17.07.2022-

Поводом 124 године од убиства царске породице Романов, са сајта Православие.ру преносимо разговор са Олегом Ивановичем, московским љекаром хирургом, који чува чудотворну мироточиву икону цара мученика Николаја, са којом обилази цркве и манастире. Разговор је водила Елена Натикина, а текст је првобитно објављен на званичном сајту Симферопољске и Кримске епархије. 

Олегу Ивановичу, испричајте нам, молим Вас, како је насликана икона цара мученика Николаја.

Тужан парадокс двадесетог вијека: икона посљедњег руског цара, мученика Николаја Другог, насликана је на другој страни океана, у Сједињеним Америчким Државама, још прије прослављења цара у Русији. И овај догађај има невјероватну причу. Била је 1997. година. Руска емигранткиња Ија Дмитријевна Шмит, рођена Подмошенска, уснила је сан у којем је видјела икону са ликом цара мученика Николаја Другог у великокнежевској одежди. Неколико дана раније жена је добила мало насљедство и намјеравала је да учини неко добро дјело. Након буђења није имала дилеме за шта да донира новац. Замолила је иконописца Павла Николајевича Тихомирова, који живи у Калифорнији, да наслика икону коју је видјела. Заједно су почели да проучавају фотографије Николаја Другог у потрази за догађајем и истим изразом лица као у сну. Цар је требало да има капу Мономаха, жезло у једној и земаљску куглу у другој руци. С лијеве стране на икони је приказан Праведни Јов Многострадални, на чији спомен је рођен Николај Други, десно Свети Никола Чудотворац, царев небески заштитник. А на дну је натпис: „Ова света икона је насликана за прослављање цара мученика у Русији“. А то је било неколико година прије канонизације царских мученика. Сама икона се до данас чува у кући Ије Дмитријевне, која је почела да продаје литографије направљене од ње како би помогла руским људима који су се нашли у тешкој ситуацији у иностранству. 

А како се икона појавила у Русији?     (За опширније кликните на наслов) 

Игуман Герман (Подмошенски), брат Ије Дмитријевне, донио је са собом неколико репродукција. Једна од литографија у боји обрела се у дому за убоге Светог Николе у ​​Рјазању. Уметнута је у дрвени кивот и окачена иза кутије за свијеће. Тамо сам први пут видио ову икону. Тог прољећног дана помогао сам свом пријатељу да донесе пакете духовне литературе у дому за убоге. Књиге смо носили бесплатно, а у знак захвалности, мој пријатељ и ја смо добили литографију. То се догодило 15. марта 1997. године – тачно на осамдесету годишњицу кад је цар под присилом потписао акт о одречењу.

Годину и по дана код мене је чувана литографија иконе с царевим ликом. Постепено сам почео да примјећујем промјене које су јој се дешавале. Прво се појавила мрља испод десног царевог ока – као да је крв, затим се иста тачка појавила испод лијевог ока. Боје су се полако мијењале. Обратио сам се свештенику, а он ми је предложио да однесем икону у цркву. Тако сам и урадио. Дана 6. септембра 1998. године, донио сам икону у храм Сретенског манастира, чији сам био парох. Нисам могао да ставим пластичну кесу са иконом на сто, па сам је држао у рукама.

Тих година цар још није био прослављен, али тада је, сасвим неочекивано, свештеник замолио хор да отпјева тропар цару мученику Николају… Људи у цркви су почели да се окрећу и гледају у мом правцу. Нисам могао да разумијем шта се дешава. Испоставило се да се појањем тропара по храму шири миомирис. Једини га ја нисам осјетио јер ми је нос био запушен. 

Послије службе сам извадио литографију, а мирис се појачао. Парохијани су подијелили кесу на комаде између себе – и сада, годинама касније, ови комадићи настављају да одишу мирисом. Сви су били потресени, а свештеник је рекао: „Хајде да држимо ову икону у нашем олтару, па ћемо онда видети шта ћемо.“

Обрадовао сам се. Наравно, царева икона треба да буде у олтару. Али, понављам, тада царски мученици још нису били прослављени као светитељи. Три недјеље касније, питао сам свештеника: „Да ли још мирише?“ „Да, веома мирише“, одговорио је. „И шта ће бити сљедеће“ питао сам. „Можда ћемо је ставити на аналој или ћеш је ти узети“, рекао је. Отац се посавјетовао са неким и казао ми да узмем икону.

И икона је почела да иде из цркве у цркву путујући по Русији?

Да. У то време у Москву је дошао јеросхимонах Рафаило (Берестов). Пошао сам му са молбом: „Оче, одредите судбину ове иконе. Ако ми кажете да је однесем у неки храм, однијећу је, кажете ли ми да је чувам код куће – чуваћу је код куће.“

Отац Рафаило је дуго гледао литографију, а онда је одговорио: „Ово је нека врста мироточења. Капљица нема времена да се формира, испарава, али мирис остаје. Не брини, она и ће даље мироточити, и то видљиво.“ Затим је примијетио: „Немој журити да је одредиш за неки храм. Цар још није канонизован. Али Господ ће вам рећи шта да радите с тим. А ако хоћете да чујете мој савјет, онда је носите по храмовима и гдје се договоре да је ставе на аналој, оставите је за неко вријеме.“ Готово од ријечи до ријечи, овај савјет су касније поновили протојереј Николај Гурјанов и архимандрит Кирил (Павлов): тамо гдје буде поклоњење вјерних, оставите икону.

Тако је, по благослову јеросхимонаха Рафаила, чудотворна литографија иконе отпочела свој пут по црквама и манастирима. У Више од двадесет епархија прихватили су икону цара мученика прије његовог прослављања на Архијерејском сабору 2000. године.

Икона је почела да се креће од храма до храма. Прво су је донијели у Новодевичји манастир, гдје је тада била игуманија мати Серафима (Чичагова). Пакујући икону, заборавио сам грамату у манастиру. Прилазећи метроу, један од мојих сапутника је рекао: „Нешто необично се дешава. Иза тебе се протеже траг мириса“. Мраз је био веома јак. Застали смо, извадили литографију из кесе и видјели да је кеса испуњена миром. Онда нас је сустигла монахиња и њене прве ријечи су биле: „Стигла сам вас пратећи мирис“. Пружила ми је грамату.

Када је почело видљиво мироточење?

Неко вријеме икону је чувала једна парохијанка, моја познаница. Отишао сам код ње 7. новембра 1998. и видио кап мира боје ћилибара како се слива преко иконе. Обистиниле су се ријечи оца Рафаила да ће миро видљиво потећи. Из неког непознатог разлога, није одмах текло одозго према доље, већ прво хоризонтално, противно свим законима гравитације.

Стигао је познати монах из Соловјецког манастира и, сакупивши неколико капи, рекао: „Данас ће бити бденије, помијешаћу ово миро са уљем и њиме помазивати.

Недјељу дана касније, икона је однијета у Цркву Вазнесења Господњег на Гороховом пољу. Скоро сваки дан литографија је мироточила, пред њом су читани акатисти, и то је трајало неколико мјесеци. На Недјељу православља, 28. фебруара 1999. године, икона је пренијета у цркву Светог Николаја Чудотворца у Пижи. Протојереј Александар Шаргунов је с великом радошћу пристао да је прими. Узели су икону уз звоњаву, положили су тепих до капије. Тога дана је миро посебно снажно текло. Цијела парохија је била уједињена у својој молитви, душа је пјевала од радости. Када је лик цара мученика Николаја по други пут донијет у овај храм, на станици метроа Третјаковска настао је ред оних који су жељели да јој се поклоне. Московљани знају да ово није мала удаљеност. 

Да ли су вам познати случајеви исцјељења од мироточења иконе цара мученика Николаја?

Да, а има их доста. Ја лично познајем једну особу која се исцијелила царевим заступништвом. О икони су почеле да говоре православне радио-станице. Тада је за њу чуо пензионисани пуковник, некадашњи шеф катедре на једном од московских војних универзитета Александар Михајлович Витјагов. Током Великог отаџбинског рата задобио је много рана, на крају је ослијепио и није видео ништа посљедњих петнаест година.

На захтјев Витјагова, рођаци су га водили по храмовима за иконом цара Николаја. А када је икона стигла у Цркву Животворне Тројице у Хохли, он је замолио да га одведу код настојатеља, протојереја Алексија Уминског, и обратио се свештенику ријечима: „Оче, ја вјерујем да ће ме ова икона исцијелити.” Отац Алексије је једноставно, без одлагања, одговорио: „По твојој вјери, даће ти се“. Довео је Витјагова до иконе и покрио му главу пешкиром натопљеним миром. Ветеран се касније присјећао: „Не сјећам се коју сам молитву говорио тада.“ Али сљедећег јутра се пробудио, погледао по соби и викнуо: „Видим!“ То је било прво исцјељење од ове иконе, остварено кроз цареву молитву. Витјагов ми је касније, кад смо се срели, рекао: „Вјерујем да ћу ускоро скинути наочаре.“ 

Многа чуда исцјељења дешавала су се и у Украјини. Једном је жена са огромним стомаком доведена до иконе цара-мученика. Ова болест се назива асцитес: течност се акумулира у трбушној дупљи. Тешко је дисала, дахтала. Пошто је цјеливала икону, стомак јој се смањио. Гдје је течност нестала, чак ни љекарима није било јасно. Жену више није мучио бол, и умрла је врло тихо и мирно, захваљујући Богу што јој је олакшао муке пред смрт.

Друга прича. Човјек је имао високу температуру и одузимала му се рука. Из тог разлога, дуго је био код куће на боловању. Али када је цјеливао чудотворну икону, осјећао је да је оздравио, и већ сјутрадан је отишао на посао.

Испричајте, молим Вас, о путовањима чудотворне иконе.

Изненађујуће, најчешће смо били позвани на мјеста гдје је цар желио да иде у свом земаљском животу, али није имао времена. И сва путовања су се одвијала уз Божју помоћ. За то вријеме, чудесна икона облетјела је авионом сву Русију, Украјину и Бјелорусију, посјетила Грчку, Француску, Њемачку, Белгију, Холандију, Србију, Македонију, па чак и Свету Гору.

Године 2002. икона цара мученика је посјетила Јекатеринбург. И у тада недовршеном Храму на крви одслужено је вечерње. Када смо се враћали са литургије у Јекатеринбургу, свратили смо у Алапајевск, а затим у Верхотурје. У том граду, у близини манастира, постоји једна веома лијепа грађевина. Испоставило се да је ова кућа изграђена нарочито за цара, а само га је Први свјетски рат спријечио да стигне у Верхотурје и поклони се светим моштима Симеона Верхотурског.

Сазнавши за мироточење чудотворног лика цара Николаја, почели су да ме позивају у многе земље. Прва је била Финска. Али тада нисам отишао због страха да ћу заувијек изгубити икону за Русију. Копије су направљене без дозволе иконописца, дакле, кршећи закон о ауторским правима. Било је веома тужно. Услиједио је позив у Француску. А онда сам назвао Ију Дмитријевну Шмит. Разговарали смо. Рекао сам преко телефона: „Бојим се да идем у иностранство, јер су копије иконе направљене без ваше дозволе. Дакле, по закону, икона се може одузети. И чак се плашим помисли да је православни хришћани у Русији никада више неће видјети.“

С другог краја свијета, Ија Дмитријевна је рекла у слушалицу: „Не бој се ничега. Када сам сазнала за чудесну литографију са своје иконе, у почетку сам осјетила љубомору. А онда сам схватила да се догодило велико чудо. Обавезно ме назови када стигнеш у Француску. Желим да се поклоним чудотворној икони.” Срели смо се у Француској, у Паризу, у храму Руске православне заграничне цркве у част Свих Светих у Русији просијавших.

У Њемачкој је литографија била у Дармштату заједно са оцем Александром Шаргуновим, настојатељем Цркве Светог Николаја Чудотворца у Пижи. Град Дармштат је родно мјесто супруге цара Александра Другог, Марије Александровне (рођене принцезе Максимилијан Вилхелмине Марије од Хесена), као и светих сестара царице Александре Фјодоровне и велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне (рођене као принцеза од Хесен-Дармштата). Постоји невјероватно лијепа православна црква у част Свете Марије Магдалине. Он стоји на руском тлу. Цар Николај Други је наредио да се донесе земља из Русије и само на њој да се подигне руски храм.

Промислитељно је да је цар својом чудесном иконом започео посјету Бјелорусији из града Могиљева. Ту се опростио од војске. Ту је почела Голгота посљедњег руског цара, која се трагично завршила у Јекатеринбургу.

У Могиљев нас је позвао архиепископ могиљевски и мстиславски Максим. Сам владика није могао да дочека чудесну икону, јер је управо био подвргнут операцији и налазио се на хируршком одјељењу у Минску. Али група која је донијела литографију посјетила га је у болници. У одјељењу је служен молебан. Опраштајући се од иконе владара, владика је цјеливао. И она је замироточила у рукама архипастира.

И у Спасопреображенском Валаамском манастиру мироточиви лик се чекао с трепетом. Лађа се полако приближавала манастирском пристаништу. Већ на путу до Никољског скита, моји сапутници и ја чули смо свечану звоњаву звона Валаамског манастира. Читава обала била је испуњена ходочасницима који су се сусрели са чудотворним ликом цара, становницима острва Валаам, становницима на челу са игуманом сјеверног Атоса архимандритом Панкратијем.У литији је икона цара Николаја пренијета до Преображенског храма. Цио храм је пјевао молитву Светоме Духу. Икона је дивно благоухала, таласи мириса буквално су испунили храм. Дуго су се окупљени у храму поклањали икони. 

По благослову оца Панкратија, мироточиви лик обишао је скоро све скитове. Молебни и акатисти, уз велики скуп поклоника, служени су свуда гдје год је икона била пренијета. Боравак чудотворног лика у скитовима био је праћен мироточењем или самог лика цара мученика, или су мироточиле храмовне иконе. Боравак на Сјеверном Атосу завршен је вјерском процесијом на чамцу по води око Валаамског архипелага. Тако је цар Николај Други први пут посјетио овај блажени манастир – са својим чудотворним, мироточивим ликом, од којег су многи већ добили исцјељење и утјеху.

Ви сте говорили да је икона била чак и на Светој Гори.

Ишли смо чак на сами врх Свете Горе. Руски поклоници су били организовали службу, икона је мироточила

Цар Николај Други је веома желио да посјети Свету Гору. Међутим, из више разлога није могао да оствари свој сан. Али, његов лик је два пута посјетио Свету Гору. Свештеник који је носио икону, упркос томе што је било тешко попети се на планину, није желио да неко други заузме његово мјесто. Пут је доживио као лично послушање. Од двадесет светогорских манастира, икона је седамнаест посјетила у два путовања. Када смо стигли у руски манастир Светог Пантелејмона, икона је прво била смјештена у келију. Ушавши, један од монаха је препознао царево лице, и одмах су затим икону уз почасти пренијели у храм.

Слична прича одиграла се и у српском манастиру Хиландару. Отишли смо на службу, а икону оставили у келији. Поново је замироточила. И игуман манастира је замолио да се икона пренесе у храм. Долазили су монаси са својих послушања и гледали како лик царског мученика тече миро.

Ишли смо чак и до самог врха Свете Горе. Службу су организовали руски ходочасници, икона је мироточила…

Испричајте, молим Вас, о ваздушној литији над Русијом.

У јуну 1999. икона цара Николаја, заједно с другим чудотворним иконама, облетјела је границе бившег Руског царства по благослову патријарха Алексија Другог. Авион је прошао изнад Минска, Кијева, Крима, Чеченије, Новосибирска и Камчатке. Први пут је вјерска поворка дуж граница Русије ишла не копном или водом, већ ваздушним путем. Али томе је претходила невјероватна прича. Године 1997. Сергеј Александрович Матвејев је добио благослов од старца Николаја Гурјанова да авионом обави литију дуж граница Русије. Овај значајан догађај за православни свијет припремао се пуне двије године. Рута лета је пажљиво усаглашена са Министарством одбране, Аерофлотом и другим организацијама. Најтеже са чиме се суочио организатор поворке било је проналажење средстава неопходних за лет. Очајан, Сергеј Александрович се спремао поново да оде свом оцу Николају на острво Залит, како би му скинуо немогући благослов. Али ситуација се развила промислитељно. Дана 18. маја 1997. године, на рођендан Цара Николаја Другог, Сергеј Александрович је дошао на литију и био свједок мироточења наше иконе. Задивљен душом, унио је мироточиви лик у спискове светиња – учесника прелета. Тек након тога одједном су се појавила потребна средства за реализацију идеје. Два дана касније, руски предузетник је донирао потребан износ.

Током целог ваздушног путовања, чуда су се стално дешавала. Поворка на небу, иако благословена од Његове светости патријарха и старца Николаја Гурјанова, обављена је без широког публицитета. И мало људи је знало за лет. Сваки аеродром је затворена институција, аутсајдери тамо нису дозвољени. Први који су видјели чудесну икону цара Николаја били су радници аеродрома. Не знајући ништа о њему, ушли су – и одмах је почео миомирис и мироточење. Када су отишли, све је стало. Ово се дешавало сваки пут. Авион је летио изнад Саратова, Волгограда, Омска, Новосибирска.

Када смо стали у Анадир, непрекидна ријека људи је ишла ка икони од 21 до 2 сата увече. И даље остаје мистерија како су сазнали за појаву икона у њиховом граду.

На небеском путу светиња дуж граница Русије дешавала су се многа чуда. Једно од њих је чак снимљено и приказано на телевизији. Током љета неке од икона биле су изложене кроз прозоре. И само изнад слике цара формирала се ледена круна. Сва остала стакла била су провидна.

Икона руског цара постављена је у полулоптасти отвор, ово је било најпогодније мјесто за њу. У једном тренутку, прозор се заледио, а на стаклу се формирао чудесан узорак ледених кристала што личи на звијезду са симетричним угловима који зраче из иконе у различитим смјеровима. Декорација се, као изванредна круна, састојала од дванаест зрака, по три са сваке стране. Након тога, пилот је рекао да никада није видио нешто слично за пет година своје летачке каријере. 

Олегу Ивановичу, ко је за Вас цар мученик Николај?

Увјерен сам да је сада цар један од највећих заступника пред Господом за Земљу руску. Као чувар његовог чудесног лика, прочитао сам много књига о животу царске породице. И што сам више читао, више сам био изненађен истинском деликатношћу, племенитошћу и духовношћу Николаја Другог.

Постоји једно историјско сјећање. Цар је сам читао сву пошту. А онда му је једна сиромашна удовица, која је у рату изгубила мужа и храниоца, написала писмо у којем је рекла да су јој остала дјеца, а да је пензија веома мала. Тада је цар упитао министра финансија: „Можемо ли да подигнемо пензију несрећној жени?“ Он је одговорио да не могу. Тада је цар рекао: „Узмите од мене.“ Узгред, само неколико рубаља остало му је након смрти на банковном рачуну у Лондону.

Цар Николај је имао широку душу. И послије своје мученичке кончине, заблиставши у лицу светих, наставља да помаже људима који му се обраћају са вјером и молитвом.

Превела Марија Живковић