”Записао је негдје Густав Крклец, морам да признам да ме је то зачудило да сам то код њега нашао, да још нико није прозрео на прави начин у откривења Петра II Петровића Његоша. Размишљајући о њему и читајући по ко зна који пут његова дјела, а у последње вријеме нарочито његову Лучу микрокозма и његове краће пјесме, све више увиђам да су ове ријечи Густава Крклеца заиста истините ријечи.”

”Ниоком није толико писано и говорено код нас, колико о Петру II Петровићу Његошу. Једино је Свети Сава надмашио га својим присуством и својим траговима које је оставио и оставља у народном памћењу и у бићу српскога народа.”

”Свети Сава и Петар II Петровић Његош – заиста су њих двојица они који су се уписали неизбрисивим словима у књигу нашег историјског, духовног, пјесничког, философског и свеукупног бића.”

”Код Његоша, нарочито у његовој Лучи микрокозма, имамо преегзистенцију – оно што се догађа у историји и што је темељ метаисторије, онога што називамо есхатоном. То је већ код Његоша доживљено, то се одиграло и одиграва, то се зачело оног трена и оног времена када је Слово Божије све из ничега створило. То је једна од основних истина Његошевог богословља: да је Ријеч Божија, Слово Божије, које се, како ће он рећи у Лучи микрокозма  ”обукло у человјечество”, да то Слово Божије је све из ничега створило и његовом закону је све покорно. То Слово Божије, природно, он га је открио, њему је јављено, он га је пронашао у богослужењу Цркве, иако се за њега каже да није био много велики љубитељ богослужења, литургије.”

”Споља посматрано то изгледа да је тако. Међутим, Његош, ако је нешто, он је у свеукупном свом доживљају, по преимућству литургијско биће, само што његова литургија није оно што се догађа у храму и што се догађа у човјеку као храму ничтожноме и оно што се догађа у храму у коме он служи, него је његова литургија литургија која обујима собом свеукупно биће. Нема бића, нема створења, нема ничега од искони што се догађа, а да није дотакнуто, да није укључено у оно што он назива свештена литургија свесветија – израз који је, колико је мени познато, једини и први употребио на српском језику Петар II Петровић Његош.”

”Дакле, милиони звијезда, то су кандила која даноноћно свијетле пред Његовим лицем. Оваквим богословско – молитвеним, литургијским виђењем свесветија и огњишта свесветија, Његош несумњиво спада не само међу највеће богослове пјеснике, мудраце и пророке српског народа, него уопште, међу највеће европске и свјетске мудраце, тајнозналце и пјеснике.”

”То је мој, морам да признам, новији доживљај Његоша, управо поново се вративши Његошу и поново га прочитавши, управо у овом контексту литургије, у контексту оне најдубље истине живота Цркве и богословља Цркве.”

Извод из предавања Митрополита Амфилохија „Богословско-молитвени лик Петра II Петровића Његоша“, одржаног 2013. године на Православном богословском факултету у Београду, поводом 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша. 

Комплетно предавање послушајте на сајту Радија ”Светигора, у оквиру емисије Катедра.

Приредила: О. Б.