06.02.2022.

Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија на Задушнице, у Цетињском манастиру 6. фебруара 2010. године

Никада Црква Божија није тако очевидно сабрана и видљива у свој својој пуноћи, од искона до данашњих дана, као у овакав свети дан који ми називамо Задушнице. Јер у овом светом чину, литургијском чину, и у том светом сјећању, сабирају су се сви они који су се од памтивијека, од Адама и Еве до данашњих дана, упокојили са надом у живот вјечни. Сабрала их је у том чину сва Црква Божија видљива, Црква живих овдје на земљи, али и Црква оних који су у њедрима Божијим, а Бог није Бог мрвтих, него Бог живих. За Њега су они који су се упокојили, они који су још увијек живи и који се рађају, за Њега су они сви живи у Његовим њедрима, оживотворавани Његовом божанском силом и Његовом благодаћу. Зато Црква Божија увијек пред велике празнике, као што је Рождество Христово, као што је припрема за свето Христово Васкрсење и друге значајне догађаје, поред осталих свечаности, празника, спомена и сјећања, сјећања на свете Божије људе, преподобнике и оце кроз вијекове, она увијек спомиње и све оне који су се упокојили у нади на спасење и живот вјечни, посебно на празник Задушница, зато што улазимо у благословени Четрдесетодневни пост, припремни пост за Христово Васкрсење. И онда се сјећамо свих оних који су у страху Божијем живјели, Богу послужили, који су Господа славили док су били овдје на земљи и за које се молимо да их Господ прими у Своја њедра божанска, да би Га славили и прослављали у вјечноме и непролазном царству небеском. (За опширније кликните на наслов) 

Зато се и данас помолисмо за блажене осниваче, ктиторе, приложнике, добротворитеље, свештенослужитеље, упокојене епископе, презвитере и ђаконе и сав клир и вјерни народ ове свете обитељи и све оне који овдје почивају, у овоме граду, у свим градовима, у свим гробљима, на свим мјестима. Црква има најдубље памћење и она ништа не заборавља. Јер њено памћење је такво зато што је њено памћење, памћење самога Господа. Њена најсветија служба, Литургија, и почиње тим ријечима: ,,У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.” У знак памћења, сјећања, оприсутњења живога и живоноснога Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Тако да све оно што Црква чини није ништа друго него је то живо и живоносно памћење, памћење Божије. Бог ништа и никога не заборавља. Зато се Црква и сјећа оних које су звјери растргле и оних који су у ратовима пострадали и оних који су се у морима потопили и оне који су се упокојили у миру и који су пострадали. Никога Црква Божија не заборавља. Предубоко је њено памћење и њено сјећање.

И зато је много драгоцјено да се сви ми сјећамо свих наших, и тјелесних и духовних, предака на Задушнице. То је народ знао и тиме се народ управљао, и данас се управља онај народ који није изгубио памћење. Нажалост, многи су изгубили памћење па им треба помоћи да обнове то своје памћење. У нашим домовима овдје, у Црној Гори, увијек су били поменици, биле су читуљице, гдје су биле записане и гдје су се записивала имена отаца и праотаца и предака. И увијек су, или уочи славе или у суботње дане или посебно у дане Задушница, те читуље доношене и предаване, биле н гробљу, било у храмовима, било у домовима, предаване свештенику, да их он пред Господом прочита и да се Господу помоли за покој њихов и за њихово блажено сјећање.

Нека би Господ упокојио у њедрима Својим вјечним, у царству Свом небеском све у нади на живот вјечни и на васкрсење упокојене праоце, оце, браћу нашу и нека спомен њихов буде блажен.

Транскрипт Данило Балабан

МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА