03.08.2019.
Пише: Владимир Лепосавић
Најновији начин на који се Црква у Црној Гори жели лишити права својине представља егземпларну дефиницију „произвољности“. Представници власти у Црној Гори, међутим, понављају да нема говора о намјери одузимања имовине, већ да је ријеч о закону којим ће, када се црквена имовина преведе у државну, бити уведен ред у имовинске односе и регулисани односи између државе и вјерских заједница – уз поштовање, читалац већ може да погоди – свих европских стандарда
Овај суд, као и читава доктрина, конфискацију именује још и као „незакониту експропријацију“, „одузимање имовине трансфером власништва“ и „национализацију“. Национализација коју су својевремено спровели комунистички режими здружено је осуђена и правно поништена у свим европским државама.Такво какво је, комунистичко одузимање права својине било је, правнички и етички, напредније од конфискације коју је предложила Влада Црне Горе. Наиме, комунистичко одузимање имовине јесте обнародовано на преваран начин, али не баш толико да буде уведено прописима о заштити вјерских слобода, већ је то учињено законима о национализацији који, дакле, нису скривали конкретан законодавни мотив. Друго, и посебно важно, ондашње одузимање имовине је једнако погађало све власнике и имаоце права, док је данашња конфискација законски најављена само за Цркву, а, како се може начути, у пракси обећана једино за Српску православну цркву. Постоји, дакле, јасна узрочно-последична веза између чињенице да је власт у Црној Гори изузела цркве и вјерске заједнице из Закона о повраћају одузетих имовинских права (2004) и факта да сада покушава да одузме од Цркве оно што јој је преостало, а није било конфисковано чак ни од стране богоборачких и веома осиљених комунистичких власти.
Потреба да се заштити право на приватну својину условила је настанак права и државе уопште. Већ дуже од два вијека траје гаранција о заштити приватног власништва, која је, у међувремену, унијета у више од двије хиљаде билатералних и општих међународних уговора. Гаранцију о једнаком вршењу права својине садржи, не случајно, и Међународна конвенција о елиминацији свих облика расне дискриминације (1966), коју је прихватило више од 175 држава на свијету. Универзална декларација о људским правима (1948) кодификовала је, у члану 5, универзално правило да „нико не може бити лишен права својине на произвољан начин“. Најновији начин на који се Црква у Црној Гори жели лишити права својине представља егземпларну дефиницију „произвољности“.
Представници власти у Црној Гори, међутим, понављају да нема говора о намјери одузимања имовине, већ да је ријеч о закону којим ће, када се црквена имовина преведе у државну, бити уведен ред у имовинске односе и регулисани односи између државе и вјерских заједница – уз поштовање, читалац већ може да погоди – свих европских стандарда. Свакоме ко разазнаје слова је јасно да је овдје, између осталог, ријеч и о посебној правној перфидији што је, уосталом, правни појам настао у крилу међународног хуманитарног права управо да означи ситуацију када неко истакне бијелу заставу и објави примирје користећи то да другу страну доведе у заблуду и тако обманутује погуби.
Саставни дио ове перфидије је и чињеница да су, умјесто да буду изнијете у конкретним тужбеним захтјевима ако су иоле истините, у закон унијете различите тврдње, и то не једна него три. Саме но себи, ове тврдње представљају оно што се у процесним правима назива тек гласинама или ставовима. Но, сакупљене на једно мјесто, ове тврдње служе да симулирају постојање некаквог посебног правног основа који, само у Црној Гори и само у случају Српске православне цркве, не треба чак ни доказивати пред судом. Умјесто тога, докази против Владе могу бити послати Влади, да би о њима одлучила исто Влада – у још увијек непознатом, а свакако незаконитом поступку.
– Наставиће се –
(MИТРОПОЛИЈA ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКA)