Пише Милија Тодоровић

Наишло је тешко вријеме, свак прича неке своје приче и узбуњује народ лажима, па сам имао потребу да објавим ово подсјећање онима којима још вране нијесу „мозак попиле“.

Ове подјеле какве данас имамо у Црној Гори (ЦГ), ова мржња према Српској православној цркви (СПЦ), њеном свештенству и њеним обредима, ово налажење издајника ЦГ на сваком кораку, искључива је заслуга предсједника ЦГ Мила Ђукановића.

Приче (које углавном долазе из ДПС-а и њихових сателита) о томе како је неко са стране поништио „Амфилохијево насљеђе“, како је Србија укинула „облике црквене аутономије“ СПЦ у Црној Гори, те како смо након Амфилохијеве смрти добили „цркву Србије“, све су то најгнусније лажи и подметања. Чињенице говоре сљедеће:

– СПЦ, таква каква је, постоји од кад је Ђукановић пресвукао чувени џемпер и почео да се бави државничком политиком. Уз све њене мане и врлине, то је иста она СПЦ са којом је Ђукановић обилато сарађивао и 1997– 1999. када је ратовао против Милошевића у тадашњој заједничкој држави, и од које је имао принципијелну дистанцу у односу на политичка збивања 2006. и изгласавања црногорске независности.

– Такву СПЦ је у Црној Гори предводио митрополит Амфилохије. Тај црквени архијереј је имао јасну националну и предањску српску препознатљивост, али и осјећај за баланс у преломним моментима НАТО агресије 1999. и референдума 2006.

– Такву СПЦ са Амфилохијем на челу, напао је Ђукановић на свом партијском конгесу 2019. приписујући јој великодржавне и политичке амбиције.

– Од такве, Амфилохијеве СПЦ је и добио одговор у виду литија и политичког преврата на изборима 2020.

– На њу је, још за Амфилохијевог живота, дигао вриску испред Цетињског манастира. Побунио цетињску омладину, повезао цетињске уличаре и криминалце и направио „белведерску“ атмосферу и прије него што је старац Амфилохије оболио од короне.

Наишло је тешко вријеме, свак прича неке своје приче и узбуњује народ лажима, па сам имао потребу да објавим ово подсјећање онима којима још вране нијесу „мозак попиле“.

Извор: Журнал.ме