У име Оца, и Сина, и Светога Духа.

„Ко с благословом сеје, с благословом ће и пожњети.“ Тако нам каже Свети апостол Павле у посланици коју смо данас прочитали, а Јеванђеље нам преноси онај догађај када је Господ био на обали, па је замолио Симона Петра, оног ученика кога је међу првима одабрао за Своје апостоле, да уђе у лађу заједно са њим. И онда је са лађе дуго бесједио и говорио Господ својим ученицима, па ће послије завршене бесједе рећи Симону Петру: „Иди у дубину и баци мреже.“

A он ће рећи: „Господе, цијелу ноћ смо ловили, и ја и они који су у лађи и ништа не уловисмо.“

А Господ му опет каже: „Баци мрежу, Симоне.“ И он баци мреже и лађа се напуни рибе, толико рибе да су тешко могли да је извуку на копно, па су позвали комшије да и они дођу да им помогну. И Симон, запањен оним што се догодило, пао је пред Господа да би му Господ рекао велику и свету ријеч: „Симоне, досад си рибу ловио, а од сада ћеш бити ловац људи и учинићу те рибарем људских душа.“

И тако се и догодило. Симон Петар и осталих једанаест ученика Христових, који су били рибари, који су рибу ловили и рибом се хранили, они су, благословом Божијим, постали сијачи сјемена Христовога, благословенога. Постали су свједоци Христови, проповједници Његове личности, Његове науке, и они који су Њега посвједочили и својим животом, својим дјелима, који су Га посвједочили до краја свога земаљског живота и који су до данас остали Његови свједоци. Сијали су сјеме Божије науке, са благословом Божијим, а онај који са благословом сије сјеме, са благословом и жетву жање. Господ апостолу Петру карактеристично каже: „Баци у дубину.“ На првом мјесту га подстиче да мрежу своју баци на дубоко мјесто, гдје се обично скупља највише риба. Али није само то смисао Христових ријечи, већ њега тиме Господ призива да и сам заоре дубље у своје срце и свој ум. Мрежа Христова се дотакла дубине његовог срца и његове душе и уловила је и Петра и Андреја и друге свете апостоле, дотакавши се њихове душе, њиховог срца, њиховог ума, а онда, у исто вријеме, просветивши њихов ум свјетлошћу богопознања, открио им је да се Божија истина не налази на површини, да никада површно знање не може бити довољно да се њиме дотакне она најдубља истина на којој почива свијет и на којој се темељи људски живот, људска историја, људска судбина.

Био сам, негдје 1984. године, у Санкт Петербургу, на једном гробљу гдје се налази капела Преподобне Ксеније Петроградске. Та капела је била окована споља, јер су комунисти ондашњег времена забрањивали народу да приступа том светом мјесту гдје се упокојила та благочестива душа, па је било по тим даскама и празнинама између дасака исписано стотине имена на папирићима, гдје су вјерне Божије душе тражиле благослов Божији и помоћ од Преподобне Ксеније. Том приликом, на том гробљу, срео сам једну просту душу која се сигурно од тада упокојила. Био сам заједно са једним јеромонахом, оцем Методијем, наставником петроградске академије, па сам био зачуђен, с једне стране простотом те душе, а с друге стране дубином њених плавих, као небески свод, очију. Била је старица шездесетих година па сам је питао одакле је, а она ће рећи: „Оче, ја сам из Сибира далекога дошла. Тамо у Сибиру нема ниједне цркве, све су безбожници срушили. А ја, оче, без Цркве не могу да живим, па сам овдје дошла и живим у неком подруму у Петрограду и овдје сређујем и чистим гробове.“ Па се онда окренула и погледала у мене својим чистима очима, па ће рећи: „У дубину, оче.“

И кажем јој: „У праву си, сестро. У дубину треба да гледамо, јер само у дубини се открива Господ, сила Његова, у дубини људскога срца.“

A онда се окренула оном јеромонаху који је био са нама и који је био добар човјек, али се видјело да је прошао кроз неку муку па је лице његово било испуњено тугом. Онда ће рећи њему: „Оче, а што си тако тужан? Не смијеш бити тужан, знаш ли ти, оче, да је Христос велика радост! Велика радост је Христос, велика радост!“

Запамтио сам те њене ријечи, а видим да те ријечи њене нијесу њене, него су Христове ријечи. Исто то што је она нама рекла тога дана на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу, ево Господ је рекао Симону Петру на Генисаретском језеру: „У дубину Симоне.“ Симон Петар Га је послушао и бацио мрежу и напунио мрежу рибама, а у исто вријеме га је Господ призвао да буде рибар људских душа, да се дотиче дубина људског срца, људске душе, да силом божанске истине просвјећује, силом Онога који се родио од Пресвете Дјеве, чију је науку слушао. Па се онда понекад колебао апостол Петар и онда увијек се дизао послије падања. И увијек је чудо живо како су римокатолици, наша браћа са Запада, управо на том Петру засновали то лажно учење како је, тобоже, римски папа непогрешив. Управо апостол Петар, на коме се темељи такво учење је најбољи доказ да ниједан човјек, па ни римски папа, на земљи рођен, не може бити непогрешив, јер то је онај апостол Петар који се трипут одрекао Господа. Како је непогрешив ако се Господа трипут одрекао? То је онај Петар који је такође прије Христовог распећа, противно вољи Божијој, покушао да спријечи оно што је било Божијим промислом предвиђено – страдање Христово, па је одсјекао ухо Малху, слуги римскога цара. Тај Петар се и касније колебао када је Господ разапет и побјегао, али се поново враћао и зато га је Господ три пута питао:

„Петре, љубиш ли ме?“

„Ти знаш да Те љубим, Господе.“

„Паси овце моје“, и онда га поново пита: „Симоне Петре, волиш ли ме?“

„Господе, Ти знаш да Те волим.“

„Паси овце моје”, и по трећи пут га пита: „Симоне Петре, љубиш ли ме?“

Петар каже, потресен као и на Генисаретскоме језеру: „Господе, Ти све знадеш и Ти знаш да Те ја волим.“

„Храни, Петре, јагањце моје“, и тиме га је Господ поново вратио у апостолско достојанство и утврдио њега превртљивог, колебљивог и погрешивог, али онога тренутка када је Петар заиста отишао у дубину, када је мрежа Христова хватила дубине његовог бића, његовог ума, његовог срца, онда је Петар постао стамен. А остало је и једно предање да је Петар, када је требао да страда у Риму, кренуо да бјежи из Рима, па га је на путу срео Господ и питао Га је: „Куда идеш, Господе?“ Тамо гдје се срео са Господом, тамо и данас постоји црквица у којој и даље пишу те ријечи на латинском: „Quo vadis, Domine?“ А Господ му каже: „Идем, Петре, да се поново разапнем за тебе и за овај свијет.“ То је потресло Петра и он се вратио и био наглавачке разапет. Тамо гдје је онај величанствени храм у Риму, ту у његовим темељима из времена цара Константина, пронађен је његов гроб и дјелићи његових моштију.

Петар је, заиста, до краја живота трагао за дубином, срео се са Господом у дубинама свога бића и постао и остао Његов живи свједок, као и други свети апостоли Христови, као и остали велики светитељи Цркве Божије, на челу са Светим Николајем Чудотворцем, у чијем храму се налазимо, заједно са Исповједником Харитоном, кога данас прослављамо, који је такође био вјеран Господу до смрти, исповједао име Његово и био Његов свједок. Заједно и са Светим свештеноисповједником Кирилом баошићким и далматинским, кога прослављамо као великог свједока Христоовг, као онога који је заиста саздао дубоку бразду у своме срцу и посијао, са благословом Божијим, сјеме и сјеме је уродило богатим плодом, а његов спомен се увијек изнова обнавља и у будућим временима ће бити још присутнији међу нама него што је био ових сто педесет година прије нас.

Свети Кирило, овдје рођен, овдје је сјеме науке Божије посијано по његовој души, са благословом Божијим, кроз тајну крштења, миропомазања и васпитања у страху Божијем од његових богоугодних родитеља. Па је онда, призван од Господа, као и Петар некада, отишао у манастир Савину Пресвете Богородице и ту се утврдио и умножио своју вјеру, васпитавао се у страху Божијем и ишао у дубине, по ријечи Господњој и по Божијем призиву, да би онда одатле постао проповједник, презвитер и протосинђел Цркве Божије до Шибеника и Далмације, гдје је остао вјеран и непоколебив, вјеран правој и истинској вјери, јеванђељској, Христовој и православној вјери. У временима великог колебања народа православног у Далмацији, колебања које је чак захватило и тадашњег Епископа Бенедикта Краљевића Далматинског, који се од страха аустроугарског и због неких својих интереса, поколебао и запријетила је опасност да се одрекне православне вјере и да изврши утицај на читави народ.

Кирило протосинђел се супротставио томе и зато је, заједно са још једном групом хришћана, православних Срба, био осуђен на дугогодишње робовање. Многи од његових сапатника су оставили своје кости по аустроугарској тамници, старој Градишки и на другим мјестима, а он, окован у окове гвоздене, провео је дуго времена у тамници, да би онда, на настојање многих, био преведен из тамнице у манастир Бездин, гдје и данас постоје остаци његове собе на тавану манастирског конака, гдје је стражар стално био испред те собе његове и гдје је провео последње године свога живота да био био пуштен 1848. године и да би у подвигу, молитви и посту провео остатак свога живота, јер забрањено му је било да се врати у свој родни крај, у Баошиће и манастир Савину. Тамо се, прије сто педесет година, упокојио велики исповједник Цркве Христове, Кирило баошићки и далматински Цветковић. У његовој души посијано је сјеме благословено и то сјеме је донијело богатога плода. Он је послушао ријеч Христову и бацио је ријеч у дубину и уловио је безбројне душе, укријепивши их у вјери православној, у нади, у љубави, у правди Божијој и у вјерности правди Божијој.

Дакле, није случајно апостол Павле записао ове ријечи које поменусмо на почетку: „Онај који с благословом сије, с благословом Божијим добија и богату жетву.“ Онај који заоре дубоку бразду, тај ће моћи хљебом да се храни, овим тјелесним. Који баци мреже дубоко у море уловиће риба, али ако баци дубоко мреже Господње у своју душу и који заоре дубоку бразду у својој души вјером Божијом, врлинама, трудом, молитвом, тај ће заиста добити и зарадити великог плода Божијег и великога Божијег благослова.

Молитвама Светог апостола Петра, Преподобнога Исповједника Харитона, Светога Свештеноисповједника протосинђела Кирила баошићког и далматинског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.