15.01.2023.

У календару Православне Цркве, а то истовремено значи – у великом дијелу црногорске традиције, период од Божића до Малога Божића (07. до 14. јануар, по нумерацији Грегоријанског календара), представља нарочито весели период испуњен дружењем, посјетама и братским гозбама. Разлог овој радости је прослављање догађаја рођења Богомладенца Христа, а са тим у вези и почетка новог годишњег круга. Мало људи о томе свакодневно (или уопште) мисли, али је велика ствар чињеница да се Земља са најудаљеније тачке свог елипсоидног пута, баш у ове дане, враћа ближе Сунцу. Као са ивице неког бескрајног понора, сваке године, наново, у нови покушај живота. Птицама, пчелама и цвијећу тај живот иде као од шале, некако лако. И живот и смрт. Ми људи га, по некој урођеној склоности, изразито компликујемо.

Зато је чињеница да се Бог родио као човјек, извор великог оптимизма, од кад постоји библијски текст и све оно што је њим инспирисано. Као да у том догађају, сва ова наша цикличност, сва та смјена рађања и умирања, добија неку оправданост и неки разлог да у њој тражимо виши смисао. Бог, који све држи и сваком стихијом управља, постао је човјек. Мало, немоћно, и свакаквим пропадањима склоно биће. Онај без чијег присуства и наџора не бива ништа, постао је беба, људски младунац – тако слаб и незаштићен, да му је требала, под хитно, помоћ људи. Најприје Мајке која га је родила, а потом праведног Јосифа, па онда околних пастира…

Научно је доказано, да је од свих младунаца, пилића и ларви, у моменту доласка на овај свијет – најнемоћнији човјек. Док осталима треба пар минута да се одупру на ноге, или пар седмица да размашу своја крила, све то код људског новорођенчета траје мјесецима и годинама. Па ето такав слабић међу живим душама одлучио је бити и Створитељ! Умни пјесник Јован Дучић поставио је монументално питање у свом ”говору Богу”, које гласи: (За опширније клкните на наслов) 

“Јесмо ли као у исконске сате

Налик на твоје обличје и данас?

Ако ли нисмо, каква туга за нас,

Ако ли јесмо, каква беда за те”.

Међутим, садржај божићних празника побједнички надилази преко овог драматичног питања и још драматичније зебње. Он каже да је послије толико времена протеклог од ”исконских сати” стварања, Створитељ похрлио свом створењу. Да га исправи, додатно уобличи, усправи и усмјери на праву страну. И то не чини издавањем неких директива са небеса (старозавјетним маниром), него преузимањем на себе, у потпуности, људске судбине. Од деветомјесечног боравка у мајчинској утроби, преко свих фаза одрастања и сазријевања, до хватања у коштац са трагизмом човјекове судбе у историји. Зато Његошев најмудрији јунак изговара стихове како ”нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића”. Ова лозинка игумана Стефана није само тек једна међу толиким репликама у Његошевом књижевном опусу, него она има својство епилога, круне, посљедње поруке владике – поете.

Божија Мајка, Пресвета Богородица Марија, личност која је, на разне начине, инспирисала толике умјетнике, мислиоце и народне вође, представља првог човјека који је на себе преузео улогу, парадоксалну, предивну и нестварну – Даваоца живота Богу! У свом премудром промислу Бог је благоизволио да се спусти до тог нивоа немоћи, на ком ће му, неизоставно требати помоћ људи. То је врхунац педагогије, како оне родитељске тако и оне учитељске: ”Ајде сад ти, да те видим како ти то радиш”. Од тада, од тог првог Богородичиног загрљаја уплаканог Ђетета, преко оног (”Пијета”) под крстом у ком плаче Родитељ, па све до наших данашњих загрљаја – божићна порука је максимално мотивациона: загрлимо једни друге, онако као што би (да можемо) загрлили самог Бога. С тим што Божије присуство у човјеку није ствар неке надахнуте симболике и ријетке имагинације, него нам га Божић нуди као потпуну реалност, која је ето, на дохват руке. Ако је Творац свога Сина могао учинити сином људи, онда и ми, кроз ”очни вид” овог празника можемо и морамо свакога човјека виђети сином Божијим, сликом Бога Живога, малим Господом – господином.

На уобичајено ословљавање људи које сам ”понио из куће”, још ми понеко одговара љевичарски: ”Нијесам ти ја попе господин, него обични сиромах, сељак, радник”. На одређеном нивоу расуђивања овакав став је утемељен и оправдан. Али ми увјерење не дозвољава да титулу господина оставим за сталешку, социолошку употребу. Њена етимологија је дубоко богословска и самим тим, егзистенцијалистичка. Све ово ограничено и пролазно у нама, потиче од Беспочетног и Бескрајног. А направљено је да ”ради” тако да се у тај Бескрај врати. И то не као отпадак који иде на рециклажу, него као творевина која свој пуни смисао добија у Творцу.

Отуда су стрпљење, ношење тренутних немоћи и неријешених питања, као и вјера у невидљиву будућност – основне карактеристике живота инспирисаног божићним порукама. Насупрот њима стоје захтјеви да се ”одмах и сада” све регулише, разријеши и да све постане видљиво, извјесно и доступно голом оку. Генијални Лесо Ивановић је одавно закључио да ”залуд око даљинама пипа”, а Петар Други Петровић да су ”будале код очију слијепе”, што се све улива у бескрајни океан древних светоотачких мудрости које кажу да се неке дубље истине боље и јасније виде срцем него физичким очима.

И збиља – има људи са оштећеним видом, па и оних који су без таквог вида у потпуности остали, али нико није ступио у овај живот а да нема срце. Срце је, а не око, основни предуслов људскости. Најприје онај срчани мишић којим се баве кардиолози, али потом, још важније и дубље од тога – срце као око душе.

Као најосјетљивији сензор, чуло радости и туге, чуло којим видимо оно у шта вјерујемо; чуло коме не требају материјални докази, него само откуцај другог срца на другој страни. Онај срчани мишић може и да стане, а ово духовно срце је будно и онда када човјек усни вјечитим сном. „Ја спавам, а срце је моје будно“ – каже псаламски стих који се као епитаф користи на хришћанским надгробним споменицима.

Зато, у свјетлости овог празника, нема мртвих, нема несталих, нема безвриједних. И нема људи без срца. Некима је можда залеђено усљед разноразних околности, али се свако да отопити, на празничној ватри, која у божићне дане ”плама боље него игда”.

Митрополија црногорско приморска