15.05.2019.
Изложба "Дванаести" аутора Александра Рафајловића отворена је синоћ у Галерији солидарности у Старом граду.

"Александар Рафајловић је потомак фрескописаца и иконописаца Димитријевића-Рафаиловића, једанаесторице сликара из пет генерација Бококоторске сликарске школе који својом дјелатношћу, од прве потписане иконе из 1680. године до друге половине 19. вијека, чине најдуговјечнију породичну сликарску радионицу у Европи" – казала је Марина Дуловић, испред ОЈУ Музеји Котор.

Аутор на изложби презентује свој рад на формирању комплетне документације са 650 икона снимљених на око 90 локација у Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској.

"Изложба је у овом концепту већ била у Београду у Удружењу ликовних умјетника Србије и на фестивалу "Град театар" у Будви" – каже Дуловић.

Према њеним ријечима, комплетан пројекат подржало је Министарство културе и информисања Републике Србије.

Изложбу је отворила архитектица Зорица Чубровић. Она је говорила о значају Бококоторске иконописне школе Димитријевић-Рафаиловић.

"Изложба представља највеобухватније истраживање документовања и презентације дјела Бококоторске иконописне школе. Учестовала сам у Александровом дугогодишњем подухвату прикупљања података, евидентирања и обраде дјела пет генерација иконописаца Бококоторске сликарске школе. Дјелатност ове школе је у тој мјери значајна за средину у којој је настала и дјеловала, да је препозната као један од атрибута изузетне универзалне вриједности подручја Котора као добра Свјетске баштине УНЕСЦО-а" – истиче Чубровић.

Према њеним ријечима, Александар Рафајловић је концептуални умјетник, сликар са изразитим и признатим талентом.

"Његовом заслугом презентован је сликарски опус цијеле иконописне школе, коју је стварало 11 сликара, припадника школе.

Дјела ове школе налазе се у унутрашњости и у ризницама значајних цркава" – наводи Чубровић.

Документација је прилика да се виде све иконе, ужива у сликарском мајсторству и отклоне многе недоумице око ауторства и времена њиховог настанка. Александар Рафајловић је чукунунук Ива Рафаиловића, иконописца са чијим радом престаје дјелатност посљедњих сликара у византинском маниру на овим просторима.

Потрагу за дјелима својих предака аутор представља у галерији на великим фотографијама које свједоче о детаљима са путовања.(ЗА ОПШИРНИЈЕ КЛИКНИТЕ НА НАСЛОВ)

Радови на изложби настали су у неколико посљедњих година, паралелно са радом на документацији. Прилику да постане дванаести у низу и успостави чврсту везу са породичном традицијом Рафајловић користи тако што неколико радова слика техником својих предака, успостављајући дијалог са њима, промишљајући сопствену позицију у односу на њихово дјело. Тако настају радови на којима се препознаје мисаони и емотивни резиме о присуству и могућностима умјетника.

Александар Рафајловић је рођен 1957. године, студирао је сликарство у Београду и Паризу. Муж, отац троје деце, умјетник у Београду и улични портретиста у Португалу. Врхунски доприноситељ националној култури.

"Та цијела прича о дванаестом, о насљеднику једанаесторице сликара, почела је овдје у Котору. У сликарској школи смјењивало се пет генерација 11 сликара. Мене је допало да будем њихов дванаести" – каже аутор.

Изложба "Дванаести", аутора Александра Рафајловића у Галерији Солидарности биће отворена до 4. јуна”, преноси Радио Котор.

Биографија ( извор хттп://www.артинфо.цо.рс): Рођен 1957. године у Беранама, у Црној Гори. Дипломирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1980. године. Постдипломске студије завршио на истом факултету 1983. године. Специјализација на Éцоле Натионал супéриеуре дес Беауx-Артс у Паризу 1983/84.

Чукунунук Ива Рафаиловића, последњег од једанаест иконописаца Бококоторске сликарске школе која ће, у другој половини 19. века, после скоро два столећа, као најдуговечнија породична сликарска радионица у Европи престати са радом.

Од 2006. ради на формирању фотодокументације радова сликара Димитријевића-Рафаиловића. Поред фотографија фресака у цркви Свете Петке у Мрковима, цркви Светог Ђорђа у Шишићима, и цркви Светог Николе у Пелинову документацију до сада чине фотографије икона из неколико збирки, ризница и око двадесетак иконостаса.

Александар Рафајловић је један од најзначајнијих савремених сликара. Бројне самосталне и групне изложбе које су се дешавале у Београду, другим градовима и у иностранству, као и многобројне награде, од којих ваља споменути три на Октобарском салону, награду " Политике" из Фонда "Владислав Рибникар" за ликовно ствараластво за 2004. год. су последица вредног рада и упорног настојања уметника да својим, ликовним језиком постави и одгонета најважнија питања уметности, уметника , самог живота овде , сада.  

За разлику од претходних изложби на којима се Александар Рафајловић бавио сопственим позиционирањем и односима на релацији уметник-друштво, на изложби „Руке грешних" уметник поставља питање односа заједнице према вредностима културне баштине, местом и значајем уметника и његовог дела у прошлости и садашњости.

О Димитријевићима-Рафаиловићима, чувеним иконописцима из Бококоторске сликарске школе, Алексндровим прецима, који непрекинутим трајањем од скоро два века и делом које чини важан сегмент српске поствизантијске уметности, још увек не постоји озбиљна документација која би услед недостатка података о сликарима и њиховим радовима у време када су настајала, омогућила нова истаживања и прецизнија тумачења. Већ четири године Александар ради на формирању фотодокументације радова једанаесторице сликара који чине најдуговечнију породичну сликарску радионицу у Европи.

Александар Рафајловић делује по принципу „уради сам". На изложби у галерији „Блок" биће претстављен део постојеће документације: снимљене иконе у ризницама, збиркама и иконе са 14. иконостаса. Архиву чине и фотографије фресака из цркве Свете Петке у Мрковима, Светог Ђорђа у Шишићима и Светог Николе у Пелинову.

Не чекајући да то неко други уради, уметник ће својим прецима указати част и поштовање дарујући сваком од њих улицу у граду који су обележили својим присуством или делом.

У кратком тексту из монограије о Георгију Митрофановићу који је штампан у каталогу изложбе, Здравко Кајмаковић пише о неповољном положају старих зографа, бележећи да је њихова способност да „живо пишу ликове светих" и њихов таленат сматран божанским даром којем они само посуђују своју „грешну руку"

Александар Рафајловић се, наравмо, не бави само старим сликарима. Његов „уради сам" проблематизује како однос заједнице према баштини тако и однос према савременим уметницима. Позиција данашњих ствараоца и вредновање њиховог дела није се много променила. Игнорисање комуникације, одсуство интересовања за уметнике и маргинално место које има савремена уметност у друштву говори о систему у којем уметници и даље свој посао раде „рукама грешним".