио га је од туберкулозе и чинио много да му олакша тешко тамновање.

„Једно поподне, у јесен 1916. године, Принципа су довели из мале тврђаве у амбуланту. Имао је туберкулозу костију која му је нарочито напала лакат леве руке, а и лимфне жлезде. Принцип је добио туберкулозу услед глади, хладноће у самици и систематског батинања. Гаврила Принципа су довели под јаком стражом. Били су то аустроугарски војници са пушкама и бајонетима. Млади родољуб је био окован. На обе ноге и руке ставили су му тешке букагије повезане међусобно ланцима који су стравично звецкали. Окованог Принципа положили су на операциони сто. Ја сам му ставио руку на руку, као тобоже ослањајући се на сто. „ То је био мој први сусрет са Гаврилом“ – сећа се др Ото Егер.

Примаријус др Јан Левит није уопште хтео да приступи хируршкој интервенцији окованог пацијента. Тражио је да се Гаврилу Принципу скину окови.

Уследила су консултовања и интервенције. Војни командант болнице у Терезину звао је телефоном команданта оближњег гарнизона у месту Литомјежице, а овај је директно телефонирао у Беч. После отприлике два часа дошло је до одобрења да му се скину окови. Затворски бравар је донео длето и чекић и одсекао све четири букагије. Гвожђе и ланци пали су на под. И опет ме је Гаврило погледао захвално, вероватно зато што ме је чуо да говорим чешки.“

Од тог јесењег поподнева 1916. Гаврилу Принципу више нису стављали окове и нису га вратили у самицу у малој ћелији. Тамновао је у болничкој ћелији која је имала велики прозор са решеткама. Туберкулоза се све више развијала и морила га. Сваког трећег дана водили су га на превијање, увек уз велико обезбеђење, са двојицом стражара који су увек имали пушке с бајонетима. Стражари су га увек гледали с мржњом и мучки. Никада му нису скинули робијашко одело. Кад му је један од стражара рекао за аустроугарске успехе у борбама против Србије, Гаврило је одговорио:
“ Србија може бити под инвазијом, али никада побијеђена; из Србије ће једног дана настати Југославија мајка свих Јужних Словена.“

Гаврило је др Ота питао и за своје другове, највише за Недељка Чабриновића. Рекао сам му да су многи његови другови повешани, а Чабриновић и Грабеж умрли у завору.Сазнавши за смрт пријатеља и у тешким условима Гаврило је покушао да се обеси уз помоћ пешкира. Војни лекар, психијатар из Беча, др Мартин Папенхајн, разговарао је са њим и почео да води белешке о тим разговорима. Гаврило је доктору Папенхајму са резервом причао о свом детињству, младости, о љубави према једној девојци, о неимању наде(„ Било би глупо имати наде!“) По грудима и рукама имао је ране које су се стално отварале…Размишаљао је о људској души, шта је битно у људском животу, да ли инстикт, воља или дух, шта покреће човека… Никад није ни пожелео нити затражио да му се опрости.

Доктор Марш каже да је Гаврило био живи леш. Тело му је било разорено до костију и имао је неколико туберкулозних чирева великих као шака. Туберкулоза му се са плућа проширила на кости, зглобове, кожу и појела зглоб леве руке тако да су се доњи и горњи дио његове руке морали везати сребрном жицом. Рука му је на крају била ампутирана, али му то није превише олакшало муке и болове задњих месеци живота.

Према извештајима, Гаврило је умро од туберкулозе костију у 6,30, 28. априла 1918.године, три месеца пре двадесет и четвртог рођендана.

Затворске власти су наредиле да петорица затвореника однесу његово тело до оближњег католичког гробља и тајно га закопају. Чуваре је предводио млади чешки официр Франтишек Лебл који је тајно направио скицу места где је гроб. Цртеж је послао свом оцу, у случају да га врате на фронт и да погине. Преживео је рат и на Гавриловом гробу ставио чешку заставу.

Гаврило Принцип, слабуњави дечак дуга лица, коврџаве косе, висока набрана чела, истурне браде, уских јагодица и искривљеног носа, енергичан, циничан, амбициозан, у тешким оковима, одсечене леве руке, мучен и премучен; Гаврило анђео и анархиста, ноктима преостале руке оставио је на тамничком зиду или затворској порцији властито заветно слободарско„ вјерују“:

„Тромо се време вуче

И ничег новог нема,

Данас све као јуче,

Сутра се исто спрема.

Ал` право је рекао пре

Жерајић соко сиви.

Ко хоће да живи нек мре,

Ко хоће да мре нек живи.

И место да смо у рату

Где бојне трубе јече,

Ево нас у казамату

На нама ланци звече

Сваки дан исти живот

Погажен, згњечен, стрт

ја нијесам идиот

Па то је за мене смрт.“

Иво Андрић пише:

„ Можда сва трагика херојства и јест у томе: не у кратком болу у ослободилачкој смрти колико у томе што херој, прешавши својим делом ону кобну линију која га дели од обичних људи и свагдањег реда ствари, остаје сам, нема рода ни пријатеља, губи сваку личну ознаку и постаје оно што нараштаји желе и онаквим каквим га времена чине.“

(Митрополијa црногорско-приморскa)