28.06.2021.

Пише: Данијела Јокановић

,,Видовдане мој очињи виде
Тобом видим што други не виде
Видим Лаза честитога кнеза
Бесмртнога косовског витеза
И са њиме јато мученика
Из крви им изникли божури
Из костију знак часнога крста
Своје Небо носе на три прста.
Вјера им је основа прегнућа
А зеница Пресвета Тројица
Сви одоше у бој на Косово
За пресвето Име Исусово!“ 

У овом тешким данима, Господе, сјети се свих обећања биствих што си их нама задао!

На овај велики празник, присјетимо се капије Небескога царства која се отвори и прими све наше јунаке који, попут самога Христа, падоше за свој народ, овјенчани вијенцима славе и ловора.(За опширније кликните на наслов) 

Један дјечак остаде беспомоћан, уз своју мајку, чекајући неизвијесност која се надвила над Србијом. Међутим, двије дипломаткиње, двије жене у црном, Евгенија и Јефимија (по замонашењу) не падоше да под тежином судбине своје да клону духом у Христу, него, напротив, вођене његовом снагом и вјером, скупише сву храброст да стигну до Стамбола да у име његово преговарају, да народ и земљу своју још у пакао не отјерају. Дјечак је гледо и учио – на ивици Хада видио је лице смрти, али му мудрост и благородност писмености и рода плементога никада не унесоше мржњу у срце. По пунољетсву, Стефан Лазаревић поста млади депот Србије у њеном најтежим данима. Али, умјесто да размишља о крвопролићу, буздованима и укрштању мачева, Велики Христ га оплемени Духом Светим да љубав прожме његов млади ум и он се узда у перо, најјаче оружје откад је свијета и вијека. Додуше, он не писа пером, но крстом, симболим опстанка, симболом спаса народа српскога.

,,Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање...“

,,Слово љубве“, једно од најљепших и најнеобичнијих дјела средњовјековне српске књижевности, указа нам, визионарски, како су Бог и љубав сједињени у свему што нас окружује. Један од првих пропагира пантеизам, сав обузет божанском љубављу. Апокрифно, присјећајући се мотива Светога Писма, он сазда вијенац:

,,…И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.

Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
“Изиђимо у поље”.

Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази...“

Он говори о надчовјечанској љубави која обузима, која се множи, која је непрестана и непоновљива. Ширећи стихове овако дубоке емоције, он је пјесник између ,,Пјесме над пјесмама“ и Његошеве ,,Луче“ – онај који је видио даље, али се није погордио својом памећу и титулом, већ показао величину покорности пред природом, чудом сатканим Божјим непојмљивим, савршеним промислом. Он није туговао ни жал показао за онима који су прерано отишли у крило божанско, већ је као прави хришћанин знао величину подвига својих предака. Као директни потомак, знао је да је душа његова унапријед обећана Христу.

Видовдански завјет, који нам оставише подвижници Косовскога мита, обнови пјесмом наш Стефан Лазарвић. Пренесе нам Свету Мисао – научи нас да љубав превазилази све и, примимо ли Христа у своје душе, сви ћемо остати нераскидиво дио тога завјета.

А то је највећи завјет наше душе – велик колико и наше бескрајно православље и мир у Господу.

Видов дане мој очињи виде
Тобом видим што слепци не виде
Видим Лаза небом обасјана
И у њему зору новог дана
У васкрслом Христу запретана
Потврђеног Завјетом Косова Јединога пута Србинова.

– Митрополит Амфилохије, 1989.

(Митрополија црногорско-приморска)