18.03.2020.
(Може и обрнуто. Битно је уочити поредак у коме држава чува леђа властима а народ цркви док је историја стијешњена између њих)

Пише: Ранко Рајковић

Сви чиниоци у наслову играју важне улоге на црногорској узаврелој друштвеној сцени због чега заслужују да се укратко понаособ опишу.

Што карактерише ВЛАСТ у Црној Гори?

Новац, несмењивост, осионост, апсолутизам. Властодржачкој елити новца и владања никад доста. До новца долазе посредством закона које у сопствену корист доносе и према својим интересима спроводе. Властодршци новац грабе директно дијелећи себи станове, кредите, многоструке и обилате материјалне надокнаде. Властодршци папрено наплаћују и акумулирају функције на којима себе именују да би с тих позиција спроводили разноразне малверзације с буџетом, државном имовином, задуживали се, путовали, водили хедонистичке животе.

До енормно великог новца властодршци су дошли шверцом и криминалом под окриљем државе и преко тзв. инвеститора којима су обезбиједили привилегован приступ црногорским ресурсима у временски дугорочним, деценијским концесијама. Дакле Црногорски властодршци су током три деценије владања успјели да отму, приватизују, продају све што се им је доступно било.

Осим личног богаћења циљ им је и да онима који ће их једнога дана наслиједити на власти оставе што више дугова и проблема. Црногорским властодршцима осим за хедонизам, демонстрацију моћи и поробљавање државе новац служи за неометану трговину људским душама односно гласачима који им омогућавају опстанак на власти и недодирљивост пред законом. У опису властодржаца не треба занемарити ни једну за њих олакшавајућу околност.

У малој држави слабих људских ресурса, традиционално нејаких интелектуалних и демократских капацитета тешко је организовати и вршити власт. У црногорском друштву које с једне стране дише племенско-родовским духом а с друге се континуирано развија у идеологији једноумља и самодовољности ни другим властодршцима чак и под условом да су неупоредиво моралнији од садашњих не би било лако одговорити задацима које намеће управљање државом.

Што карактерише ЦРКВУ у Црној Гори?            (За опширније кликните на наслов)

Црква у Црној Гори евиднетно је старија од државе. У двјестагодишњем периоду духовна и свјетовна власт биле су обједињене што је омогућило Цркви да утиче на историјске догађаје, државни пут и развој. У последњих сто година у секуларној држави Црква се нашла на удару два свјетска рата и немилосрдне комунистичке идеологије која је десетковала свештенство и црквене грађевине.

Од злочиначког убијања свештеника, од обезбожавања и бруталног уништавања храмова које је почело прије 80 година Црква се и данас опоравља. За то вријеме црногорска власт се није мијењала нити исказивала кајање због злочина који су почињени над Црквом и свештенством. И у данашње политичко вријеме постоји нека блага инерција да је насиље над Црквом оправдано и да га треба наставити у име континуитета идеологије национално-државне самобитности и једноумља. С друге стране Цркви у мисији пропагирања помирења, истинољубља и опроштаја недостаје пажљивији однос с државом каква год да је. Црква би требала да покаже више разумијевања за актуелне садржаје и потребе не власти већ државе.

Цркви недостаје и блажи језик у општењу с дијелом народа који није просвећен вјером и културом. Митрополији Црногорско-приморској недостаје и већа опрезност и осетљивост по питању олаког давања благослова за обнову, изградњу и одржавање својих светиња. Свако дјелање под окриљем Митрополије морало би бити усаглашено са државним законима почев од заштите културног наслеђа па до поштовања еколошких стандарда и наравно плаћања држави свих пореских обавеза. И уз одређене мањкавости Митрополија је за разлику од државе с великом већином народа вјерујућег и невјерујућег успјела изградити однос уважавања и повјерења што годинама већ потврђује јавно мњење а последњих мјесеци и спонтан и масован излазак људи на улице у циљу одбране светиња.

Што карактерише НАРОД у Црној Гори?

Народ у Црној Гори безнадежно је заокупљен историјама. Не правим већ пожељним историјама. Те врсте историја или аисторија потискују у други план све очигледности црногорског друштва. Невољан да види оно што је јасно изражено у садашњости, у свакодневности, у времену чији је живи свједок од када зором, касно ујутру или око поднева устане из кревета па све док се не врати на починак, црногорски грађанин ће радије причати о 1016. години нове ере, о 1389. години, о 1918. години неголи што ће се осврнути на криминал, убиства, пљачке, морално посрнуће власти, друштва и неправде које бујају око њега.

Историјом као најизраженијом страшћу црногорских грађана властодршци вјешто манипулишу удаљујући здрав разум грађана од својих личних прљавштина и друштвених зала и девијација чији су виновници. Међутим ма колико то вјешто радили властодршци не могу принудити народ који је окренут цркви па чак ни онај који народ су окренули к себи да затвори очи пред стварношћу и не види резултате рада Цркве и резултата рада Власти у ових три деценије.
Црква је у наслеђе добила рушевине, штале, зубом времена начете и разорене сакралне објекте широм Црне Горе. За разлику од Цркве Власт је затекла велике ии вриједне фабрике, предузећа, индустрије. Црква је изграђивала, обнављала и увећавала своју имовину на радост вјерника. Власт је срозавала вриједност државне имовине, пљачкала је и продавала гурајући у неизвјесност и биједу грађане зависне од те имовине. Црква се доказала као домаћин и прегаоц, Власт као распикућа и кабадахија.
Данас Црква широм Црне Горе има своје маслињаке, винограде, воћњаке, пластенике с поврћем и цвијећем, оранице са засадима, мале економије са живином и стоком, рибњацима, радионицама, мануфактурама у којима се праве мелеми, везу ручни радови, штампају књиге .. Црква има вриједна монашка браства и свештенике посвећене свом послу. Црква организује народне кухиње и његе за сиромашне и немоћне у Црној Гори. Даје подршку и утјеху свима који јој се обрате. Црква је изградила узајамност повјерења и поштовања са сестринским црквама и другим религијама широм свијета.
Данас Власт широм Црне Горе има пусте и разорене фабричке хале, има на хиљаде судских спорова с радницима који су некада обезбјеђивали себи парче хлеба у погонима и предузећима од сињега мора до врхова Дурмитора.

Има међународне спорове, арбитраже и тужбе против државе, плаћа гаранције, надокнаде и одштете у стотинама милиона еура. Уз то Власт не престаје да дијели народ на патриоте и издајнике и да нас завађа како са историјски и географски блиским државама тако и са оном удаљеном, моћном државом која је изграђивала и одржавала црмогорску државност.
На домаћем, црногорском терену лијепо је народу ући на просторе који су препорођени захваљујући Цркви.

Тужно је народу ступити на државну имовину која је уништена захваљујући Власти. Црква је самоодржива и у економском погледу и по питањима спровођења своје мисије. Држава је зависна и економски и политички од сила чију наклоност тражи.
Црква се понекад служи језиком који може бити иритирајући и нетактичан, али и директан и искрен. Држава се углавном служи манипулативним језиком који је сладак, преваран и обећавајући, заводљив, испразан али и љековит за неке на идентитетским пројектима зближене слојеве друштва. Прије него што ће с личним правом и побудама одреаговати на језик и једних и других народ је добро размислио о очигледним разликама у практичном дјеловању Цркве и Државе. Размислио је и у огромном броју изашао на литије широм Црне Горе.

Шта карактерише ИСТОРИЈУ у Црној Гори?

Званична црногорска историја је опчињена собом. Тврди да је самобитна и независна од осталих историја. Непријатељским сматра историје најближих сусједа. Не прихвата суштинску чињеницу да је историја једног простора, једне територије уствари историја свих који живе или су живјели на том простору-територији и око тог простора-територије. Црногорска званична историја скалпелом изрезује и дијели историјску слику ових простора од прије хиљаду година да би њене парчиће попут пузли уклопила у границе данашње Црне Горе и властодржачке потребе. Најригиднија је по питању онога што нам се догодило 1918. и 1941. године. Кликће никад више 1918. али не кликће никад више 1941. Оба усклика с научног становишта су смијешна. Нјихова испразност била је јасна Хераклиту још прије 2500 година (Панта реи). Једна шпанска пословица каже „Протекле воде млин не покрећу“. Нажалост политички млин Црне Горе и данас покрећу воде које су протекле прије стотине и стотине година, воде за које нијесмо сигурни ни да су уопште постојале. Закон о слободи вјероисповијести свједочи о том црногорском трагикомичном политичком млину који треба да покрену неке давно протекле воде којих највјероватније никада није ни било и донесу корист Властодршцима. Све у свему наша званична историја се базира на манипулативном штиву, измаштаном, неубједљивом, смијешном и лицемјерном у својој етноцентричности из које год је националне визуре посматрали. Улога званичне црногорске историје је да изазове што дубље подјеле у народу у корист опстанка на власти једне осмодеценијске идеологије. Жалосно је када народ прихвата ту грандоманску историју и њене националне бајке заборављајући притом на биједу садашњости за коју је одговорна несмењива власт.

Што карактерише ДРЖАВУ Црну Гору?

Држава Црна Гора је чланица УН-а. Има своје међународно препознате симболе. Добила је свој иднетификациони број. Нажалост ни послије 14 година државности Црна Гора није кренула путем који би јој обезбиједио препознавање државног бића пред сопственим грађанима. Црна Гора не пристаје да буде држава на унутрашњем плану. Држава Црна Гора се одлучила да и даље опстојава као “историјско благо“ у залагоници владајуће Партије. Држава Црна Гора не одустаје од свог осамдесет година старог начела – Прво Партија па Држава – Кога порази Партија поразила га је и држава – Што не постоји у Партији не може постојати ни у држави – Први човјек Партије мора бити и Први човјек државе.

Држава Црна Гора из Партијске залагонице својим грађанима свакодневно саопштава да онај ко дође у залагаоницу а не одустане од свог залога (слободног мишљења и изражавања) постаје пријетња држави Црној Гори, да и онај који државу Црну Гору подсјети на неки историјски догађај, давнашњи патриотизам на примјер или још увијек присутан емотивни дуг према том времену може уништити државу Црну Гору, па чак и онај који недужно саопшти и најбаналнију очигледност пријети уништењу Црне Горе као државе.

Нема дана када неко не удари у темеље државности Црне Горе тврди владајућа партија. По бизарном призивању Миленијумске историје и опсесивном „чувању“ државних темеља наша стварност је прерасла у Монти Пајтоновски игроказ. Држава Црна Гора готово да се претворила у МонтиПајтоНегро лишен ироније, креативности и забаве.
Државу Црну Гору карактеришу и многобројни попусти и бланко дозволе које стижу од страног фактора. Партијској залагаоници која „чува“ државу Црну Гору гледа се кроз прсте.

Некад отворено а некад суздржано страни фактор подржава државу у залагаоници владајуће партије. Страни фактор прећутно одобрава држави Црној Гори да због тзв. хибридног рата на унутрашњем плану буде ослобођена обавеза да грађанима гарантује права и слободе и спроведе по први пут поштене изборе. Црној Гори је дозвољено да задржи антидемократску-комунистуичку матрицу. Црној Гори је дозвољено да дисциплинује грађане пријетећи им Партијско-приватном државом. Црној Гори је дозвољено да и 14 година послије стицања државности настави да робује владајућој партији и ћеркама партијама владајуће партије.

Извор: ИН4С

(Митрополија црногорско-приморска)