29.07.2022.

Походећи Ловћен, млади пјесник, Никола I Петровић 1858. године у пјесми „Шетња на Ловћен“ каже:

„Ту не см’је брига, још мање жалост

Будит те горе пресрећну самост“

У првом стиху наредне, треће строфе, слутећи удес Ловћена, као да упућује молитву за његов спас:

„Срећна ми буди, Ловћен планино“.

Пет година касније, као црногорски књаз, пише пјесму „На гробу Петра II Петровића Његоша“, у којој понавља своју слутњу:

„Ужасна је самост мукла,

Што остатке твоје грли,

Света ме је жеља вукла

Ам’ на бријег овај врли“

Велики српски пјесник Лаза Костић 1902. године у Сомбору пише пјесму „Пролог за Горски вијенац“, у којој 14 година прије аустроугарског рушења Његошеве капеле, не само слути, већ јасно види почетак Његошеве посмртне голготе.

Стога је ова пјесма узета као пролог тематског броја часописа „Уметност“ за јули – децембар 1971, који је посвећен најави рушења Његошеве капеле и подизања Мештровићевог маузолеја. Број су приредили Дејан Медаковић, Живорад Стојковић и Лазар Трифуновић, главни уредник часописа.

Фототипија ове капиталне публикације објављена је поводом 170 година од упокојења Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, у издању Митрополије црногорско-приморске и ИИУ „Светигора“. То допуњено издање је угледало свијетло дана и једним тужним поводом – 50. годишњици од рушења цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену. (За опширније кликните на наслов)

Рекосмо да пјесма Лазе Костића „Пролог за Горски вијенац“ представља пророчки увод у цијелу једну књижевност посвећену Његошу и Ловћену.

Лаза Костић посматра Ловћен „у сну, с Цетиња“, за разлику од књаза Николе који га походи на јави. Лаза разговара с Његошем, питајући га:

„Пјесниче, друже, душе, што ти би

те тамо попе свога тијела прах, у громове, олује, гра̏д и страх?“

Пјесник каже да је то тајна, коју не може да разумије наш ум. Овај невесели разговор, у виду питања, која упућује Његошу, завршава се сумрачном визијом:

„На Ловћен – капи замагли се храм,

облачак над њим, црни један прам,

сијевну муња по том прамену“…

Тај сијев муње, у виду топовских ђулади, први пут ће разорити Његошеву капелу и гроб 1916. године. То је почетак великог страдања, о коме свједоче српски пјесници у нашем времену.

Поглавље „Сумрака Ловћена“, које чине пјесме, записи и слике српских писаца и ликовних умјетника, отвара Петар Лубарда сликом „Ламент за пјесника (Његошу)“. Плејаду пјесника који исказују дубоку оданост Његошу предводи Васко Попа пјесмом „Ловћену“. Попа Његошу поставља питања, из позиције потомака, који су „грешни са свог незнања“ и чије су „затрављене душе“. У завршној строфи га моли:

„Од неизречених својих црних биљура

Завичај од овог нашег виши

И сваком злу недостижан

Сагради нам Господару“

Скендер Куленовић у пјесми „Ничија већ моја“ (тарих за Ловћен) каже за најављено рушење Његошеве капеле:

„Грдна куло, од мале капеле.

С тебе у свијет жеље ми се бијеле.

Ад и рђа дођу – све ми стмине“.

Меша Селимовић 1971. године пише из Сарајева, поводом најаве рушења капеле и подизања на њеном мјесту маузолеја, да га је „запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који дјелује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажно монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештом“.

Стеван Раичковић се у пјесми „Записи о гробу на Ловћену“ сјећа чудесног дана:

„У киши, под ниским небом смо се пели

На Ловћен, твом гробу, ко на облак бели…“

Најавом скорог рушења Његошевог гроба, као страхобног непочинства, због којег пјесник моли за опроштај, читамо његов завршни дистих:

„Кад с врха, твог гроба први камен сруше,

Он ће у дубину сићи наше душе“.

Миодраг Павловић у пјесми „Ловћен, Његошу“ успињање уз Ловћен је започео на позив самог Његоша. Каже: „Мртав он зове да се пењемо“. Тај ход је „свечан као свитање“. Успињући се ка највећем српском пјеснику, коме се обраћа: „Песниче – гробе“, Павловић каже:

„Пролазим близу твога погледа

и оштрим се кретом твоја глава

на сиви врат планине посађује.

Оклевам да ступим пред сен ти високу,

а реч бих да чујем

од које се Ловћен дроби“

У дословном смислу Павловић очекује ријеч Ловћенског Тајновидца, али у једној дубљој, метафизичкој равни, он слути неку страшну заповијест „од које се Ловћен дроби“. И заиста та пјесникова зла слутња се ускоро и обистинила. Обезглављен је Ловћен и срушен пјесников гроб, коме је ишао у походе, којих неће бити никад више.

Душан Радовић већ у наслову пјесме „Већи гроб за нову смрт“ врши синтезу основних, скривених разлога за посмртну детронизацију Његоша. Стога ћемо је навести у цјелини:

„Његоша подмићују

нуде му нову смрт и већи гроб

маме га у своју раку, у казамат,

да га ставе под свој камен и своје страже

да једино они буду надлежни за његов случај

да нам једино они могу препричавати његове

праве мисли

да није мислио оно што је мислио

и да није написао оно што је написао

и да је одувек мислио оно што они мисле“.

Знао је луцидни Душко Радовић шта чека Његоша и његов народ, након разарања владичиног гроба.

Једнако је то било јасно и Матији Бећковићу, који у пјесми „Гроб на Ловћену“ у првом дистиху каже:

„После свих пораза: смрт Рада Томова

Највећи је српски пораз од Косова!“

У последњем дистиху поручује:

„Ал кад дирне пијук и у основ свети

Како ли ћемо тај дан преживети?“

Слично се пита и Бранислав Петровић у пјесми „Ја не пишем песму“. Обраћајући се Учитељу, коме су нечисте силе кренуле у поход на гроб, каже: „И веће је погроме разум доживео / а тек шта га у будућности чека!“

Видимо како сви пјесници стрепе од будућности, која је намијењена Његошу и његовом племену, што „сном мртвијем спава“.

Тако и Миодраг Булатовић у поетској прози „Диоба костију“ приповиједа о неком мрачном човјеку, чији занат се састоји „у преметању и дељењу костију“. Описује га овако: „Црн а вазда насмејан, чудо, водио је у свом ђавољем књиговодству и кости црногорског владике и највећег српског песника Петра II Петровића Његоша. Требало их је, по њему, још једном претурити… По његовом наговору наста рушење свете планине, обурва се први камен и паде у море. Маг закључи да ће кости дуго понижавати, мучити, светити им се, делити их са самим собом“.

Јасно је да је тај црни маг у виду човјека сами ђаво, који, како вели епски бард Хаџи Радован Бећировић Требјешки: „Дође ђаво у виду човјека / У сред Црне Горе из далека, / Пред свачијом кућом залелека“.

Бројни српски писци, заступљени у „Сумраку Ловћена“, слично су видјели удес Ловћена, као наше свете планине која је оскрнављена, и прогнаног и утамниченог Његоша. Ваља их поменути, будући да би осврт на све њихове текстове захтијевао један обиман рад. То су: Антоније Исаковић, Бранко В. Радичевић, Добрица Ћосић, Душан Костић, Ристо Тошовић, Милан Кашанин, Бошко Богетић, Слободан Ракитић, Борислав Михајловић Михиз, Драгослав Михаиловић, Јован Христић, Иван В. Лалић, Милан Комненић, Милорад Павић, Љубомир Симовић и Момир Војводић.

У уводнику „Сумрака Ловћена“ пише да трећи дио књиге, под насловом „Ламент за једног песника садржи поетске и прозне радове, који су у било којој форми инспирисани Ловћеном и изградњом маузолеја. Тај део, тај одјек у стваралаштву најубедљивије говори колико су догађаји око Ловћена и стодвадесетогодишњице Његошеве смрти учинили да добијемо и неке од најпотреснијих строфа нашег послератног песништва“.

Дјела која настају на ову тему до наших дана чине цијело једно велико поглавље српске књижевности.

Димензије те драме, која траје, допуњавају потресне ријечи двојице митрополита црногорско-приморских, Данила (Дајковића) и његовог наследника на Цетињском трону Амфилохија (Радовића).

Стари митрополит Данило 1970. године пише Комнену Бећировићу: „Историја неће питати како сам ја спасао од пропасти неколико манастира и стотине цркава у Црној Гори, али ће писати да се је капела на Ловћену срушила за вријеме мога владиковања у Црној Гори“.

Митрополит Амфилохије, у својој последњој бесједи, с болесничке постеље, оставио нам је завјет да се скине проклетство са Црне Горе које је изрекао Свети Петар II Ловћенски Тајновидац: „Проклети били ако ме не сахраните у оној цркви коју сам овдје саградио“.

На умрлом часу митрополит Амфилохије поручује да „носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе. Да се исцијелимо од тог духа, окупаторског духа, који је завладао од времена окупације аустроугарске. Да се исцијелимо од тога духа, да би се зацарио овдје онај Божији Дух, дух слободе, дух Христовог Васкрсења“.

Његошев српски народ се моли да васкрсне Његошева капела на Ловћену.

(Излагање на округлом столу “50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену, Подгорица, Храм Христовог Васкрсења 27.7.2022. г.)

Митрополија црногорско-приморска