16.02.2024.

Не припадам школама, ја стварам школу! Да не мислим да са сваком сликом доносим нешто ново, свакако не бих ни сликао, а камоли излагао. Овакво сликарство не трпи оквире других школа. Све што сликам даље, сликам боље!

Овако је говорио, управо на страницама “Новости”, велики Петар Лубарда (1907-1974), “Његош у сликарству”, како га је назвао Матија Бећковић, који је нагло и без најаве овај свет напустио 13. фебруара, пре пола века, у 67. години. Нема тачних података, али се сумња да му се здравствено стање погоршало због употребе токсичних, синтетичких боја које је почео да користи по повратку из Индије. Све и да није тако, да му крај није убрзао његов сликарски експеримент, Лубарда који је створио дело националног карактера и интернационалног значаја, цео свој живот је положио на олтар уметности.

Син официра Ђура И. Лубарде и Марије М. Вујовић, Петар је рођен у Љуботињу. Ту је започео школовање, које је потом наставио у Цетињу, Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу, где је, у гимназији, почео да слика. У Уметничкој школи у Београду учио је код Бете Вукановић, Љубе Ивановића и Илије Шобајића, а накратко студирао је и на чувеном париском Бозару. У француској престоници боравио је два пута у међуратном периоду, обилазећи музеје и галерије, упијајући знање и усавршавајући се. Као заробљеник Други светски рат провео је по италијанским и немачким логорима. Неколико година после рата живео је на Цетињу, и у црногорском кршу пронашао нове визије, које је у априлу и мају изложио у Галерији на Теразијама, после чега више ништа није било исто.

– Узбуђење је било велико као да је репатица ударила усред града – записао је Лазар Трифуновић. – Чак и оним мање упућеним посматрачима било је јасно да се нешто кључно променило у нашој уметности – Лубарда је предложио нов поглед на живот, нову естетику, ново схватање сликарства. (За опширније кликните на наслов)

А онда је уследио тријумф у Сао Паулу (где је бацио у сенку и Пикаса), па признање у Токију, награда “Гугенхајм”, изложбе у Паризу и Лондону, самостално представљање Југославије на Бијеналу у Венецији, медаља “Тагоре” у Калкути, награда “Јохан Готфрид Хердер” у Бечу… Једини је југословенски сликар чије је дело репродуковано у “Историји модерног сликарства” Херберта Рида.

– Стваралаштво овог аутора уписано је у историју модерне југословенске уметности као историјски заокрет ка успостављању једне сасвим оригиналне модернистичке концепције слике – каже, за наш лист, историчар уметности Дина Павић, кустос Легата Петра Лубарде. – Његово интересовање за поље ликовности, дисциплина у раду, неодступање од личних ликовних стремљења отворили су просторе слободе у изражавању и определили га за вечност. Његова дела су и данас присутна на изложбеним поставкама националних музеја и галерија и красе зидове репрезентативних државних здања: Палате “Србија”, Председништва Србије (Нови двор), Скупштине града Београда (Стари двор), МТС дворане (некадашњи Дом синдиката), Спомен-парка Крагујевачки октобар, свечане сала САНУ, Дома македонске армије у Скопљу (некадашњи Дом ЈНА)…

Вила у Иличићевој улици број 1 на Дедињу, у којој је живео и стварао од 1959. до смрти, после драматичног, вишегодишњег пропадања, обновљена је и отворена за јавност тачно пре једне деценије.

– Кућа легата је координирала и учестовала у сложеном поступку конзервације ликовне збирке, намештаја и предмета из Легата као и реконструкцији куће у којој је уметник провео последњих 15 плодних година – наставља саговорница. – Током ових 10 година, откад је Легат отворен за ширу публику и стручну јавност, отворили смо две сталне поставке и више тематских изложби у Београду, Новом Саду, Чачку, Нишу, Шапцу, Младеновцу, Ћуприји, Вишеграду, Подгорици, Бањалуци и представили радове из његовог Легата публици у Културном центру Србије у Паризу. Организовали смо стручни скуп о уметнику, публиковали каталоге, организовали концерте, балетске представе, уметничке радионице у уметниковој кући.

Према речима Павићеве, поновно отварање легата умирило је његову породицу, поштоваоце, музеологе и испунило његову жељу и последњу жељу његове супруге Вере.

– Веза Лубарде и Београда је била посебна и чврста јер за њега “Београд није био само град, био је топао људски, гостопримљив”. Као установа која чува сећање на живот и дело овог уметника осећамо се посебно одговорним и жеља нам је да прича о њему живи. Кроз подршку Министарства културе и Града Београда трудимо се да достојно представимо живот и стваралаштво овог уметника и учинимо га пријемчивим за нове нараштаје, као и да његово сликарство буде предмет активних истраживања и полемике – истиче историчарка уметности, наглашавајући да је из године у годину интересовање за овог уметника све веће.

То је видљиво и према томе, како каже саговорница, што број посетилаца стално расте:

– Најфреквентнији период посете је од априла до октобра месеца. Легат је нарочито посећен током манифестације Дани Београда, Дани европске баштине, “Музеји за 10” и незаобилазна је тачка на туристичкој мапи Београда. Публика је разнолика, од домаћих посетилаца и оних из региона, нарочито из Црне Горе, до истраживача који се баве широм европском ликовном сценом и културним политикама током Хладног рата.

На јесен, стручној и широј јавности биће представљена и публикација, која је проистекла из десетогодишњег истраживања и активног бављења ликовном збирком Легата Петра Лубарде.

– Ова богато илустрована публикација садржаће текст о турбулентном историјату Легата Петра Лубарде и анализи радова који се налазе у ликовној збирци, такође ће садржати и информације о свим активностима од отварања Легата до данас.

Уметник који је у центру својих интересовања чувао човека и његов удес, и пет деценија после смрти интригира и узбуђује својим делима и доживљајем света:

– Ја сам ја и свет сликам по својој вољи. Узбуркам море, да се запени као шампањ. Расклапам брегове. Црвене стене кршних предела, плаве сенке у подне, жути страх смрти, бели крик галебова, све су то боје моје палете… – говорио је Лубарда.

Станислав Винавер: Камен и небо
ЦРНОГОРСКИ камен – одгонетнуо га је Лубарда – није бескрајан, није то масив за масивом, већ су то крици и кликтаји и дозивања у небо. Све је то преливање камена у небо и неба у камен! – а небеса су ведра и плава, не мрачни и језиви амбиси. Преображава се камен у небо и кличе и дозива све и свакога.

Растко Петровић: Драма природе
ЛУБАРДА уме да гледа у природу као у најпатетичнију драму; боје се тада повезују дубоком симфоничношћу и линије цртежа постају замршене и тешке. До тих представа он долази изворно, извлачећи из себе тачно оно што је осетио када се нашао сам пред величанством природе; онако како су долазили до њих мајстори у Тоскани или Шпанији.

Милан Кашанин: Зрелост и здравље
ЈЕДНАКО далек и од сировости и од сладуњавости, ни сувише префињен, ни бруталан, Лубарда је оличење зрелости и здравља. Он никога не подражава, ни с ким се не бори, ништа не тражи и ничег се не боји, он слика тако поуздано, тако мирно и суверено, као што слика човек који је начисто са собом, и са уметничким стваралаштвом и са светом.

Исидора Секулић: Око птице
ОВАЈ сликар, буквално говорећи, има влажно, мирно око висинских птица, које гледају да би нашле и узеле. Г. Лубарда види не само ошто и строго, него гледа са нагоном да покори. У том сликару има много воље за моћ. Резачким зраком из чудних очију својих он разгребава боју природну и боју палете, и тражи у тону тон, у колоритном тону симболички тон.

Извор: Новости