01.06.2022.

Дана, 31. маја, навршило се 10 година од упокојења протопрезвитера-ставрофора проф. др Радована Биговића, угледног теолога, духовника, педагога.

Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић упокојио се у Господу 31. маја 2012. године у Београду и сахрањен је на гробљу у Земуну.

Прота Радован Биговић рођен је 1956. године у Никшићу, докторирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду, где је дипломирао и на Философском факултету. У два мандата био је декан Православног богословског факултета. Био је духовник манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Прота Радован био је члан Удружења књижевника Србије, уредник филозофско-теолошке библиотеке “Службеног гласника” Републике Србије, оснивач и дугогодишњи председник Хришћанског културног центра у Београду. Поред неколико књига објавио је око стотину студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству, а посебно се бавио односима Цркве и друштва. Добитник је многих признања, попут Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Златног беочуга Културно-просветне заједнице Београда и плакете заслужног грађанина Земуна.

+++

У сећање на овог угледног духовника и интелектуалца, доносимо слово Митрополита црногорско–приморског г. Јоаникија (тада Епископа будимљанско-никшићког) на годишњем помену протопрезвитеру-ставрофору Радовану Биговићу на старом гробљу у Земуну – 25. мај 2013. љета Господњег:  (За опширније кликните на наслов)

“Мислим да су молитве и благослов Светога Василија Острошког пратиле оца Радована у све дане његовог живота, те је тако лијепо развио своје дарове. Тако се лијепо расцветала његова душа и његова личност, тако су лијепо засијали таленти које му их је Бог дао, али он их је умножавао, својим трудом и оно што је нарочито упознавао, поред изузетног образовања, оно што је красило личност оца Радована то је та ширина. У његовој души, у његовом срцу, било је заиста мјеста за сваког човјека. То је ријетка особина, ријетка способност, и међу владикама и међу свештеницима, али то је нешто најдрагоцјеније код свештенослужитеља олтара Господњег, код пастира Господњих.

Да је отац Радован био заиста јеванђељски пастир, по угледу на Пастироначалника Христа, видимо из следећег: он је с једнаком љубављу и са способношћу да приђе свакој личности обасипао све – и вјерне и невјерне, и пријатеље и непријатеље, а знао је као добар ловац, јеванђељски ловац душа људских, да тако лијепо комуницира пастирски, јеванђељски, и са интелектуалцима који су га изузетно цијенили, поштовали и жељели у свом друштву увијек, и са умјетницима, са спортистима, угледним богатим људима, али, чини ми се понајбоље, са простим и једноставним свијетом – са сиромасима, јер је његова душа била некористољубива, богољубива, чиста, благородна, тако да је и многе огрубјеле душе привео Христу. Многе је оплеменио својом љубављу, Христовом љубављу. Привео је многе Христу. То је оно што је био циљ његовог живота. Сјећам се оца Радована и као професора, али га се још више сјећам као свештеника. Чини ми се да, и поред тога што је имао дубоки порив за науком, још од свога дјетињства, да је испуњење његове личности било баш у свештеничкој служби.

Један велики интелектуалац, образован човјек који се није разметао својим образовањем, јер је своју мудрост, своје дарове, употребљавао на славу Божију, на спасење и своје и својих ближњих. Знао је, зато, да слуша људе са много мање образовања, да они говоре и да мудрују, а он да ћути, и да их грије својом љубављу, да их дочекује у оном скромном дому, који је љепши и славнији од сваке палате у Београду и другим нашим мјестима. Колико је он то душа својом милошћу, гостопримством и љубављу загријао! Риједак свештеник у Београду, а мислим, и много шире. Ето, такви људи су слободни када иду из овога живота пред лице Божије, слободни су јер иду право у наручје Господње, у наручје Бога љубави, јер су љубав Христову посвједочили овдје на земљи.”

Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги и незаборавни прото Радоване!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота