14.11.2020.
На данашњи дан, 14. новембра 565. године умро је ромејски (византијски) цар Јустинијан Велики који је по доласку на пријесто тежио да обнови Римско царство са сједиштем у Цариграду.

Покорио је Вандале у сјеверној Африци, Остроготе у Италији и освојио дио Шпаније. По његовом налогу припремљен је зборник у којем је кодификовано римско право. У историји византијске цивилизације Јустинијанова владавина означава пресудно доба. Константинопољ, у коме је царевао, изгледао је као пријестоница свијета. Живот је био пун узбуђења. Ратовало се, управљало бунтовним покрајинама, стварали нови закони и обичаји. Умјетност је доживјела златно доба. Јустинијан, који је волио велике грађевине, имао је среће да нађе ванредне умјетнике, који су остварили његове замисли. Споменици из тог времена чине врхунац византијске умјетности. Сазидани су многи дворци и цркве. Саградио је базилику Света Софија у Цариграду која је 1453. године претворена у џамију (Аја Софија), а од 1934. године је музеј. Недостижан неимарски подухват је црква Света Софија у Константинопољу. Танани вајарски радови, мозаички украси дали су унутрашњости овe грађевинe јединствен сјај блиставе раскоши и свечане узвишености. Моћни и мудри византијски цар Јустинијан , један од седамнаест римских императора потеклих са простора данашње Србије, суверено је владао пуних 38 година. Велику љубав је гајио према велелепном граду који је подигао у постојбини, у подножју Радан планине, гдје је рођен. Прича о Јустинијановој задужбини, Царичином граду, враћа нас 15 вијекова уназад, у вријеме кад је ратовао против варварских Вандала, Острогота и Визигота у одбрани већ занемоћалог Римског царства, градио храмове и манастире у славу православља и покушавао да у овој вјери уједини многобројне народе којима је господарио.

Жељан да остави трајни траг у родном крају, али и уморан од дворских сплетки, Јустинијан одлази из Цариграда у провинцију, у мирне и питоме предјеле по страни од главних путева, маштајући о будућем граду широких поплочаних улица, са трговима и фонтанама, палатама и црквама, купатилима и љечилиштима, фрескама и споменицима. На травнатој заравни која се постепено спушта с једне стране ка истоку, с друге ка западу, невјероватном брзином почиње да се уздиже Јустинијана Прима. Спољашњи бедем штити град од могућих непријатељских напада, унутрашњи раздваја насеље на три цјелине, које у средини спаја форум или агора, пространи кружни трг украшен царском статуом, око којег буја јавни живот града. Тог споменика већ одавно нема, а и сам трг, обрастао шибљем, данашњим посјетиоцима се указује само уз помоћ бујне маште.

Приредио: Миомир Ђуришић

(Митрополија црногорско-приморска)