„Наравно да је отац Михаило био велика личност, не само у оквирима нашег људског гледања, него и у погледу цијеле наше Цркве, јер га је Господ наш Исус Христос, за кога је он пострадао, и за Његову истину, и за Његово учење, већ прославио на небесима. Сада је ред да, послије осамдесет година од његовог страдања, и ми њега прославимо, и богослужбено, и у народу“, истакао је отац Марко.

Свештеномученик Михаило Барбић потиче из Кртола, тачније из Радовића. Рођен је 24. септембра 1899. године у Порт Саиду, у Египту, гдје су у то вријеме многи Кртољани и Бокељи радили на изградњи Суецког канала.

„Његови родитељи су били тамо на раду, али је његов отац пожелио да му син одраста и да се образује у Боки, гдје се Свети Сава воли, поштује и слави, да се напаја православљем, културом и обичајима овог краја. Зато га је послао овдје да учи, да се образује и духовно узраста“, подсјетио је свештеник Обрадовић.Говорећи о поријеклу свештеномученика Михаила, отац Марко је нагласио значај породице Барбић, једне од најпоштованијих кртољских фамилија.

„То је породица која је дала угледне свештенике, учитеље, професоре, праве домаћине и честите људе. Довољно је поменути његовог стрица, свештеника у Дубровнику, код кога је отац Михаило боравио док је похађао гимназију у Задру, али и потомке, попут учитеља Василија Барбића и његовог сина Ђура Барбића, кога ја зовем једним од посљедњих правих бокељских господина, а Василију Барбићу је отац Михаило био стриц“, рекао је он.

Отац Михаило је након школовања служио као парох у Морињу, потом као војни свештеник у Подгорици и Далмацији, да би се на крају вратио у своје Кртоле.

„Као свештеник био је изузетан, али не само као свештеник. Био је културни дјелатник, оснивао је добротворне установе, подржавао све што је било племенито и корисно за народ. Бог му је дао многе таленте: појање, бесједништво, писање и друге, а он ниједан није запоставио“, нагласио је парох кртољски.

Посебан дио његовог живота представљају ратне године. Затечен ратом у Далмацији, као војни свештеник, отац Михаило се упутио пјешке ка Кртолима.

„Петнаест дана је путовао пјешке. Када је стигао, људи су га једва препознали, толико је био исцрпљен. Али срце га је водило кући, породици и народу, јер је знао да Кртоли у тим тешким временима требају свог пастира“, казао је отац Марко.

Током окупације, свештеномученик Михаило је, према свједочењима, настојао да смирује народ и спријечи проливање крви.

„Он је мирио, уразумљивао, трудио се да људе упућује на добро. Живио је скромно, служио у црквама, радио на свом имању и никоме није учинио неправду. Народ га је волио и поштовао“, истакао је свештеник Обрадовић.

Међутим, у вријеме његовог страдања појавили су се, како је нагласио отац Марко, лажни свједоци и тешке клевете.

„Појавила се прича да је он наводно проказивао људе Њемцима, што је апсурд над апсурдима. Ти људи су били његови рођаци, кумови и пријатељи, млади људи које је он духовно руководио, причешћивао и чије је животе чувао“, нагласио је отац Марко.

Отац Михаило је ухапшен, везан и спроведен пјешке кроз село до которског затвора, гдје је, према свједочењима, тешко мучен.

„Његово страдање подсјећа на страдање првих хришћанских мученика. Људи који су били у сусједним ћелијама свједочили су о ономе кроз шта је прошао“, казао је он.

Свештеномученик Михаило Барбић заклан је у которском затвору, а његово тијело бачено у септичку јаму, одакле је касније уклоњено на непознату локацију. Страдање је поднијела и његова породица – супруга и њихово четворо дјеце.

„Његова породица је такође тешко страдала и то морамо имати на уму. Након његовог страдања и мученичке смрти, породица је била проказана, прогањана и понижавана, тако да им ни најмање није било лако. Он је пострадао 1945. године, одмах по завршетку рата, а његова породица је деценијама након тога носила свој крст у једном изузетно тешком времену“, рекао је свештеник кртољски Марко Обрадовић.

Говорећи о смислу његовог страдања, отац Марко је нагласио да је мученичка смрт представљала круну једног већ светог живота.

„Он је завршио као мученик и на тај начин је прослављен од Господа. Утисак који остаје јесте да он никако није могао остати незапамћен. Да му је Господ дао да поживи, сигуран сам да бисмо о њему говорили и као о изврсном пјеснику, писцу и бесједнику, једном од најугледнијих свештеника наше Цркве тога времена“, истакао је он.

По одлуци Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве, донесеној на мајском засиједању прошле године,  свештеник Михаило Барбић уписан је у диптих светих као свештеномученик, а за дан његовог литургијског прослављања одређен је 22. јануар.

О. Б.