03.07.2021.

Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија изговорена на празник Светог Наума Охридског у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком, 3. јула 2020. г.

Чусмо ријеч Светога Апостола Павла, ,,У Цркви Божијој нема више Грка ни Јеврејина, роба ни слободнога, мушкога ни женскога, него сте ви сви један у Христу Исусу, Господу нашем.“ То је велика и света тајна Цркве Христове, Цркве Божије, да сви они који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога постају један човјек, Исус Христос. Црква Христова је призвана да свједочи ту велику и свету тајну јединства Божије творевине и јединства рода људскога свим народима и свим земаљским покољењима.

Јевреји су првоизабрани Божији народ јер је преко њих Господ открио велике и свете тајне. Преко пророка Божијих и патријараха: Аврама, Исака и Јакова, преко пророка Мојсија Законодавца, преко пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила и других пророка све до великога Пророка и Претече Господњега Јована Крститеља. Сви су они свједочили прије Христа на стотину година о доласку Искупитеља, о доласку Месије, Избавитеља свијета. Сви су они били живи свједоци Његови. Говорили су и о временима у којима су живјели, нарочито о том изабраном народу, призивајући на њега благослов Божији, упућујући Га да иде оним путем који је Бог њему указао, а у исто вријеме и говорећи му, међу свим пророцима до једнога, о казанију, казнама Божијим над јеврејским народом, који јесте изабрани Божији народ. Када год је тај народ одступао од истинитога, живога Бога, од праве вјере, и клањао се лажним идолима, лажним божанствима, златним теладима, као што се догодило кад је Мојсије био на Синајској гори, а народ који се избавио из египатскога ропства, преко Црвенога мора, остао испод горе, Бог је онда говорио преко пророка да ће их растјерати по свијету. Да ће доћи други народи велики, као што се и догађало непрекидно и до Навуходоносора, и до Дарија, и Кира, и до Александра Македонскога и других владара, римских императора, који су поробљавали изабрани Божији народ због допуштања да их казни, не били се вратили Њему, не били се вратили истинском Божијем закону.

Последњи пророк је Свети Јован Крститељ и Претеча. Јелисавета, мајка Светога Јована Крститеља, која је била у благословеном стању, када је код ње дошла Пресвета Дјева у горњи крај се обрадовала: “Откуда то да дође мати Господа мога мени“. Дијете је заиграло у утроби њеној и она је проговорила ријечи пророка, дјетета, које још се није било родило. Рекла је оно што би Јован рекао, и што је Јован рекао касније када се родио и постао Господњи претеча. Заиграло је дијете, осјетило у утроби да је већ зачет сам Господ код Пресвете Дјеве, и да је он тај који ће да Га благовијести, да Га јавља, као што је и говорио о Њему као Јагњету Божијем које узима на себе гријехе свијета. Крстио га је у Јордану и касније и сам мученички пострадао, оставши вјеран живоме Богу и своме призвању. (За опширније кликните на наслов) 

То су свједочили онда и први ученици Христови, свједочили су Христа. Они су примили Духа Светога животворнога на Сиону. Примили су Духа Животворнога, кога је обећао сам Господ, да ће послати Духа да их уводи у сваку истину. И тај живоворни Дух је онај који је објединио њихова срца и њихове умове, учинио их једном заједницом светом и живим свједоцима живога Господа. И они су свједочили Њега, проповиједали су свим земаљским народима Христа Бога. И призвани су да проповједају не само народима, него ,,сваком створењу“, како каже апостол Марко, свој творевини Божијој да буду свједоци. А послије њих дивни, свети Божији људи, угодници Божији који су били носиоци и свједоци истине у Христу Богу, свједочили Га пред свим народима, жртвовали се за Њега на начин на који се Он жртвовао за људе и за човјечанство. Он није дошао да Му служе, него да служи и да живот Свој положи за ближње Своје, а нема веће љубави од такве каква је откривена у Њему и кроз Њега, и која је основни и суштински дар Цркве Божије. Та љубав је божанска, христолика, богочовјечанска љубав, она је темељ Цркве Божије и Духом Светим објединитељ сваквога људскога срца, свих људи и свих земаљских народа у једну заједницу, у један народ, у једно царско свештенство, Божији народ.

То је тај народ, то јесте Црква Божија у којој нема ни Грка ни Јеврејина. Дакле, Јевреји су мислили да само њима Бог припада, a Господ је сам открио да ће посвједочити и другим народима, као што су то и учинили Свети апостоли. Већ и Њему су почели долазити Јелини да слушају Његов наук, а послије тога сви земаљски народи, да нема код Њега ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога ни женскога. Исус Христос је онај који обједињује све и чини Цркву Божију светом, неразоривом заједницом, вјечном и непролазном, једином заједницом која остаје и овдје на земљи неразорива, “ни врата пакла не могу је надвладати”, и која се наставља у вијекове, заједница Цркве Христове. Сва остала заједништва, и билошка и психолошка и идеолошка и космолошка, она јесу привремена, и она су значајна, све их је Бог уградио, али ово једино заједништво, оно је вјечно и оно је непролазно.

Зато када ми некада Цркву Божију називамо или Грчком црквом или Српском или Руском.., то је назив по већини вјерника, или историјски гледано на основу неке државе која је била хришћанска држава, или народа који је постао хришћански народ , па се на основу њега називала и назива Црква. Међутим, то није суштинско својство Цркве, називати је неким називом неке нације или неке државе или некога времена. Једини истински назив Цркве је да је она управо та света заједница, тијело Христово, која је један човјек у Христу Исусу, таква је била, таква јесте и таква треба да буде кроз вијекове. То посебно повлачим данас и овдје код нас у Црној Гори гдје су се појавили људи који стварају своје цркве, називајући их ,,црногорским црквама“. Безбожници у једном секуларизованом времену када није више хришћанска држава, кад није хришћански народ као што је то било у прошлим временима, него један секуларизовани народ, тако да кажемо, и на основу тога би свој лажни идентитет неки потврдили, јер знају да нема истинског народа без Цркве Божије. Они покушавају намјесто да се врате истинској Божијој Цркви, Христовој Цркви, Христовој заједници, једној јединој. Они стварају своје заједнице, хоће да стварају своје цркве, такозване ,,црногорске’’, и дају им назив ,,аутокефална’’.

А и не знају ни шта је Црква, прије свега, а онда не знају ни шта то значи, шта значи аутокефална, и обоготворавају назив који јесте историјски дат у тим временима када су били хришћански владари, када су биле хришћанске државе, када су свети Божији људи у појединим народима стварали помјесне цркве, много бољи назив ,,Помјесна црква’’, него ли како се назива аутокефална. Помјесна, свакога мјеста Црква. То су радили сви свети Божији људи, то су радили Света браћа Кирило и Методије. Нијесу они стварали ,,Моравску цркву’’ отишавши у Моравију, него Христову, Божију Цркву су стварали, а преко њих и послије тога њихови ученици нијесу стварали Македонску цркву кад су отишли код македонског цара, иако се тако називала већ Божију Цркву. Нијесу стварали Руску цркву, нити је стварао Свети Сава, нити је обоготворавао државу свога времена и биолошки народ свога времена, него народ који се вратио Богу, који се крстио, који је прихватио Бога. По том народу се онда назвала и Црква управо зато што је то била хришћанска држава, хришћански народ.

Постоји искушење и у црквама православним, које остаје осуђено од Православне цркве на Сабору цариградском 1872. године као етнофилетизам, који је змијски отров за Цркву, за њено јединство, како каже у тој одлуци, а одлука тога сабора је потврђена на приједлог наше Цркве на Криту, 2016. године, и ту је потврђено то да је Црква једна света, саборна и апостолска Црква. То је њен назив истински, прави. И ми овдје када смо на службама Божијим, никад не исповиједамо ни Грчку цркву, ни Руску, ни Српску, него исповиједамо једну свету, саборну и апостолску Цркву. И ове незналице, којима доприносе ти који су у овим нацијама савременим, понекад обоготворавају нацију као биологију, они сада, да би потврдили неки свој лажни идентитет, измишљају те неке лажне приче и покушавају да стварају лажне, безбожне, сатанске заједнице.

То нијесу Божије заједнице, него сатанска заједница која се управо враћа кроз обоготворење државе или обоготворење нације, идеологије, многобоштву, оном древном римском паганству или јелинском паганству. То се догађа нажалост и у савременој Европи, повратак многобоштву. Поклоњењу ономе што је пролазно, оно што је ништавно, што је земаљско, поклоњењу Мамону, новцу. Обоготворење новца и богатства и то древно, лажно божанство, ево појављује се и у ово наше вријеме, нажалост, код европских народа, а ми се угледамо на Европу…на коју Европу? Има Европа Светих апостола Петра и Павла, Европа великих епископа града древнога, првога Рима, великих папа Григорија, Лава Великога и других великих. Европа Светога Бенедикта Нурсијскога, чији су ученици овдје по приморју били и основали многе светиње и манастире. Фрање Асишкога, великога проповједника Христовога на западу, који је проглашен и патријархом запада. Европа Шекспира, Европа Дантеа и његове ,,Божанствене комедије”. Европа великих хришћанских и владара и хришћанских свјетитеља и мученика. Та Европа је Европа којој ми припадамо, коју је родио Јерусалим, Свети град, који је родила Атина – хришћанска Атина, не она многобожачка, паганска. Еворпа коју је родио Константинопољ, град Цариград.

Зашто је цар Константин прешао из Рима на исток, у мали градић Визант, и ту поставио центар свога царства, византијскога, источно-ромејскога царства? Управо зато да би се ослободио од паганства, од многобоштва којим је био оптерећен Рим, обоготворењем римскога царства, да би тамо створио и утемељио ново хришћанско царство. Први пут у историји, царство које је послије било углед и узор осталим народима Истока православнога, и Бугарима, и Србима, и Русима, и Румунима и осталима. Дакле, царство које је рађало хришћанске народе, хришћанске државе, ослободивши се од тога паганскога, многобожачкога. Нажалост, у то вријеме је римски епископ ипак остао некако везан за Рим као град, као престоницу царску и користећи то што су тамо свједочили Христа Свети апостоли Петар и Павле, он је од IV вијека, па онда касније, све до данас, све више и више почео да обоготворава себе и да се проглашава за непогрешивога. Да је непогрешив сам по себи, а не по сагласности Цркве, како је записано у одлукама њиховог Ватиканског концила 1870. “Сам по себи је непогрешив.’’

Само је Бог непогрешив! Нема људскога бића које није без гријеха, и у нашим молитвама то говоримо. Црква Божија о којој говоримо, једна света, саборна и апостолска Црква, у којој Христос и Дух Свети, мудрост и истина и људи у њој, када су вјерни Христу Господу и када изражавају учење које је засновано на ономе што је открио и открива Дух Свети, она је једина непогрешива. Не може бити нико други. Ни сабор епископа не може бити непогрешив. Било је толико сабора епископа Истока и Запада који су проповједали лажна учења, до најновијих времена, рецимо и одлуке цариградског патријарха у ово вријеме у вези Украјине. То је засновано на лажном првјенству, оном дијелу лажнога првјенства који покушава да се односи према Цркви онако како се никада нису нормални, прави епископи Новога Рима односили. А исто и Запад, у XI вијеку, обоготворивши себе и послије је постао и владар државни, зато се римски епископ назива и pontifex maximus, исто оно како су се звали и императори римски. Pontifex maximus, врховни владари су се тако назвали. Он се тако назвао и завладао је тај такозвани цезаропапизам на Западу, јер је он наводно чак имао и неке лажне декретарије од цара Константина, измишљене, да преко њега се даје власт и царевима и краљевима, као што је он то и радио у Европи у своје вријеме и створио и своју државу.

И данас има ту своју државу, малу додуше, смањену, али са истим тим схватањем, лажним, улоге епископа првога Рима јер је тај њихов сабор претворио у догму то лажно учење о римском епископу. На Истоку је то било искушење кроз вијекове., искушење код царева, код краљева, који су сами наметали себе као државника. Међутим, искушење се побјеђује и превазилази. У том искушењу нашао се и данас цариградски патријарх, није први пут да се то догоди, али Црква остаје једна света, саборна и апостолска Црква у којој нема Грка ни Јеврејина, Србина ни Црногорца, роба ни слободњака, мушкога ни женскога, Американца ни Кинеза. Сви су призвани да постану чланови те свете, једне, саборне и апостолске Цркве Христове, сви земаљски народи и сва створења.

Дакле то је Црква Божија, то је оно што је свједочио и Свети Наум, кога прослављамо данас и мајка Светога Саве, Света Анастасија и други свети Божији људи. Свети Наум који је био протјеран управо од стране таквога лажнога учења са Запада, такозване јереси тројезичара. У то вријеме су у Риму тврили да се Јеванђеље може проповједати само на грчком, на јеврејском и латинском језику, онако како је то било написано над главом распетога Христа. Међутим, на православном Истоку, и ту је величина тадашњег Византијског царства, цара тадашњега и у вријеме патријарха великога Фотија, који је послао ученике своје, Кирила и Методија, да проповједају Јеванђеље на словенском језику.

И отуда су сви словенски језици онда постали језици благе вијести Христове до наших времена. И тако је и Свети Наум то исто чинио и урадио, Свети Климент и Наум, и Свети Сава, Ангеларије и Горазд. Најпознатији као Петочисленици, звани ученици Светог Кирилиа и Методија а са њима то су Седмочисленици, велики свједоци имена Христовога у древна времена. То свједочанство се настављало и наставља се другим светим Божијим људима у свим нашим православним народима, и у Бугарској, и у Румунији, и у Русији. И ево и код нас овдје у српском народу, то свједочанство се наставило на ученију Светога Саве, једнога од живих свједока, живога Христа Бога, који се одрекао царства, одрекао се власти, државе се одрекао. Одрекао се господства тога, отишао, био једноставни, прости монах и онда је као монах Светогорац дошао да васпитава свој народ у тој вјери, и да прибраја тој заједници, светој заједници, Цркви Божијој, као што је то чинио и он и сви који су после њега били живи свједоци живога Господа до наших времена.

Нека би Господ и нас научио да распознајемо знаке времена и да знамо шта је Црква Божија. То што учимо на Литургији, то је оно што је Црква, једна света, саборна и апостолска, ту Цркву ми исповиједамо. А како се она још зове због већине народа који јој припада, то је опет добро и хвала Богу може да се зове и Кинеска, и Афричка, и Американска ако треба. Може да се зове како год било, али је битно да буде једна вјера, једна истина, један Христос, и да се сви саберемо око једнога Господа, око Оца и Сина и Духа Светога, у име живога Бога којим се крштавамо, да би у тој заједници постали чланови Царства небескога, вјечнога, непролазнога царства Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Бесједа послије резања славског колача

Срећна света слава Светога Наума, и Света Божија литургија коју смо овдје служили у име Господње, причестивши се Тијела и Крви Господа и Бога нашега и Спаса нашега Исуса Христа, што значи Њега као вјечне богочовјечанске љубави. Нека је благословен имендан наше сестре Науме, сестре овога манастира коју је Бог послао тамо далеко од Урала, дакле од Ростова на Дону, Бог је послао овдје да служи Господу и добије име Науме, а то је почетак не само њенога духовнога живот него и почетак градње Светога храма Светога Наума Охридскога, ако Бог да, овдје. И храм ће нићи из тога Божијега благослова, из те љубави према Господу и те љубави према светитељима Његовим, посебно према Преподобном оцу Науму.

Ја користим прилику да заблагодарим овдје и свима онима, од дјетета до старца, који учествују ових дана и ових недјеља у овим молебним литијама које су за одбрану светиња, што значи за одбрану душе и вјечнога људскога достојанства. За одбрану свега онога што је принето у славу Божију, а то су свети Божији храмови, који су храмови Божији. Они који не знају коме припадају храмови, они својатају да су њихови, а у исто вријеме нијесу ни крштени и на челу су сада државе која носи Божије свето име, Црна Гора. Али, обоготворују своју секуларну, нехришћанску државу и обоготворују своју нацију и на томе граде будућност народа, на томе паганском, многобожачком односу према народу и према земаљским организацијама какве су државе. Зато благодарим свима онима који су свјесни шта је Црква Божија и коме цркве Божије припадају. Све задужбине. Ево, сад смо баш ових дана нашли у архиви Митрополије, манастир Острошки, Црква Свете Тројице како је грађена. Калуђер Георгије, то је у вријеме вожда Карађорђа било, отишао је из Острога у Србију, дословно пише у том акту. Из Србије прикупио прилоге и изградио један дио манастира, али није било довољно. Онда отишао у Херцеговину, па је саградио други дио манастира. Србијанци и Херцеговци су градили. И сад ови кажу ,,То припада нама”. Коме то припада? И Свети Василије, коме припада?

Безумље је то, али шта да радимо, то је плод обезбожења Црне Горе. Али је велики Божији дар да је народ данас у Црној Гори јединствени народ јер је постао народ слободни. Није више како каже владика Раде: ,,пучина, стока једна грдна, добре душе кад јој ребра тучу!” Е, требао би да буде овај народ добре душе под батином. А овај народ се пробудио, вратио се Цркви Божијој, вратио се води истинској и правој и онда се тиме вратио и светињама, и не да светиње и брани светиње. То се види у свим слојевима нашега друштва. Ја сам Богу благодаран. И наши официри, и наши спортисти, и наши студенти, наши ђаци, наши морепловци. Ево сад чујем и три стотине морнара, раније је било стотину капетана, који су потписали своја имена. Спортисти и други, пензионери, ево сад су нам овдје пензионери дошли, чујем, са хиљаду потписа.

Оно што није добро од стране ове наше власти је што тим људима отказују посао. Избацују их са посла. Ено случај онога Копривице, кад су разорили конак манастира Светога Василија на Бриској гори. Ја сам послао сестре у ту светиња поред цркве Светога Василија, која је саграђена прије деведесет година. Свједок је био један старац од стотину година који је био у вријеме освјећења, за вријеме Митрополита Гаврила Дожића. Био је ту присутан и чика Богдан. Дакле ја сам се обрадовао. Сељаци наши који живе, то је једна мала мањина нашег православног живља српскога, црногорскога, зовите како год хоћете, обрадовавши се да су дошле сестре да буду ту монахиње, они су сами почели да граде ту кућу да имају где сестре да бораве. Оне сада бораве у Улцињу, у парохијском дому. И дошли су ови, и то у пет сати ујутру, група полиције, стотина њих до зуба наоружано. У пет сати ујутру су дошли да руше тај конак јер, наводно, нијесу тражили дозволу да се гради тај конак. А у Улцињу преко пет хиљада зграда огромних, хотела, међу њима и хотел онога разбојника са Косова, Кељмендија, без икакве дозволе. Десетине џамије које су подигнуте без икаквих дозвола. Ено тамо испод манастира једна кућа која је почела да се гради без дозволе, у исто вријеме кад је конак био започео да се гради. Наравно, никоме не пада напамет да руши ту кућу а и ово што је саграђено са дозволом или без дозволе.

Хвала Богу, боље да се гради него да се руши. Власт која руши, поготово руши светиње, какву будућност она жели своме народу, и будућност Црној Гори и себи самима и својој дјеци. Дакле, и тамо је овај Копривица, и није случајно што је Копривица тридесет и пет свештеника и монаха је из те породице било, један од њих је био и у Пећкој патријаршији, мислим да се звао Серафим или Рафаило, упокојио се прије петнаестак-двадесет година. И други, рецимо спортиста Јовановић, који је био тренер у ,,Будућности’’, а прије тога ,,Пионира’’ сад је избачен са тога посла, лишен плате а има петоро дјеце. И многи други су избачени, и не само то, него овом Јовановићу су послали писмо да он потпише да није тај његов потпис, да није знао да је то за литије, да треба његов потпис да се откаже. Тако подмећу и другима, да наводно нијесу они то потписали, нијесу они за одбране светиња, него како су они нешто то потписали. Дакле и други многи који су, и благослов Божији свима њима, а међу њима и овим најмлађим, који су хиљаде овдје дошли да бране светиње и да подају своје потписе да не дамо светиње, као што пјевају дјеца и што ћемо пјевати, ако Бог да. Пјевамо то откад постоји Црква овдје Божија, а постоји од I вијека, од апостолских времена Црква Христова, ова света, једна, саборна и апостолска. Била је овдје и кад је била јединствена Црква Истока и Запада, до XI вијека, а послије тога остала је наставак те изворне Цркве овдје наше до наших времена, и остаће, ако Бог да.

Поготово благодарећи овом народу који се пробудио, народ који је постао слободни народ. То више није народ који се боји батине, људи губе своју дјецу, чак су спремни и да изгубе своју службу и своје примање, тај хљеб за своју дјецу, бранећи светиње, на начин на који су то радили и прије њих сви Божији људи. Много велики Божији дар и велики Божији благослов. И надамо се, говорили смо и на Литургији у вези тога шта је Црква, да ће схватити и они што сад хоће ту неку своју ,,црногорску цркву’’. А та ,,црногорска црква“ овдје постоји ево осам вјекова, јер Митрополија црногорска то значи Црква. Митрополија, то значи Црква. Она се зове Српском црквом, али прије свега битно је да је она Црква, да су светиње Божије. Да је народ који се крштава у име Оца и Сина и Духа Светога.

И призивају се сви земаљски народи да буду чланови те једне, свете, саборне и апостолске Цркве, без обзира како се она због историјских прилика назива овдје. Руска или Кинеска или Јапанска. Није то својство Цркве. Својство Цркве је да је Христова Црква једна Божија, света Црква. И да њој припадају они који исповиједају Христа на начин на који смо научени од Светих апостола и светих Божијих људи. И да се клањамо једноме Богу у Тројици, да припадамо једном, Божјем народу, у коме нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, нема ни мушкога ни женскога, јер неће се у Царству небеском ни женити ни удавати, него сви су један човјек у Христу Господу нашем.

Благодарност свима, а посебно нашој најмлађој генерацији, генерација која је овдје присутна. Да их Бог благослови молитвама Светога оца нашега Наума Охридскога, чудотворца. Богу нашему слава у вијекове и вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)