10.08.2021.
У вријеме ковид пандемије, а и потоњег националистичког хистерисања око доласка свјетјејшег г пећког Патријарха да устоличи новог цетињског Владику, вриједи погледати занимљиво писмо из 1748. године које је, поводом доласка пећког Патријарха Атанасија II у канонску визитацију скендеријске и приморске епархије, написао грбаљски сердар Нико Љубановић у одговор ванредном провидуру из Котора Вицку Гритију. Грити је вјероватно био наредио грбаљским главарима да настоје спријечити или предуприједити улаз Патријарху из санитетских предострожности, тј. из бриге да се одржи санитарни кордон спрам кугом заражених или сумњивих османских крајева; одржавање тог система контроле кретања и спречавања ширења куге било је било једно од основних задужења ванредних провидура. Још један разлог млетачке подозривости спрам уласка Патријарха на посједе Републике била је чињеница да он као вјерски поглавар из друге земље улази по свом нахођењу и убире црквени порез и врши црквену власт над њенин поданицима, чињеница која може да има крупне политичке посљедице; осим што су гађали властодржачку таштину и суревњивост, такви чинови признавања страног црквеног ауторитета потенцијално су могли да дају основа другој страни да потражује територије, што се нпр. дешавало 20-их година осамнаестог вијека, када су спушке, подгоричке и жабљачке аге покушавале да Грбаљ, Поборе, Маине и Брајиће реинтегришу у Црну Гору и тако у Османску царевину.

Идеално рјешење за Млечиће било је да цетињски Владика прими црквени порез и милостињу и преда их пећком Патријарху, без да овај улази на млетачку територију. Међутим, да се и црквени порез (“харач” у писму) сакупљао и да је народ прилагао преко тога милостињу за Мајку Цркву у Пећи (тако ју је касније звао Петар Први, кад већ тамо није више било Патријарха) то је сасвим нормална и уобичајена ствар документована подробно управо кроз млетачку подозривост и противљење. Сердар Нико говори да је то “ваздан обичај био”, а сам Атанасије у свом писму Гритију, писаном дан прије, каже: “дошли смо у ове стране визитат наше цркве и свештене редовнике и све наше христијане обичајем старијем како и први патријархи који су били на пријестол српски”. Историјска зависност Цетињске митрополије од Пећке патријаршије бјелодана је и неспорна чињеница, ма шта политичко, онда и сада, људи учитавали у то.(За опширнјие кликните на наслов)

Оно што је такође занимљиво у овом писму, које је у наставку транскрибовато, јесте што нам даје риједак увид у санитарне мјере (“котомација” у писму, од италијанског цонтумациа, што значи карантин, подвајање) које су практиковали ондашњи људи да би се сачували од куге. “Нова нормалност” о којој данас многи говоре са критиком била је скоро па свакодневица ранонововјековних људи свако мало изложених налетима смртоносне заразе, у којим околностима би они сами пазили, колико су умјели и могли да приуште, да се не приближавају и не дотичу са извањцима ван својих заједница или, кад би их зараза стигла, из својих. У временима заразе, око приморских градова било би подигнуто дрвено коље и постављене страже на њему, те се преко њега вршила трговина, политички односи и правни процеси, све да би се градска језгра сачувала од уласка заразе са села; поморски саобраћај био је можда још и строже регулисан; сви који би долазили из заражених или сумњивих подручја, морем или копном, морали би да одлеже одређени број дана у контумацији. Иако је ширење и прихватање ових млетачких здравствених мјера међу народ, али и међу османске градове слабо истраживано, ово писмо даје још једно свједочансто да су ондашње медицинске идеје о ширењу куге биле познате међу народом, само што можда народ није увијек могао да приушти, као “мудра господа” из овог писма, да их се придржава. Чак и ако тумачимо ово писмо као сердареву масну лаж пред провидуром да се изговори и да каже оно што зна да провидур жели да чује, то опет ништа мање не свједочи раширеност тих идеја. Ипак, ово сердарево разочарење над изостанком ручка и посијела које би у неким нормалнијим околностима пратили долазак Патријарха, вјероватно говори да су се епископи и народ овом приликом заиста и придржавали мјера.

А ево и писам у цјелости:

Преузвишеноме господину господину и господару Виценцу Гриту [Вицензо Грити] софрапровидуру од Котора и Рбаније [Арбаније] и над Новијем, умиљени поклон

Преузвишени господине, примили смо вашу заповијед што ни пишете поради патрихара [патријарха] пецкога, тај је ваздан обичај био, и дошо је да вижита хришћанске цркве, а он је један мудар чоек, и да се кћио ко с њим (?) мијешат, он није дао како један господар који зна што је котомација, а сувише иде ш њим свијетли господин владика Сава, који се ни он ш њим не мијеша ни ије, него стоји један у једну камару а други у другу. Ни ми исти који смо га срели није се ниједан ш њима тица, него и[м] дали они харач и лемозине [милостињу] што смо могли, пак су његови људи кухали а ми смо пошли по селиех. Ту су доходили пак су пошли у Црну Гору. И Бог ви у госпоство подржао. Из Грбља, понижена слуга сердар Нико Љубановић, 1748. декембрија 27.

Дokument je u arhivu pod brojem: “PUMA, fascikla CXLIX, str. 304-5”

В.У./П.Б.

(Митрополија црногорско-приморска)