11.10.2019.
Српско пјевачко друштво Јединство из Котора ове године обиљежава изузетна јубилеј, 180 година рада.
У свом дугом и богатом постојању Друштво је стицало изузетан углед, о чему свједоче бројне награде и одликовања. Подсјећања ради, Покровитељи Друштва били су Њ. Вл. Краљ Александар (1929), Њ. Вл. Краљ Петар II (1940) и Његова Светост Патријарх српски г. Павле (1994).
Друштво су одликовали: Краљ Александар Орденом Светог Саве V реда (1921) и Орденом Светог Саве III реда (1930), Краљ Петар II Орденом Светог Саве III реда (1940), Свети архијерејски сабор СПЦ Орденом Светог Саве II реда (1989) и Орденом Деспота Стефана Лазаревића (2014), док су плакете дали Јужнословенски певачки савез (1939) и Прво београдско певачко друштво, као братско друштво, (1897. и 1927).
Посебна активност Друштва од оснивања до данас представља чување светосавске традиције. Уосталом, слава Друштва је Свети Сава. Застава је српска тробојка, са знаком Друштва златне боје у средини – лик Светог Саве и текст „Српско пјевачко друштво ‘ЈЕДИНСТВО’ у Котору 1839.“
Такође, „Химну Српског пјевачког друштва ‘Јединства’ у Котору поводом прославе педесетогодишњега друштвенога опстанка 1889.” спјевао је прот. Јован Сундечић, а компоновао Дионисије Пл. Сарно Сан Ђорђо.
Једно од најстаријих свједочанстава које потврђује да је Aсветосавска култура била од прворазредног значаја не само за СПД Јединство већ и за црногорско друштво може се наћи у листу ЦРНОГОРАЦ, бр. 1, на Цетињу, 23. јануара 1871. год. 1, стр. 4:
Ј. В. У КОТОРУ, 20 јануара – На дан св. Саве, дружина „Јединство“ ценећи велике заслуге онога, који је Српство у православну вјеру утврдио, који се неуморно трудио да му хрђаве обичаје искорени, да га учи и просвећује, − давала је у вече, у славу св. Сави, овоме првом просветитељу српском бесједу. После беседе била је и игранка.( ЗА ОПШИРНИЈЕ КЛИКНИТЕ НА НАСЛОВ){gallery}JEDINSTVOIN4S{/gallery}

Задатак им је да свој успешан рад међу браћом покажу, у певању свијетском и црквеном, у музици образујући један мали оркестар, и да према околностима и какав комад представе.
Може се рећи, да ова дружина доиста лијепо успева, кад се узме у обзир њезино доста слабо материјално стање. Она је одушевљена и вриједна у послу своме, али би успевала још и много боље, кад би имала онолико помоћи колико заслужује а колико би доиста и могла имати, кад би било мање равнодушности у нас. Но шат буде и боље. Не треба никад клонути, треба непрестано радити, па ће се свима нама распламтити свети пламен одушевљења. И онда када сваки буде сматрао општу, народну ствар, као своју, онда ће и напредку народном бити отворен, утрвен пут. Може се рећи онда је народ на мети својој.
Беседа је одпочета са химном св. Сави, коју је за музику створијо Шулц, а дружина ју је на задовољство отпевала. За тим је одсвиран „Милан“ полка траблан коју је створио Шпиро Огњеновић, један од врснијех чланова дружине и који је оркестар доста добро одсвирао. Дружина је за овим одпјевала Прерадовићеву песму „Боже силни“ а после овога одсвирао је оркестар, један уломак из опере „Ернани“ од Вердија, кога су тако добро одсвирали, да се публика зачудила, да су њихове слабе силе у стању такав успех показати: Пљескања беше огромног. – Главно упечатљење што је на публику учинило беше, доста вешто одиграти комад „Наше народно ускрснуће“ од Р. Милића једног такође врсног члана дружине, а музика од Шулца. Улоге су сви доста добро одиграли, нарочито женска страна, у којој је гђ.а Огњеновића представљала „Вилу“, а гђ.ца Берберова „Анђела“ особито кад се и призрење узме да су ова лица први пут први пут крочила на позорницу. Огњеновић представљаше „Душана“, Живаљевић „Милоша Обилића“, а Јован Кадић „Марка Краљевића“; сви добро, а особито у певању праведно особиту похвалу заслужише. Публика је са задовољством представу гледала, а певање и говор слушала и благодарност дуготрајним пљескањем изјавила. После преставе госпођица Ерцеговчева декламовала је Поповићево „Успомена Видов дана“ чиме је публику особито задовољила. На последку одсвирао је оркестар марш „Напред“, и за овим је одпочета игранка.
На последку, морамо приметити, да смо опазили велику раскош у оделу нашијех женскиња. Омладина треба да добрим примером код својијех сестара раде против тога. Раскош је зло свуда а код нас највеће. Раскошност само помрачава врлине, којима је обдарен наш народ. И зар смемо угађати нашој личној сујети а гледати толике потребе народне, које очекују помоћ?“.
(ИН4С)