06.08.2019.
Пише: др Владимир Лепосавић
Влада намеће тврдње које не жели да доказује
Пошто тврдње које су изнијете у чл. 62 Предлога закона о слободи вјероисповијести не представљају правни основ по себи, а Влада Црне Горе, очито, жели да избјегне доказивање о њиховој истинитости у редовним судским поступцима то је у помоћ призвана реторика потребе „разбијања монопола Српске православне цркве“ и борбе за „обнову аутокефалне цркве“ која би била национално чиста или барем национално очишћена црква. Ово и поред чињенице да на простору данашње Црне Горе никада није постојала нити била аутокефална ниједна друга православна Црква осим Српске православне цркве са њеном Митрополијом црногорско-приморском и осталим епархијама. О овим наводима се може и више казати, али су они потпуно правно ирелевантни за конкретну ствар и за овај вјештачки створен имовински спор у којем Влада Црне Горе намеће тврдње које не жели да доказује.

Ипак, треба подсјетити да Српска православна црква нема било који облик монопола у Црној Гори, осим што има она права која су гарантована свима једнако. Она, међутим, има највећу забиљежену већину грађана Црне Горе за своје вјернике и чланове. Уколико је то „монопол“ који држава жели да разбије, онда Влада Црне Горе треба да се лати неког прозелитизма који би, уз много труда, достојности, историјске среће и Божије помоћи, за 800 година уродио плодом какав жели да приграби себи овог љета.(ЗА ОПШТИРНИЈЕ КЛИКЛНИТЕ НА НАСЛОВ) 

Владавина права, тај политичко правни домет, европски стандард и услов интеграција који је уз помоћ бројних међународних тијела и агенција интегрисан и у Устав Црне Горе, не подразумијева пуку владавину закона. Напротив, након колективно проживљеног искуства нацистичких ужаса и комунистичких неправди, установљено је да владавина права значи, не владавину било каквог права, већ важење и примјену доброг права. „Добро“ се овдје очитава као пресјек достојанственог минимума захтјева да сваки закон мора гарантовати једнакоправност и адекватну судску заштиту. Тек под тим условима и у тим границама, закон може бити средство спровођења конкретних политичких програма. Тиме се, директно, култивишу и саме политике и њима припадајући, разноврсни политички циљеви.
У данашњој упоредној пракси није могуће наћи примјер политике разарања Цркве које се спроводи селективним, ретроактивним и вансудским лишавањем права својине.

У Уједињеним нацијама је 2011. године закључено да је дискриминација Цркава и вјерских заједница забрањена поготово ако се спроводи са „циљем да се Цркве и вјерници, за које се сматра да не одговарају вјерском или политичком програму државе, ставе под контролу“ (А/ ХРЦ/19/6 нап. 57). Додуше, слично овоме што је предложено у Црној Гори, постоји у још једној земљи на свијету, и на једној непризнатој територији. У Украјини и на Косову. У првом случају је власт кренула у прогон непослушних грађана и већине свештеника, да би потом изгубила дио државне територије, а на већем дијелу њеног остатка проузроковала грађански рат. Сада је то саморазорена и дубоко подијељена земља без перспективе… На челу самопроглашеног Косова, пак, налазе се лица вишеструко оптужена за најтеже међународне злочине и свирепости. На овој непризнатој територији су прво покушали да спале цркве и манастире Српске православне цркве и да са њих ишчупају крстове и знамења, да би затим одлучили, и они, да покушају са проглашавањем истих за сопствену културну баштину и својину. То су, данас, када је у питању однос према Православној цркви, једини узори Црној Гори, а жртве таквог угледања ће бити, ако уз Божију помоћ то не спријечимо, њени грађани и она сама.
– Крај –
Извор: Дан