Бесједа Еп. Максима на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија
Хлеб Живота, Нова Пасха и Земља Живих
Слово епископа Максима на исходу Атанасија архијереја
у саборном храму у Требињу, 6. марта 2021. године
Еванђеље по Јовану: 6,48-54
Рече Господ присутним Јеврејима:
Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше.
Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре.
Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља.
Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји,
Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо,
Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1Кор 10,16-17).
Истовремено, Херцеговина и цела Црква у празничној атмосфери тугује и радује се. Велики јерарх Владика Атанасије сабира све јер, као непосустали сејач Речи Божије, све упућује на Христа који као Хлеб силази са Неба да нахрани и утеши све присутне.
Али, шта значе речи:
Ја сам Хлеб Живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога Хлеба живеће вавек; и Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света. (За опширније кликните на наслов)
Најпре, запазимо да се човек храни Богочовеком, том храном на сву вечност, која је, како је сведочио Епископ Атанасије, једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе.
Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо.
Учио је све како да живе, како да се умивају, како да једу – и онај хлеб свакодневни и „Хлеб који силази с Неба”. И одлазећи није оставио празнину, нити било какву сенку, него само светлост и здравље које све утврђује и храни. Истрча трку наш Владика, добар рат ратова и Победу извојева!
Кроз цео свој живот (свештенодејствујући и пишући о Светој Литургији), Атанасије је сведочио, да је Богочовек Христос увек и изнова – наша НОВА ПАСХА и Земља живих.
Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?
Препирали су се некада Јудејци међу собом, а и дан-данас се препиру неки који не разумеју Атанасијево литургијско завештање.
Који је разлог томе? Као прво, да би се присајединио том завештању, потребно је да усвојиш другачију логику литургијског живота и покајање као „најљепши цвијет људског поштења”.
А као друго, Атанасије није окупљао присталице и поклонике. „Створи Бог Атанасија и… пуче калуп”, истинито и духовито је говорио Митрополит Амфилохије, сведочећи о уникатности нашег упокојеног Јерарха. (Удостојио нас је Господ, по Свом Промислу, да животујемо и временујемо са двојицом Дивова!)
Изнад свега, Атанасијев животни подвиг се састојao у проповеди и сведочанству истинитости и лепоте Христовог богочовечанског Лика. Тим Ликом нам је разоткривена и јављена истина о Тројичном Бићу Божијем, о Тројичном стању унутарбожанског живота, о ономе што Бог јесте, како постоји одувек, како лично, Триипостасно егзистира као Отац и Син и Дух.
С обзиром на гласно сведочење, Атанасије је на сваком кораку био својеврсни „знак препоречни“. О њему се говорило „противречно“, па су га, тако, једни хвалили, други кудили, трећи збуњено гледали, у сталној недоумици; неке је, попут деце, привлачио као магнет а неке одбијао. У личности и деловању овог хришћанског богослова осећала се „хармонична парафонија“, то парадоксално садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства.
Осредњи духови који Атанасија не могу да сместе у своја мерила, сувише су били „мали да би стали у његов измучени уздах“, према стиху једног грчког песника.
А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи.
Владика Атанасије је имао живота у себи, и то у изобиљу. До те мере да су се други питали „одакле му ова снага”? Овај живот о коме говори Јеванђеље није неко пулсирање енергија, него живот у Христу ради ближњега, живот жртвовања.
„Живи живот“ — једну од својих најчешће понављаних синтагми — Атанасије је својим гласом, који је временом прелазио у храпави дубоки бас, изговарао као поруку за своје савременике.
Али, на који начин је то чинио? Овај човек задивљујуће радне енергије спојио је хришћанску свест са оном епском, а као један од важних просветитеља којег имамо у модерном добу он је спајао патријархални морал са вечно новим хришћанским етосом.
Али најуверљивији доказ Атанасијевог живота у Христу јесте његова учешће „у заједници страдања”. Овај јеромонах је први међу српским свештеницима, јавно и на лицу места, служио опела жртвама нацистичког и комунистичког терора. Заложио се за то да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране и упишу у живу књигу народног памћења и праштања. Као што је по Босни и Херцеговини, Славонији, Српској Крајини, на Косову и Метохији стизао да обиђе порушене храмове или јаме новомученика, тако је у Европи, Америци или Аустралији стизао да посети и охрабри српске и друге православне парохије…
Због ове Атанасијеве будне монашке и епископске савести, као и хришћанске смелости, блажене успомене Патријарх Павле је својевремено рекао: „Потписујем све што Атанасије напише… мада не и све што каже“. А његов духовни отац Ава Јустин Ћелијски је једном младом човеку рекао нешто што још више изражава нашег херцеговачког Старца: „Да слушате оца Атанасија – јер он живи онако како говори“. Атанасијево „хаџилучко изучавање Светих Отаца” је по Ави Јустину било светосавски важно: „Њиме се гради ново небо над Српском земљом”.
Господо хришћанска, јеванђелска перикопа се завршава следећим речима:
Који једе Моје Тело и пије моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.
Ето, дакле, циља Небескога Хлеба и Божанске Литургије: она је кадра да нахрани васељену радошћу Васкрсења која побеђује смрт. У томе је слава Христова и зато чекамо васкрсење „у последњи дан”.
Када се 28. октобра 1968. године, на галерији руске цркве, одлазећи из Атине у Париз, опраштао од своје духовне деце, Атанасије је, како бележи монахиња Меланија, рекао:
„У мојој мисији циљ и тежња су ми само слава Христова. Ништа друго не желим. И молим Бога да ме анатемише (одлучи од Себе) уколико бих желео нешто друго осим славе Христове… Ако се изгуби цела вечност и са њом све вечности, ја ћу остати уз Христа и Он ће победити”.
Током шездесет година свештенослужења Епископ Атанасије је показао да је живео овим речима и да је стварно био христолики свештеник богослов, чија „богословска фрула“ не престаје да одзвања у Цркви Херцеговине и васељене, како је јуче написао Румунски Патријарх Данило. Атанасије је ово постигао најпре зато што је био истинити Предстојатељ Божанске Евхаристије у којој је настављао апостолско очинство и прејемство као службу искупљења Народа Божијег од пропадљивости и смрти.
Стога се данас радује Небо јер у своје наручје Господ дочекује свог верног служитеља. Радују се мајка Савка и отац Милан; радују се новомученици Косовско-Метохијски, Глински, Јадовински и Јасеновачки, Пребиловачки и Херцеговачки, поводом којих је упућивао Јеремијевске вапаје.
Драга браћо и сестре,
Оно што данас видимо пред очима нашим, ову пуноћу народа у Литургији у Требињу сабраног крај ковчега Херцеговачког Старца, не може а да нас не подсети на присуство и делатност Владике Атанасија од 1992. године у овој страдалној али славној светосавској епархији.
Ту су и деца да испрате највеће дете међу њима, доносећи му цвеће и земљу са Газиместана. Овај човек оштре физиономије а благе душе знао је да понекад критикује оне око себе, али и да пред истима трепетно беседи о значењу библијских, светоотачких и народних речи и појмова (попут назива Житомислић), не пропуштајући да себе представи као председника „мутаве деце“. Молимо га да нам опрости ако смо се понекад о њега огрешили!
Преосвећени Владико Херцеговачки Димитрије,
Напослетку, Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас, Твојим благословом, савршава у овом Граду. Желимо Ти, драги Владико, да и Твоје деловање буде и остане у духу Владике Атанасија, у наизврснијем смислу те речи, те да његове посредничке молитве ка Богу штите и укрепљују овај благочестиви Народ на добро васцеле Цркве и свих људи. А његово присуство у Тврдошу и Херцеговини нека служи као извор освећења, снаге и наде за Твоју паству, али и за све оне који овде долазе да изразе своје поштовање према Атанасију који је Херцеговину обновио и својом мудрошћу напасао. Амин.
Бесједа Еп. Григорија на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија
Драга браћо и сестре, богољубиви народе светосавске и световасилијевске Херцеговине, христољубиви народе Херцеговине владике Атанасија, свети оци архијереји, презвитери, монаси и монахиње!
Након 118 година поново се у Херцеговину спушта тијело једног епископа. И то каквог епископа! Епископа каквог заслужује Херцеговина, која је на мученичким костима утемељена и крвљу невиних натопљена. Ми данас, браћо и сестре, испраћамо у тврдошку светињу и спуштамо у тврду земљу херцеговачку нашег владику Атанасија, да би тамо наставио да слави Бога и да се моли за васколики род наш. Испраћамо нашег владику Атанасија, који је значењем имена свога предодређен да иде стопама и путевима бесмртника. Али да се прво подсјетимо његовог служења и пастирствоања док бјеше још овдје, међу нама!
Деведесетих година, када је дошао у Херцеговину, на ријекама херцеговачким је владика Атанасије плакао, драга браћо и сестре. Плакао је над разореним храмовима и домовима, плакао је на Неретви, од Пребиловаца, гдје су тек из јаме повађене кости од мина у небо полетјеле, па преко Житомислића и Мостара, преко крваве Брадине до затрвене Придворице! Туговао је и над Брегавом и старим Стоцем и Дубравама! И премда је плакао и сузе гутао, владика Атанасије никада, ни за трен, није заборављао Сион и Јерусалим и непрестано је загледан био у лице Божјег Сина! Његова ријеч и мисао били су сливени у онај чудесни стих: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. А утјеху и пјесму налазио је на Требишњици и – како нам је радо говорио – у слободним српским планинама! Од Леотара преко Зеленгоре до Прења забрујала је пјесма о крсту са којим се ходи до васкрсења!
Несаломивом вјером, сличан оном огњеном пророку Илији, загледан у лице Бога свога, ишао си као ономе коме су јасне оне страшне ријечи што гласе: „Јер и ако пођем поред сjенке смрти нећу се бојати зла, јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја, они ме тjеше!“ А онда ја штап твој и палица твоја, као слуге Божјег, постала утјеха и ослонац, снага и стуб, утјеха сирочади којима си постао хранитељ, а чију си муку најбоље разумио, јер си и сâм остао сироче, без мајке, када Ти је било свега четрнаест година. Помагао си и војницима, којима си постао саборац и пријатељ, дом и заштита; потом избјеглима, којима си постао нада и прибјежиште, али и свима уцвијељеним и обезнађеним. Какав је само догађај било твоје служење у Херцеговини! Као један дан, као један јединствени и непоновљиви тренутак, у коме све пулсира и живи дахом и духом Божје милости.
Јесте, било је у то вријеме и уздаха и бола! Уздаха неизрецивих, али они су се увијек и изнова претакали у огромну благодатну енергију, која је гријала све и свакога од првога до посљедњега, а да ми често и нисмо били свјесни шта се пред нама догађа. Онда смо убрзо почели крштавати народ. Тако је, с временом, Требишњица, поред које смо живјели, постала једна велика крстионица. Тврдошка и друге цркве у нашој епархији постале су, зачуђујућом брзином, мјеста Вечере Господње, мјеста у којима се живот доживљавао као однос с Господом у часу евхаристије. Тако се, умјесто да плачемо због бомби, граната, погибија и рањавања, наша жалост топила и нестајала у капима животне радости! Сваком свештенику Христовом владика је заповиједао да не ставља народу „бремена тешка“ и да не буде као фарисеји који „стоје на вратима па нити пуштају друге, нити сами улазе“.
Био си строг и неустрашив, владико наш, посједовао си колосалан ум, огромно знање, а заправо си заувијек остао дијете џиновског срца и баш зато није било тешко осјетити и препознати твоје мекано, велико и топло срце, попут мајчинског. Ријетко си хвалио и ласкао, био си вриједан и неуморан а понекад и врло радостан и духовит! Били су то тренуци кад смо могли да видимо овдје, у овом суровом свијету, како изгледа људска доброта. Племенитост духа могла се осјетити и помирисати у тим часовима када би нам допустио да је видимо, размакнувши завјесу своје намјерне учитељске строгости, пуне одговорности.
Једном кад смо се срели у манастиру Ватопеду, рекао си ми како је добро што смо се ту срели, а онда си додао да су се ту срели Симеон и Сава. „И знаш“, додао си, „Симеон је рекао Сави – ‘Сине, буди ми отац’“. Убрзо након тог догђаја постао сам епископ херцеговачки, а Ти си 19 година смирено прихватао и поштовао моје пастирске одлуке. Тада сам схватио зашто Светогорци, сви одреда, говоре како је Атанасије оличење смирења! И како нико ко би те са стране посматрао, владико херцеговачки, не би могао разумјети шта су прости светогорски монаси својим духовним очима видјели. И да кажем и оно што сам рекао и за твога најмилијег пријатеља, Амфилохија: Ти се, као и он, ниси плашио земаљских моћника! И то не само да их се ниси плашио – него су се они Тебе плашили и избјегавали на сваки начин, да их не би снашла грмљавина којој се нико није могао супротставити. Грмљавина пуна бола и правде која је извирала само из једног врела, а то је било твоје срце, које је крварило за оне који су обесправљени!
И за крај, да испричам и то како сам једном сав немоћан отишао код оца Лазара у Острог, да се пожалим како је много тешко у Тврдошу и као си Ти престрог и захтјеван. Отац Лазар ми је одговорио: „Замисли да си сав у дијеловима, као нека машина, и ако хоћеш да те неко састави, да будеш чврст и истрајан, онда ја од владике Атанасија на овом свијету не познајем бољег мајстора који би могао да приврне завртње и састави расуте дијелове. А Ти би ми говорио: ,,Чворната смо ми стабла и зато боли кад крене глачање“.
Ако бацимо само један поглед на Цркву у Херцеговини, прије и послије твог духовног орања у њој, онда бисмо могли рећи, слично оцу Лазару, да од Тебе не знамо бољега орача и сијача сјемена Божје ријечи који би у оним смутним временима то боље урадио!
И да поменем још једног стараца-духовника, оца Симеона Сточанина, према коме си толико пажљив био, а који нам је причао у посљедње своје сате, а ја сам Теби, драги владико, препричавао. Рекао је: „Примакла се лађа крају! Јесам ли се Богу наслужио, јесам!“ А Ти си ми рекао тада како је дивна ријеч свијетлога оца Симеона! Ако бисмо за некога могли рећи да се Богу наслужио и роду одужио, онда си то Ти, владико херцеговачки; онда си то Ти, старче завјетниче косовско-метохијски; онда си то Ти, Атанасије Српски! Зато се радуј и почивај у миру, а главу положи на херцеговачки камен, као што си нам завјештао, препун светог предања, да би потомци наши, кад год то пожеле, могли да спусте главу на било који камен у Херцеговини и да ослушну и чују како им говориш ријечи вјечнога живота. Твој живот бјеше пут са страдалницима, твоје најмилије мјесто Јерусалим и Голгота. Радуј се, Атанасије, твоја је ово земља, у њој си прославио Божјег Сина, прославиће и она Тебе, прославиће те Херцеговина! Амин!
Бесједа свештеника Емануила Сариса на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија
Старац, вл. Атанасије, обиљежио је живот мој и лично посвједочио за мене приликом мог скорашњег рукоположења за свештеника при Васељенској патријаршији, у Митрополији Вријулској мученичке Мале Азије.
Упознали смо га 60-их година, заједно са групом студената, када је дошао у Атину са Халкија, због докторске дисертације на Теолошком факултету. Од првог момента познанства схватили смо да је, тада млад јеромонах, АТАНАСИЈЕ био откривење за нас. Није био „од овога свијета“. Цијело биће његово било је пламен вјере и посвећености љубави Христовој. Лице његово сијало је од радости када би нам говорио о свом духовном оцу, Светом Јустину и новијим светититељима Цркве – тада није било много оних који говорили су о њима.
Од њега сам сазнао за старца Амфилохија. Када је владика Атанасије отишао на Патмос, старац Амфилогије није знао ко долази, само је издалека видио да долази неки монах. Рекао је тада људима који били су са њим: „Долази Атанасије.“ Када је Атанасије пришао ближе њима, рекао му је: „Добродошао, Атанасије“. Владика Атанасије нам је послије говорио: „… пао сам на кољена тада, јер један светитељ препознао ме је“.
Како долази до таквог повезивања међу људима, као што смо се тада ми, група студената, повезали са владиком Атанасијем, заувијек ће остати тајна необјашњива. Једини убједљив одговор на такву повезаност јесте и биће радост изненађења која долази од присуства Духа Светога. Таква повезаност развила се између оца Атанасија и многих Грка, и та повезаност нас и до дан данас обиљежава и одређује, а вјерујем да ће тако бити и до свршетка вијека.
Та повезаност, тај однос измијенио је животе наше на једноставан начин. По први пут смо схватили значај и улогу Христа у животима нашим, или и још више од тога, да је Христос живот наш.
Карактеристично је и оно што је рекао и што је остало записано приликом опроштаја, када је из Атине пошао за Париз, на академију Светог Сергија: „… у мисији мојој, на путу мом“, говорио је старац, „циљ и тежња моја јесте слава Христова и ништа друго не желим. Молим Бога да ме одлучи ако бих пожелио било шта осим славе Христове. Желим да кажем да питање које се зове ХРИСТОС, „АМИН“ Божији, није питање слично другим питањима. То је једино питање нашега живота. Ако би нестала вјечност, и за њом све вјечности, ја ћу стајати поред Христа и Он ће побиједити.“
Пут којим је у животу ходио био је однос са Христом и свеобухватна преданост Њему. Христос као Алфа и Омега историје и Царства.
Био је чист, непатворен Човјек. Ништа на њему није било лажно. Све је било аутентично.
Обдарен великим даровима и способностима.
Ум просвијетљен богопознањем.
Ријека богословља.
Јуче ми је један угледни грчки теолог послао поруку коју вам преносим: „Свесвијетли светионик Православне Цркве цијеле васељене“.
Човјек Царства небеског.
Жива икона богочовјека.
Врстан познавалац историје Цркве и неуморан проучавалац црквених списа. Оци су били ближњи његови, као пријатељи његови. Знао је ко су били познаници и пријатељи њихови. Исти онај теолог којег сам вам претходно поменуо говорио је: „Ходио је међу њима.“
Ријеч његова увијек је у себи скривала Богословље, свима блиско и приступачно кроз примјере из свакодневног живота. Чак је и у фудбалу налазио богословље. Са свима је разговарао на исти начин и никога није потцјењивао.
Сваки сусрет са њим, сваки контакт, поред осјећања радости и весеља, представљао је и наук. Учитељ и ученици његови, који осјећали су да их сматра пријатељима. Као да смо и ми сами слушали оне велике ријечи Христове: „… ви сте пријатељи моји…. вас назвах пријатељима својим“. При таквим сусретима, једини разлог да прекине се тајновођење, био би долазак и појава дјеце. Осјећали смо да нас одрасле напушта и да пажњу усмјерава ка дјеци. Налазио је поред њих и са њима заједницу рајску. Није се претварао у том свом пријатељевању са дјецом, нити у односу свом са њима. Сам се још од младости узвисио до искреног и истинског начина опхођења какав сусрећемо код дјеце.
Али, и сваки други сусрет са владиком Атанасијем почесто би се претварао у богословски разговор. Сјећам се многих наших поклоничких путовања мученичким крајевима Мале Азије и Косова. Још једно поље кроз које смо се све више повезивали са њим.
На једном нашем путовању у Константинопољ, и даље ка Кападокији, говорио нам је о „скандалу“ историје (чињеници да су православни кроз историју често бивали поражени од иновјерних – прим.прев.) и да све обасјано је свјетлошћу есхатона. Говорио је да ћемо и као народи стати пред Бога. Рећићемо тада, И Грци и Срби:“Принијели смо Ти културу која изњедрила је Земљу Живих, једно Свету Софију, Мјесто Несмјестивога, једну Грачаницу, Студеницу, културу која научила је човјека да стоји пред Тобом појући „покајања двери отвори ми Животодавче…“.
Причао нам је како је као млад, када је пошао из Србије и дошао у Константинопољ, отишао право на Халки. „Одмах сам“, говорио је, „отишао у цркву Свете Тројице. У том тренутку појали су „Покајања двери отвори ми, Животодавче“ и ја сам рекао у себи „ово је Византија, сва у покајању“. И пао сам ничице, са спуштеним рукама, од задивљености и изненађености коју сам доживио“.
Другом приликом нам је на путовању у Кападокију, у настаријем под земљом ископаном храму, тражио да пјевамо ранохришћанску химну „Свјете тихиј“ и у наставку из дубина душе дуго говорио, колосалну бесједу, која је касније објављена у истоименој књизи.
Дошао је у Грчку да студира, а учио је нас етосу и богословљу.
Дошао је на кратко, као млад студент, а остао је са нама као старац и духовник, који надахњује, просвјетљује и воли Грчку и дјецу њену. Волио је, а и од нас био много вољен.
Упознали смо владику Атанасија, и кроз њега и Светог Јустина, и завољели смо човјека. И Богочовјека.
Славимо Бога што смо га упознали, што нас је просвијетлио и надахнуо.
У посљедње вријеме говорио је да у животима својим треба да прођемо кроз све стадије узрастања у Христу и страдања Христовог. Сада Свети Отац наш и Владика, пошто се успео на Голготу и Крст, иде даље ка Васкрсењу, ка сусрету са ОНИМ којег је до краја волио.
Изрека „Хвалећи Атанасија врлину хвалим“, која се односи на Атанасија Великог, Архиепископа Александријског, у потпуности пристаје и његовом имењаку, Атанасију, Епископу умировљеном Захумско-Херцеговачком и Приморском.
Говорио нам је да је Грчка „родила“ и накалемила српски народ у Цркву Православну, али и ми, многи савремени Грци, њему дугујемо свој духовни „препород“, који нам је пружио кроз дружење са нама, кроз књиге и бесједе, и кроз љубав своју нелицемјерну.
И за крај, познајем владику 53 године, и више пута сам размишљао да је одабрао да живи своју свакодневницу на такав начин да скривено буде и остане стварно богатство дараова његових.
са грчког превела: Маја Рашoвић
Говор г. Милана Пешута на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија
Драги Владико, драги Тасо!
Ево припаде ми част и дужност да се у овом часу у неколико ријечи опростим од тебе у име народа Херцеговине, наше браће из Црне Горе, Босне, из Србије, Хрватске, Косова и Метохије и у своје име, што је подухват колико частан толико и немогућ.
Твоје присуство у Херцеговини не може се описати томовима књига, а камоли кратким говором изнад твога одра.
Твојим доласком у Херцеговину, у купином и трњем зарасли манастир Тврдош, васкрсао си скривену светињу и претворио је у поклоничко мјесто васколиког српског народа, и не само српског него и цјелог праславног свијета. Поред Тврдоша васкрсли су и свијету обзнањени, духовним пламеном распламсали и остали херцеговачки манастири. Искра вјере запретена у пепелу безбожништва разгојела се у грудима многих, који су пожељели и потрчали у сусрет Богомладенцу којег си им откривао,у библијске редове саборног крштења, у ријеци Требишњици поред манастира Тврдош.
Подсјећао си нас на Светог Јована Крститеља, који тврдим, а истовемено благим, гласом позива и призива на лично покајање и опроштење свих замјерки или мржње према ближњима. За тебе су ближњи твоји били сви људи добре воље независно од пола, нације, вјере или боје коже, просто сваки човјек спреман добро чинити.
Драги Владико, хвала ти што си својом слободом према Господу и нас ослобађао од предрасуда о Страшном Богу који бије и кажњава, те нам откривао Бога Пријатеља, Брата, Њежну мајку која брине о свом чеду, Оца који се одрекао својих моћи управљања, дајући човјеку безграничну слободу, бдијући над њим, и водећи га ка вјечном спасењу.
Мој први сусрет, прије много година у вихору рата, био је испуњен зебњом, јер су ми пријатељи представили сусрет са страсним громовитим Владиком, а ја сретох Човјека са дјечијом душом , одважношћу и храброшћу ратника, са пуно љубави и разумијевања, поука и поучавања у вртлогу проблема у којим се налазио наш народ.
Тај велики Горостас се тако брзо и лако у читавом свом животу претварао у безлазлено дијете и пријатеља дјеце, управо једнак њима у игри и разоноди. Фасцинирао ме је магнетизам којим је привлачио дјецу на свим мердијанима куда смо заједно проходили, а проходили смо доста, и та њихова дјечија радост сусрета са тако великим а опет, њима маленим дјечијим душицама, блиског пријатеља. Како рече једна дјевочица ја и Вадика смо имали исто три године. Ја сада имам четири а Владика је остао на три.
А на питање ко је је цар животиња, један дјечак самоувјерено рече: то је Владика Атанасије, он је цар свих животиња!
Драги Владико хвала ти на породу који си оставио, љубави и вјери у нашим срцима, бројним архијерејима које си изродио, монаштву и свештенству, бесконачном знању у многим књигама које си написао. Жалим колико је знања отишло ненаписано, али твоји насљедници, увјерен сам наставиће тај рад, бројним пријатељима који кроз тебе завољеше српски народ из многих земаља овога шара небеског.
Чувши за твој привремени одлазак преносим ти поздраве из Израела и Грчке, свих српских земаља, и од бораца II Херцеговачке лаке пјешадиске бригаде ВРС, у војничком строју благодарно и у ставу мирно кличући ти: Срећно ти било Царсво Небеско!
Драги Владико хвала ти за све тренутке с тобом проведене, никада те нећемо заборавити и нека ти је вјечна слава у Царству Небеском.
АМИН
Бесједа Еп. Димитрија на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија
Драга браћо и сестре, и драга дјецо,
Ни не помишљајући да могу нешто додати свему овдје изреченом, а и чини ми се да је немогуће то урадити, али као домаћин, пошто је владика наш, сви знамо, био добар и гостопримљив домаћин и све нас учио да будемо такви, нећете ми замјерити што сам и ја ових неколико редака захвалности ставио на папир, да не бих некога заборавио. Зато прије свега, како нас је и он учио да радимо, сви скупа заблагодаримо Богу што смо га имали за пастира у Херцеговини. Да заблагодаримо Богу на епохалној и пророчкој личности нашег драгог Владике Атанасија. „Уснуо је лав“, чуло се ових дана. Као нека тајна лозинка ширила се ова порука електронским мрежама и сви су знали о коме се ради, и шта се десило и гдје. Није било потребно рећи ни име, ни ишта друго. И бјеше то заиста човјек лављег, великог, храброг и чистог срца. И не само то, него му је дао Бог да око себе рађа и окупља људе који би убрзо заличили на њега. Такве људе великог срца сам и ја срео дошавши у наш вољени манастир Тврдош и зато бескрајна благодарност Богу за моју старију тврдошку сабраћу – за владике Григорија и Максима, за мог игумана Саву, и његову и моју тврдошку братију. Они су ме научили, као најмлађега и најнеукијега, да слушам и искрено волим и поштујем нашег заједничког оца и учитеља.
Благодарност и свима вама окупљенима овдје али и онима који нису могли или нису стигли да дођу. Свима који су се молили за нашег деда владику и који су туговали заједно са нама, а њих је безброј расијаних широм земљиног шара. Посебна благодарност свом медицинском особљу ковид одјељења Требињске болнице, из које је отишао испраћен њиховим искреним сузама. Хвала нашој докторици Петри Паовици на необичној посвећености свом позиву и у последњим данима, даноноћној медицинској бризи о нашем владики. Владика нас је увијек учио – када радите било који посао улажите цијело своје биће, не штедите се, Богу радите – и, ето, дао му је Господ да баш таква буде наша драга Петра, на чијим рукама је и преминуо. Хвала доктору Ацу Радановићу, који је дуги низ година бринуо о здравственом стању епископа Атанасија и то је са искреним поштовањем, посвећено, зналачки али и молитвено радио до последњег дана. Хвала нашим добрим и драгим докторицама Славици Турањанин и Љубици Миљановић, на трепетној бризи и помоћи нашем заједничком јеванђелском добром пастиру. Посебна захвалност професору и академику Предрагу Пешку који је, исто тако и за дуго времена, бдио над здрављем нашег владике Атанасија и ког је Владика, као ријетко кога, слушао. А сви овдје поменути су служили, лијечили и старали се о њему као о свом рођеном оцу.
Такође, поздрављам овдје присутне и изражавам захвалност на доласку предсједници РС Жељки Цвијановић, премијеру Црне Горе господину Здравку Кривокапићу, престолонаследику принцу Филипу Карађорђевићу и принцези Даници, министрима у Влади Републике Српске и Влади Црне Горе, градоначелнику Требиња и његовим сарадницима, свештенству и монаштву које је допутовало са Косова и Метохије и из Црне Горе, као и Призренским Богословима које је Владика Атанасије толико волио.
Захвалност и митрополиту Хризостому, који је данас предводио ово евхаристијско сабрање, изасланику његове светости Патријарха Порфирија, који је због самоизолације био спријечен да дође на овај дан у Херцеговину. Хвала и сабраћи епископима који су овдје служили заједно са свима нама.
Сада ћемо, браћо и сестре, кренути у молитвену литију и у погребну поворку према Тврдошу, у реду, миру, молитвено, са љубављу према владики Атанасију, и са љубављу једних према другима, и тамо ће се завршити ова божанствена служба, укопом у црквици Васкрсења Христовог, гдје је он давно себи предодредио гроб и гдје га чека земља херцеговачка али и земља коју је он доносио из Свете земље, са Свете горе и са свих светих мјеста која је обилазио за свог живота.
Царство небеско нашем владики Атанасију!
(Митрополија црногорско-приморска)
.png)