06.09.2019.

Угледни правник и редовни професор државно-правне и црквено-правне историје и римског права на Универзитету „Медитеран“, као и бивши министар правде СРЈ др Саво Марковић, за ИН4С је прокоментарисао „чувени“ Предлог закона о слободи вјероисповијести. Марковић се посебно осврнуо на чињеницу да црногорски режим несумњиво има један, и то злонамјеран, приступ када је ријеч о проблематици везано са СПЦ, а сасвим други када су у питању остале вјерске заједнице.

Коментар др Сава Марковића преносимо интегрално.

Иновирани нацрт Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, је гори и у садржинском и у правно-лексичком погледу од свог узора из 2015. године.

Ово на жалост није усамљено, него прије усаглашено мишљење свих оних који се баве овом материјом, а нарочито учесника великог међународног научног скупа одржаног од 2. до 4. маја у Подгорици поводом нацрта поменутог Закона. Сви учесници, међу којима је бар половина била из иностранства и важе за експерте црквеног права и ван граница земаља из којих долазе, једнодушни су у оцјени да је овај нацрт Закона гори од његовог претходника, а слично мишљење је дала и Венецијанска комисија у својим подробним и прилично бројним примједбама.

Оштрица аргументоване критике је посебно била уперена према одредбама које говоре о имовини вјерских заједница и њиховој територијалној конфигурацији.

Не треба бити проницљив нити се подробно бавити анализом овог предлога Закона, да би се извео закључак, да је основна намјера законодавца одузимање имовине СПЦ у Црној Гори, која је вјековима стицана. И то на начин који у класификацији начина стицања представља раритет и црногорски „допринос“ правној науци.

Наиме, имовина СПЦ би по том “изуму“ била прекњижена на државу као њена имовина. Дакле, ради се о голој отимачини, или правно умивеније казано ријеч је о конфискацији имовине СПЦ, а на томе би законописцима могло да позавиди и послератно тзв. Револуционарно законодавство, којим је конфискована имовина народним и класним непријатељима, богатим сељацима тзв “кулацима“.

Свакако би било умјесније да овај законски нацрт носи име: нацрт Закона о отимању имовине СПЦ у Црној Гори. Зашто? Па зато што се одредба о прекњижавању имовине не односи на остале вјерске заједнице, тако да је њихов однос према овом законском предлогу потпуно индиферентан. Оне су (Римокатоличка црква, Исламска и Јеврејска вјерска заједница), са владом склопиле одговарајуће обавезујуће акте којим им је зајемчена имовина над свим постојећим добрима, а кроз реституцију биће им повраћени и они објекти одузети у доба комунизма, о чему у закону нема ријечи!

Са Римокатоличком црквом склопљен је и Темељни уговор, који је касније измијењен на волшебан начин, који између осталог јемчи имовину овој вјерској заједници. Уговор је ратификован у Скупштини и тако постао уговор међународног права, а оно има примат над домаћим законодавством. Слични споразуми су постигнути и са пресостале двије вјерске заједнице.

Што се одредбе о територијалној конфигурацији вјерских заједница тиче и она је јасно уперена против СПЦ и њених епархија на територији Црне Горе, јер вјерска заједница чије је сједиште ван Црне Горе не може имати организационе јединице у Црној Гори. Не вјерујем да се законодавац смије толико осоколити и ту забрану протегнути на Римокатоличку цркву чије је сједиште у Риму, или Исламску вјерску заједницу са сједиштем у Анкари, или пак Јеврејску вјерску заједницу чије је сједиште у Тел Авиву.

И ово што је речено, говори одсјечито да је овај законски предлог уперен против имовине и теритиоријалне организације СПЦ у Црној Гори. За овакав закључак није потребна нормативна анализа преосталог садржаја предлога Закона, је цјелокупна његова садржин одише ригидним анимозитетом према СПЦ у Црној Гори“, закључио је Марковић.

Извор: ин4с