05.05.2020.
Знам за оца Мома откад знам за себе. Он ме крстио по рођењу , 1975. године у мојој кући у Ораховцу иако се није “смјело” ићи у цркве.
Четрдесет двије године касније је крстио моју кћерку заједно са својим сином, оцем Немањом и дао јој име Ана.
Небитно што смо географски далеко (живимо у Лондону) увјек сам се осјећала тако близу са оцем Момом и доћи у Котор да баш он крсти моју најмлађу кћерку није могла бити боља одлука.
Црква Св. Николе је црква мог срца, црква мога дјетињства, отац Момо је први свештеник и много времена био и једини свештеник за мене и моју породицу. Заувјек ће остати и модел како треба бити један свештеник, како изгледати , мако понашати се и како вјеровати, како проповједати. Како служити Господу и народу.
Остаће ми у вјечитој меморији наше учествовање (моје и моје сестре са осталим ђацима основне школе укључујући оца Немању) у прославама Светог Саве у цркви Св. Николе које су биле јединствене, свечане и добро осмишљене и нигдје друго тако лијепо извођене, захваљујући оцу Мому.
Отац Момо је испратио на погреб и моје родитеље . Са нама је увјек био кроз наш цијели живот.
Котор је за мене синоним оца Мома и цркве Св. Николе. Црква Св. Николе никад неће бити иста без њега. Додуше сигурна сам да ће његова душа увјек бити присутна у њој. За мене је незамисливо доћи у мој родни Котор а не свратити у цркву и поздравити оца Мома, осјетити мирис цркве Св. Николе и учествовати у служењу његове Свете литургије. Сваки пут кад уђем у ову цркву моја душа се испуни радошћу и успоменама.(За опширније кликните на наслов)

Када сам задњи пут присуствовала литургији оца Мома љета 2019. године, на Успење Пресвете Богородице приступајући му на исповјест нисам могла зауставити сузе. Осјећала сам као да приступам светцу и он ми говори “опроштено ти је”.
Ни мој муж, Мексиканац који је први пут упознао оца Мома на крштењу наше кћерке није остао равнодушан иако није разумевао српски.
Кад сам прочитала вијести на социјалним медијима о упокојењу нашег драгог оца Мома, прва реакција ми је била да мора да је нека шала, или нека грешка. Јер управо три дана раније сам писала оцу Мому да му пожелим сретан Васкрс, говорећи му такође колико се радујем видјети га на љето када дођем на одмор са фамилијом и учествовати у његовим литијама којима ћемо се са задовољством придружити моја фамилија и ја донјети подршку из иностранства.
Увијек позитиван отац Момо је одговорио “све ће ово проћи...” и увијек завршавао са“Не дамо светиње”. Јесте овог пута додао да тугом да је био тужно служити Васкршњу литургију без вјерног народа.
Неће бити исто ићи на литије без Вас, оче Момо , али знам да ћете се радовати из раја да нас гледате како настављамо гдје сте ви стали.
Котор и Бока неће никад више имати некога баш као ви. Сигурно ће имати друге екстраординарне људе који ће нас предводити , али нико неће бити као ви. Оставили сте свој дубоки печат у срцима многих који ћемо однијети са нама заувијек.
Нека Вам је вјечнаја памјат и рајско насеље с господом. Молите Бога за нас грешне.
Виолета Даковић де Санчез
(Фејсбук СПЦ Котор)