10.05.2020.

На данашњи дан, 10. маја 1594. године мошти оца српске државотворности и првог српског архиепископа Светог Саве Турци су спалили на Врачару у Београду.

Спаљивању моштију Светог Саве претходио је устанак Срба у Банату у којем су устаници носили иконе Светог Саве. Турски султан наредио је Синан-паши да по сваку цијену угуши побуне Срба, а овај је, знајући да до гроба Светог Саве у манастиру Милешева ходочасте чак и мухамеданци, наредио да се пренесу мошти у Београд и спалио их.

Матија Бећковић: ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ

Кад је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Свети Сава отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.

Приредио: Миомир Ђуришић
(Митрополија црногорско-приморска)