Одговор римској пропаганди

27.12.2020.
Одговор римској пропаганди

(кратак приказ о унијаћењу Срба)

Једно од значајних сведочанстава о страдању Српске православне цркве и српског народа од стране Ватикана без сумње је „Одговор римској пропаганди“ који је издао часопис „Србобран“ из Загреба а који је штампан у Српској штампарији у Загребу 1896. године.

Часопис „Србобран“ био је најутицајни српски лист у Загребу лист за политику, народну просвету и привреду. „Србобран“ је почео да излази септембра 1884, и излазио је свако уторка и недеље све до 1914, како наводи покојни академик Дејан Медаковић, иначе рођени Загрепчанин. [1]

Аутор текста се потписује са именом Синиша и сам „Одговор“ се односи на писмо Папе Леона XIII, „Praeclara gratulationis“ од 20. јуна 1894, којим позива словенске народе на јединство са Римокатоличком црквом.

То писмо је превео на хрватски језик Надбискуп врхобосански др. Јосип Стадлер, професор философије и теологије на Теолошком факултету у Загребу, и упутио православним Митрополитима Ђури Николајвићу у Сарајево и Николи Мандићу у Тузли са позивом да се сусретну римокатолички и правосалавни богослови.

У њему се наводе четири начела за јединство цркава, и то су сједињење у Духу по молитви, да се не обазире на народност и не поистовећивати је са верском припадношћу и у промицању јединства Цркава морају се разликовати битне ствари од оних које су небитне и наравно неопходност богословског дијалога. (За опширније кликните на наслов)

Православни Митрополити никада нису одговорили на тај позив, а сам Надбискуп Стадлер као папски опуномоћеник по питању јединства Цркава оснива католички часопис „Балкан“ са циљем промовисања те идеје.[2]

За уредника часописа одређен је проф. др Александар Шандор Брешћански, хрватски саборски посланик, који је био један од устаника против бана Khuena-Hedervarva.

Скоро да није било ни једног чланка у часопису који није имао везе о међусобним односима Римокатоличке и Православне цркве наводи Томо Вукшић, садашњи врхбосански Надбискуп Коадјутор, који сматра да текстови иако нису писани у духу садашњег екуменског дијалога да су барем донекле имали тај дух.

Надбискуп Томо Вукшић сматра да је одговор часописа „Србобран“ са текстом „Одговор римској пропаганди“ неког „Синише“ на „понизан“ став часописа „Балакана“ исувише жесток јер сматра да часопис „Балкан“ није имао унијатски карактер и није користиo за православне израз „шизматик“.[3]

Са тим се не можемо сложити јер главни покретач тзв. екуменског јединста онога доба Папа Лав XIII иако је био умјерених и широких погледа сматрао је да то јединсто подразумева потчињеност православних и протестаната Ватикану, тј. самом Папи што је наравано препознало уредништво часописа Србобран.

Одговор римској пропагадни је без сумње писала личност са дубоким богословским знањем који је био добро упознат и са историјом православља, а поготово са унијаћењем Срба на просторима даншње Хрватске и Босне и Херцеговине.

Само дело има своју дубоку историјску вредност јер излаже врло мало познате детаље о односима према православном свештенству и народу од стране Ватикана и католичког клира.

Тврдња да часопис „Балкан“ није имао унијатски карактер је неистинита јер уредник часописа Брешћенски наводи „да се у источној Цркви увиђа потреба уније“ док се у другом чланку који је у суштини Папска посланица преведена на српско-хрватски од стране Надбискупа Јосипа Стадлера позив на повратак Славена у наручје Ватикана :“тако и браћа Славени на југу осташе раздвојени, премда их је од времена до времена посећивала милост божија, нукајући их да се сједине.“[4]

Тврдњу Надбискупа Томе Вукшића да је био жесток одговор часописа „Србобран“ најбоље се може оповргнути из самог часописа „Србобран“ где пише: „ да „ваш „Бошњак“ и „Глас Ерцеговца“, мезимци фратарски“ могу Српство и Православље нападати и грдити до миле воље без кара и бојазни, а кад се нађе један православни Србин да покрене независан „српски лист са програмом, за обрану православне Цркве и српске народности“- онда се тај лист не дозвољава.“ [5]

А шта рећи о вређању српских попова у Загребу од стране римокатоличке младежи кад са својим фратром пођу у шетњу по загребачким улицама док њихови римокатолички другови урличу на српске народне заставе, разбијају прозоре на српским православнијем храмовима, набацивају се на њих блатом и цртају на њих вешала.[6]

Најгнусније инсуанације и застрашивања од стране римокатоличке пропаганде у центру Загреба још у 19. веку. А гоњења правосланих Срба посебено су била жестока за време Царице Марије Терезије (1717-1780) која је силом почела проводити унијаћење православних народа. Тада је око сто хиљада Срба напустило Банат и населило се између ријека Буга и Дњепра захваљујући благоверној руској Царици Јелисавети. Тај део се назива Новаја Сербија. [7]

Тај егзодус је уздрамало Бечки двор тако да су одлучили да не врше насило унијаћавње већ „да покушавају да на Православне Епископске Катедре постављају људе који су лакоми на новац, на земаљске сласти или су нехатни и неспособни, па онда подпирити свађу међу клиром и народом, па ће онда сам народ бежати у Унију“.[8]

Где год су могли римокатолици су постављали своје владике, као што су покушали са Савом Станишићем и Гаврилом Мијакићем који је на повратку из Рима ухваћен од стране српског народа и жив зазидан у манастир Марчу ради невјере учињене Православној цркви.[9]

Историја манастира Марче, који се налази на свега педестак километара далеко од Загреба једна је од најболнијих историја Српске православне цркве. Од стране поунијаћених Срба калуђера Рафаила Марковића који поста бискуп и апостолски викар у Марчи и генерала Аустро-Угарске монархије поталијањеног Србина Петачића који поста Петаци, Манастир Марча је отет оружаном силом од православних Срба и предат унијатама.

Православни калуђери су оковани и послати у ропство на Малту док је за унијатског владику постављен Павле Зоричић од стране Цара Леопода 1772 године. Ништа боља судбина од марчанских монаха није била ни игумана манaстира Лепавине кога су убили на прагу цркве јер је одбио метанисати унијатском бискупу и предати му манастир.[10]

Да гоњење православних Срба није било случајно већ да је било оркестрирано директно из Ватикана види се из Папине буле упућене папском нунцију у Бечу поводом упокојења православног Владике горњокарловачког Данила Јакшића: “ Почем је 7. прошлог фебруара 1771. године умро шизматички грчки епископ Хрватске, чини нам се, да је приспио час, да се побринемо, да јурисдикција, коју је овај епископ и његов предходник од године 1741. овамо узурпирао пријеђе на господина Божичковића апостолоског (унијатског) викара у Хрватској, којему припада духовна управа над онима Грцима (тако су назвали све Православне) и изрична је воља нашега господина (мисли на Папу римског) да се нунције сад ватрено даде на посао, да се овај народ већ једном приведе у унију са римском црквом.“[11]

Иако се тај паклени план није остварио јер је државни канцелар кнез Кауниц сматрао да није још време, ипак кварно дело унијатског викара Божичковића се наставило са његовим залагањем на Бечком двору да Царица Марија Терезија да дозволу за оснивање Унијатске бискупије у Осијеку да би лакше придобили шизматике (како су називали православце) тако што ће имати чешће узајамне разговоре са шизматицима што би допринело да се лакше обрате ка Папи.[12]

Унијатски владика Василије Божичковић био је монах из манастира Марче и уједно први крижевачки владика нове унијатске епископије која је основана уместо Марчанске епископије 17. јуна 1777. године булом “Charitas illa” Папе Пије VI.

А колико је унијатски владика Божичковић мрзео православне Србе види се из његовог писам царици Терезији где тражи да се не дозволе градње шизматичких (православних) школа: „да се шизматицима нипошто не смије давати дозвола, да подижу себи сами своје школе, него да влада подигне некоје школе у којима ће се шизматичка младеж приправљати ка унију. Овакове би школе могле поплашити поплаву московске куге, која је провалила у Угарску са катихисисом, литургијом и евхологијом, а свакако света столица да се што јаче успротиви подизању шизматичких школа.“[13]

У Жумберку многе православни српске породице су митом или под присилом поунијаћене, а поједини су променили отачку православну веру за римокатоличку због бољег статуса у Аустро-Угарској монархији, као што је случај са чувеним песником, словенофилом генерал-мајором Хабсбуршке монархије Петром Прерадовићем, што је и сам посведочио: „Ја сам рођен у православљу. У Академији ме привикоше на вјеру римску, па сам ову, видећи да је пробитачнија, посље и задржао.“[14]

О самом писцу дела „Одговор римској пропаганди“ немамо пуно података, вероватно због тога да се не би открио његов индентит и тако био прогоњен како од стране Хабсбуршке монархије тако и од римокатоличког клира. Међутим, читајући само дело у једном уводном пасосу о богословским разликама између православних и римокатолика каже писац о самом себи:“ мени и као свјетском човјеку и лајику упадоше у очи неке крупне тврдње, које су у опријеци са здравијем разумом, те ћу о њима проговорити”. [15]

Дело је настало као аполгетски одговор римској пропаганди Папе Лава XIII, Надбискупа Стадлера и Бискупа Штросмајера и представља још једно значајно сведочанство о насилом покатоличавању и унијаћењу правосланих Срба у Хасбуршкој монархији.

А колико благодети су добијали Срби православци од Рима подсећа насписац Синиша да не би ни ми данашњи православни Срби заборавили: „Знамо ми из прошлости наше, апостолски комисару, да свака невоља, која стиже српску Цркву и српску народност, има своје легло ил у Риму ил у дворовима таковијех њихових слуга.“[16]

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

[1] Дејан Медаковић, Штампарство код Срба у Загребу, https://www.google.com/url?sa=i&url=http%3A%2F%2Fwww.rasen.rs%2F2018%2F01%2Fstamparstvo-kod-srba-u-zagrebu%2F&psig=AOvVaw0Oc3RBkxIXoMQsIxTIQl2Y&ust=1605692056624000&source=images&cd=vfe&ved=0CAkQjhxqFwoTCIifipqjie0CFQAAAAAdAAAAABAD, д. П.17.11.2020

[2] Томо Вукшић, Josip Stadler “Jedinstvu i bratskoj slogi”, * Članak je već tiskan na talijanskom jeziku u knjizi: R. Perić (priredio), HOMO IMAGO ET AMICUS DEL Miscellanea in honorem Ioannis Golub, Romae 1991, str. 473-484. https://hrcak.srce.hr/file/81898, Д.П. 17.11.2020

[3] Томо Вукшић, Josip Stadler “Jedinstvu i bratskoj slogi”, * Članak je već tiskan na talijanskom jeziku u knjizi: R. Perić (priredio), HOMO IMAGO ET AMICUS DEL Miscellanea in honorem Ioannis Golub, Romae 1991, str. 473-484. https://hrcak.srce.hr/file/81898, Д.П. 17.11.2020, стр.230

[4] „Одговор римској пропаганди“ одговара Синипа, Србобран, Српска Штампарија Загрев, 1896. с. 5,8

[5] Претх.с.50

[6] Стр.6 и 7

[7] Стр.4

[8] Стр. 4.

[9] Стр.30

[10] Стр.32

[11]Стр. 39

[12] Стр.43

[13] Стр.43-44

[14] Стр.48

[15] Стр.55