Најчешће бесједе Христове биле су о Царству Божијем, док данашње Јеванђеље говори више о нашем односу према ономе што о њему слушамо и да ли га прихватамо као центар нашег живота, поручио је у данашњој бесједи у которској Цркви Св. Николе архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић.

„Царство Божије основао је сам Бог, Који је вјечан, Који је све створио за нас људе да би наш живот имао смисла. Ако би овај живот био само за ових 70, 80, 100 година, онда то и не би било од неког великог смисла“, казао је о. Немања, упитавши затим и ако је Бог за нас припремио Царство зашто нас једноставно тамо и не прослиједи, него нас учи како да га задобијемо.

Наставља да је то тако јер је Бог створио човјека по својој слици и прилици.

„Ми људи смо боголики а основна карактеристика боголикости јесте да имамо слободну вољу и да сами одлучујемо о томе шта хоћемо и шта нећемо. Бог хоће да ми својом слободном вољом желимо да уђемо у Царство Божије, да се потрудимо да га задобијемо. Поштује нашу слободну вољу, поштује и ако неко не жели да буде са Њим. Има наравно и таквих. И ђаво зна за Бога. Није он атеиста, зна да Бог постоји, али не жели са Њим да буде“, рекао је о. Немања, подсјетивши на Велику суботу када је Господ Исус Христос проповиједао у Аду и на оне који су повјеровали и прешли у Рај.

Наставио је ријечима да је поред жеље потребан и труд да се уђе у Царство Божије, чиме се показује и да је неко тога достојан.

„На нама је да се трудимо, да се изграђујемо и да се кроз врлине и кроз труд поправљамо и чинимо све као они који су достојни Царства Божијег. Дакле, све што радимо, радимо због Бога, али више због себе. Богу то не треба, треба нама. Наш труд је да би ми били бољи и достојни Царства Божијег. Ријеч Божија дата је свима. На овај или онај начин свако има прилику да чује истину. На нама је како ћемо то прихватити. Они које то не интересује то су они први у овој причи којима је пало сјеме поред пута. Има оних којима је интересантна прича али нису довољно мотивисани да би се потрудили. Највише је оних, и међу нама и оних других и трећих, који су чули ријеч Божију, заинтересовали се, постали хришћани, крстили  се, али када почну искушења, кад почну неке овоземаљске бриге, како пише у Светом писму, окупирају нас и скрену пута“, казао је о. Немања.

Констатује и да сви наравно морамо на овом свијету да живимо, зарадимо новац.

„Имамо обавезе према својој прородици, дјеци… Подразумијева се да сваки добар домаћин брине о томе, али не треба да постане преокупација, што ће зарадити, шта ће јести. Баланс у ономе што треба да се уради, али да то не постане преокупација и центар размишљања, умјетност је хришћанског живота. Центар нашег размишљања је Царство Божије. То је оно чему тежимо и стремимо и о чему свакога дана треба да размишљамо, гдје смо и докле смо стигли на том нашем путу до Царства Божијег. На то нас подсјећа Црква кроз света јеванђеља и ову јеванђељску причу која управо има за циљ да нас подсјети да размислимо гдје смо на нашем путу до Царства Божијег“, поручио је о. Немања.

Јеванђеље Лука, зачало 35. (8,5-15)
5. Изиђе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: „Ко има уши да чује, нека чује!” 9. А ученици његови питаху га говорећи: „Шта значи ова прича?” 10. А он рече: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Семе је реч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају реч; и ови корена немају те за неко време верују, а у време искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу.” Ово говорећи повика: „Ко има уши да чује, нека чује!”