СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА

ПРЕДСТАВЉЕНА ЗБИРКА САНДУЧЕ ПЈЕСНИКА МАРКА С. МАРКОВИЋА

У Ризници Српске православне цркве Котор, при храму Св. Николе, јуче је приређена промоција збирке поезије „Сандуче“, пјесника Марка С. Марковића из Груже. 

Поред аутора о књизи су говорили публициста Ђоко Рачић, стихове је рецитовала Марта Боровић, а у име домаћина присутну публику поздравио протојереј-ставрофор Миленко Јекић. 

У уводном слову о збирци пјесника Марковића, иначе овогодишњег добитника високог одликовања Србије – “Сретењског државног признања”, додијељеног му за изузетан допринос очувању српске традиције, културног идентитета и историјског памћења кроз књижевно стваралаштво , публициста Ђоко Рачић истиче да збирка пјесама “Сандуче” “представља тиху, али снажну лирску исповијест о човјеку, времену, догађајима у њему и успоменама које нас обликују”. 

“Сам наслов д‌јела носи дубоку симболику. Сандуче као мјесто у којем чувамо оно најдрагоценије - успомене, осјећања, подсјећања, д‌јелове прошлости који, иако скривени, никад не губе своју вриједност.

Управо тако и пјесник приступа својој поезији као отварању једног унутрашњег његовога искуства и простора испуњеног сликама живота. Кроз пјесме ове збирке провлаче се мотиви д‌јетинства, породице, завичаја и ратова који су као неумитни пратилац нашега народа кроз вријеме за свагда обиљежили завичајне пјесникове просторе. Пјесник се враћа у прошлост, не да би у њој остао, већ да би на тај начин искуствено боље разумио садашњост и за будућност се на вријеме спремио. Лирско Марковићево Сандуче и у њему д‌једове опоруке и аманети да је имање светиња која се не продаје.

Пробудили су његови стихови и наш опјевани српски инат и у нама, његовим читаоцима, да оном бјелосвјетском купцу којег је пјесник, српски иронично и подругљиво описује као “нешто бело, зрикаво и пегаво, вала не личи на човека онако жут”. Заједно сједињени у инату, кажемо здружени са нашим пјесником Марком Марковићем из Груже испод Гледићке планине да нам куће и ђедовине нијесу на продају”, казао је Рачић. 

Пјесник Марко С. Марковић, рођен је 26. јануара 1986. године у Крагујевцу. Његова књижевност, по многим мишљењима, није само умјетност већ мисија. Стиховима враћа достојанство српском селу, огњишту и аманету предака, док збирка поезије „Сандуче“ опомиње да се не заборавља и не распродаје д‌једовина. Каже да му је велика част што збирку представља у Котору. 

“Хвала вам што сте дошли да се упознамо, да чујете моју поезију. Хвала организаторима, хвала господину Ђоку Рачићу који је на изваредан начин дао опис мог стваралаштва”, казао је на почетку пјесник, захаваливши се  пријатељу Здравку Касалици на великом уложеном труду у промоцији “Сандучета” у Црној Гори. 

Говорећи о инспирацији за пјесму, по којој и збирка “Сандуче” носи име, причао је о “блиском рођаку из сусједног села, који иначе живи у граду, а хтио је да прода своју кућу”. “Иначе, та његова кућа је једна од најчувенијих и најстаријих у том селу и прије него што је позвао купца, позвао је мене, пошто зна да ја волим старине, да волим антиквитете, рекао ми је “уђи у кућу и узми ако ти нешто треба, пошто ћемо свакако продати”. Ја сам онда ушао и пронашао сам то сандуче у којем је читао господин Ђоко овд‌је вечерас и, када сам га отворио, остало сам онако затечен. У њему је било све оно највредније, од ордења за храброст што може наш војник да добије у Балканским или у Првом свјетском рату, била су та војничка писма… Била су  у једној кутији од ималина, од фикса како пише, била је ту земља са Солуна, били су гелери, била је фотографија сахране на Солунском фронту, гд‌је је некадашњи домаћин те куће, сахранио тамо свога рођеног брата. Тако да сам ја одмах позвао тог рођака и замолио га да дође. Рекао сам му да сам нешто пронашао у кући. Он је, знајући да је стара и да је била некада кнежевска кућа, дојурио из Горњег Милановца за 20 мин. Када сам му објаснио шта је све то и колико је то вриједно, хвала Богу дозвао се памети, кућу није продао, све је то сачувао, урамио, застаклио и сада чува са великом пажњом и поштовањем. Ја сам готово истог трена, док је он све то разгледао, сјео на праг и написао ту пјесму онако у даху”, прича Марковић.

Истиче да је поносан тиме што је са села јер је “село једно јако извориште свега племенитог, свега снажног и свега што овај народ може да препороди”. “И зато са онако чврстим ставом могу да кажем да би заиста требао да се уведе један час на селу, не чак ни час, него семинар од пар мјесеци, за сву д‌јецу која живе у граду јер риједак је данас човјек у српском роду, који нема на селу бар неку своју кућу, па ако нема ни кућу, има то прад‌једовско гробље које треба очистити. 

Марко С. Марковић аутор је збирки „Златовез“ и „Грушанска бројаница“, као и историјско-авантуристичког романа „Девојачка клетва“. Ради на још неколико романа. 

Живи и ствара у Љуљацима у Гружи, гд‌је ради и на монографији свог села. 

Збирка “Сандуче” подстакла је многе да одустану од продаје својих вјековних огњишта. 

Предраг Николић

(Радио Котор)

ФОТОГРАФИЈЕ

РАСПОРЕД

БОГОСЛУЖЕЊА

КАЛЕНДАР

ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР

СОЦИЈАЛНЕ МРЕЖЕ

ПРАТИТЕ НАС