15.04.2022.

У оквиру циклуса предавања током Великог поста, Српска православна црквена општина которска угостила је синоћ у црквеној ризници протојереја Душана Биговића, професора Цетињске богословије.
Тема последњег у оквиру овогодишњег циклуса предавања током Великог поста у ризници носи назив „Традиција и модерност у Цркви“.

„Између модерних друштава и Цркве на евро-америчком континенту данас више нема отворених непријатељстава и сукоба, али постоје суштинске напетости и противречности. Модерна друштва нису антирелигиозна. Она чак стварају разне облике секуларне религиозности, али су у великој мјери антицрквена и још више антиклерикална. Црква више не нормира јавни и друштвени живот. Она се налази на маргинама друштва или је и сама функционализована у кодове потрошачке идеологије прогреса. Либерално-демократска друштва (друштва у „транзицији“ знатно више) свим силама настоје да свеукупни друштвени живот и институције „еманципују“ од црквеног утицаја и да Бога искључе као активног субјекта из друштвено-историјског процеса.Код великог броја људи постоји увјерење да Црква и грађанско (цивилно) друштво не могу заједно, да су то појмови који се искључују. У радикалној форми постоји дилема: или слобода или Бог. Код нас то има и педагошке импликације, што се показује кроз постављену алтернативу: или црквено или грађанско васпитање и образовање“, каже о. Душан.

Додаје да се у нашој средини ( и не само нашој) може чути да су хришћанско и модерно неспојиви појмови.

„Да се с православљем не може у Европу, да је православље националистичко, конзервативно, усмјерено према прошлости, а не ка будућности. Штавише да је оно препрека либералним и демократским процесима. Нажалост, ни Европска унија није још увијек нашла одговарајући став према хришћанству и цркви. Став који би био примјерен њихово историјској улози и њиховом значењу за Европу, а који би уједно одговорио природи световне политичке заједнице“, казао је о. Душан. (За опширније кликните на наслов)

Констатује да је савремена цивилизација веома сложена и комплексна, док савремени човјек све више одише изолацијом.

„Ствара се идеал снажне личности а у суштини је ријеч о човјеку моћи и силе, бићу које тежи задовољити све своје нагоне, што више произвести и што више потрошити. Живот је брига, стрепња, страх, досада доколица, трошење, празнина, усамљеност, безнађе... Младе генерације ноћу живе и оргијају, а дању спавају. Уклоњена је граница између добра и зла, истине и лажи, лијепог и ружног. Западноевропска цивилизација, укључујући и њену религиозност, постала је планетарна цивилизација. Још се релативно успјешно одупире исламска цивилизација, али без већих изгледа да се у томе и успије. Закони тржишта, техника и технологија наметнули су безличне односе , приватну побожност и тржишну религију“, рекао је о. Душан.

Констатује да је секуларизам као религија производ савременог друштва којег се оправдано и неоправдано прибојава хришћанска Црква.

„Секуларизам који се крије под маско хуманизма и тзв. научног погледа на свијет, свакако је универзална религија данашњице. Ту религију Јустин Поповић назвао је религијом човекобога. Са политиком као религијом и религијом као политиком не треба да бринемо за будућност. Будућности нема“, рекао је о. Биговић, истичући да у секуларизовану религиозност спадају деизам, пантеизам, научна религија, теологија револуције, теологија мртвог бога, као и да су такве религије опасније од атеизма јер су практичне негације Бога.

Хришћани су, наставио је даље, увијек били окренути будућности а не прошлости.

„Од времена цара Константина па све до 19. стољећа хришћанска Црква је, упркос многим реформацијама и промјенама у друштву, имала чврсто омеђен јавно-друштвени карактер. Мјесто и функција Цркве били су утврђени. Знало се што се од ње ваља очекивати. Тек с настанком индустријског друштва прекинута је стара симфонија између Цркве и друштва“, казао је о. Душан.

Cматра да се у друштвеној немоћи православне Цркве крије њена највећа моћ.

„Својом природом и задацима она је изнад политичких, класних, националних и других структура у друштву. То не значи да је аполитична и да је уопште не занимају друштвена питања. Напротив, Цркву занимају сва људска питања, од правде и мира до етичких начела и политичког поретка“, казао је и додао да је примарни циљ Цркве евангелизација и христијанизација друштва, спасење свијета од гријеха и смрти.

Наводи и да није довољно залагати се за хришћанство, већ да треба бити хришћанин, христоносац и богоносац, употребљавати разне језике и различите методе, а Јеванђеље проповиједати свим народима без изузетка, „јер не постоји култура у коју оно не може да се угради“.

„Значајно је и васпитавати добре кандидате за свештенство, јер то значи уствари створити од тих кандидата људе који ће апостолском ревношћу, умјешношћу и преданошћу водити остале људе највишем смислу и циљу живота који нам Христос указује, људе којима ће воља Божија бити стални и врховни циљ живота, а хришћанска љубав према ближњем трајни импулс и метод свеколике њихове друштвене дјелатности. Ми се не смијемо задовољити ничим што је мење од тога. То сам Христос тражи од нас“, поручио је између осталог о. Душан Биговић.