18.11.2018.
Први, извод из одговора Бокеља са Велике народне скупштине Боке 1848. године, Сабору хрватско-славонскоме, између осталог: 'најпрва и најсветија наша дужност та је јавити пред свијетом, да ми Далматинци нијесмо но Бокези', па даље: 'по историји, по језику и по племену највећег броја Славеносербске народности

У присуству великог броја Грбљана и Бокеља у манастиру Подластва, у организацији Српске православне црквене општине Грбаљ, Удружења добровољаца из Грбља 1912-1918 и Матице Боке, великим народним сабором 11. новембра обиљежена је стогодишњица ослобођења Грбља, побједа у Првом свјетском рату и уједињење Боке у заједничку државу Јужних Словена.
Машан Ерцеговић у име Грбљана обратио се окупљенима.
Његово обраћање преносимо у цјелини
Поштовани скупе, Ваше високо преосвештенство, часни оци, Драги и поштовани саплеменици, Драги пријатељи, Вољом организатора овога народног збора, припала ми је изузетна част и обавеза да вам се обратим, поводом прославе стогодишњице ослобођења Боке од 4-ипо вјековне туђинске власти и уједињења са Србијом а у част и славу наших предака. У бога се надам да ћу у томе бити достојан жртве наших предака, оних наших претходника због којих је Др. Лазо Костић био инспирисан да Грбаљ дефинише на следећи начин: ‘Грбаљ је кроз историју био најбунтовнији, најправославнији и најсрпскији.’ Дани обиљежавања овог, за Боку и све родољубиве Бокеље, најзначајнијег историјског догађаја, завршавају се данас овим Великим народним збором у Грбљу, што и приличи, јер је прослава слободе и уједињења са васкрслом Србијом и осталим јужнословенским народима ту и почела. Наиме, тачно прије стотину година и пет дана 06. новембра 1918. године величанственим Великим народним сабором у Побрђу, какав се до тада, кажу, никада није десио у Грбљу, Грбљани су обзнанили слободу и уједињење са својом браћом у нову државу.
Тиме је био реализован њихов вишевјековни косовски завјетни сан о поновном освајању слободе и обнављања велике српске државе. Наши славни преци, ношени патриотским и борбеним полетом, на позив Црне горе и Србије, су се већ на почетку двадесетог вијека у балканским ратовима јавили као добровољци у борбу за ослобођење свих наших крајева од Турака, да би са отпочињањем Великог рата њихово укључење било знатно масовније, па се са сигурношћу може констатовати да је најмање између 1900 и 2000 Бокеља добровољаца узело учешћа у српској војсци у великом ослободилачком рату.(ЗА ОПШИРНИЈЕ КЛИКНИТЕ НА НАСЛОВ)

Више је него јасно да добровољно опредељење за учествовање у борби за слободу и уједињење са својом једнородном браћом у своју властиту државу представљају најузвишеније идеале које човjек може носити у себи, јер се тиме спаја оно што се заједно, најређе среће у човјеку – чојство и јунаштво – како је то дивно препознао знаменити Марко Миљанов. И на томе смо им занавијек дужни и захвални. Зато је за невјеровати и потпуно збуњујуће да неко може имати било какву замјерку на прославу и обиљежавање оваквих догађаја а камоли опструирати и пријетити забраном њиховог одржавања, посебно имајући у виду да цјелокупни најнапреднији свијет савремене цивилизације, и то баш данас, такође прославља крај Великог рата, до тада најкрволочнијег ратног сукоба у историји човјечанства.
Посебан спецификум садашњег историјског тренутка је тај, што актуелна црногорска власт, прославе у част обиљежавања ових догађаја третира као прослављање нестанка црногорске државе и новог угрожавања црногорске државности. Ово, нас Бокеље, посебно збуњује, и то најмање из два разлога: прво, Црна Гора као држава у тренутку завршетка великог рата нажалост не постоји и Бока се уједињује независно од ње, и друго, ништа мање важно, управо је заслугом наших предака и уједињењем Црне Горе са Србијом и данашња црногорска власт у посјед своје државе добила најљепши дио своје територије. С тога је непоштовање бокељске родољубивости, слободољубивости и одушевљења испуњењем косовског зaвјета, као вишевјековног сна који је једнако био жив и снијеван, како у Боки, тако и у самој Црној Гори, увреда за све Бокеље а посебно са аспекта одавања пијетета према нашим прецима који нијесу жалили жртве само да се уједине са својом браћом у Црној Гори и Србији. Зато се намеће логично питање, ако је уједињење са Србијом 1918. године у тумачењу актуелне црногорске власти била окупација, да ли је онда пад Ловћена и капитулација Црне горе 1916. године, и потпадање под аустроугарску власт, било њено ослобођење.
Или је такво тумачење уједињења, од стране садашње црногорске власти, прије свега израз немоћи саме те власти да успостави било какву утемељену везу са историјским наслеђем Црне Горе, њеним истинским идентитетом у етничком, културнојезичком и културнорелигијском смислу, па из тог разлога преко четрдесет посто властитог матичног државотворног народа, коме наравно припадају и Бокељи у апсолутној већини, и који се ни по коју цијену нису спремни одрећи свог историјског бића, отворено третира као највеће непријатеље црногорске државности и независности. У сваком случају, света дужност нам је саопштити, ми нисмо никакав страни фактор и страно тијело у црногорском друштву, нити било какав мањински народ, национална мањина или било каква друга мањина, ми само представљамо онај дио матичног државотворног народа Црне Горе који се није спреман одрећи свог етничког поријекла, властитог матерњег језика као темеља своје културне аутентичности и српске православне цркве као историјског стожера државности Црне Горе и неупитне и најважније институције наше културнорелигијске самобитности.
Још мање смо спремни прихватити својеврсну примјену Дарвинове теорије еволуције на друштвене токове савремене политичке мисли и еволуирати у националном смислу у зависности од тога како то намећу потребе и интереси владајуће касте. С поносом могу да кажем да актуелна дешавања по питању разумијевања националног историјског бића матичног народа Црне Горе и односа црногорске власти према прошлости и историјском наслеђу, Грбљане као и остале Бокеље нису изненадила, што се не тако давно показало кроз грчевиту политичку борбу за опстанак заједничке државе Црне Горе и Србије што представља највећу тековину борбе наших предака.
Ми се зато, зарад боље и свјетлије будућности свих грађана Црне Горе, нашег народа и наше дјеце надамо, да ће се и други дио нашег матичног народа, а који чине наша најближа родбина, кумови, пријатељи и комшије, барем мало озбиљније загледати у прошлост и покушати још једном преиспитати своја опредјељења по том питању. Уосталом, ми своје ставове по овим историјским и идентитетским питањима, осим по наведеном, темељимо и на неспорном историјском наслеђу и аутентичним документима како наших најрелевантнијих историјских личности, тако и ставовима и закључцима донесеним на великим народним саборима. У том смислу, сматрам да је корисно подсјетити на два изнесена историјска става које сам вам слободан цитирати. Први, извод из одговора Бокеља са Велике народне скупштине Боке 1848. године, Сабору хрватско-славонскоме, између осталог: ‘најпрва и најсветија наша дужност та је јавити пред свијетом, да ми Далматинци нијесмо но Бокези’, па даље: ‘по историји, по језику и по племену највећег броја Славеносербске народности.’ Други, након потписивања споразума о граници између Црне Горе и Србије, 30. октобра 1913. године, депеша коју Краљ Никола упућује Мирку Мијушковићу министру просвјете:
‘Захваљујем Вам на доброј вијести и на ревносном Вешем раду. Нека је благословен данашњи дан, дан толико дуго жељно очекиван да се родна браћа пољубе без преграде, да један другоме раме уз раме стојећи ојачају своју српску снагу, поставши јаки и непобједиви. Покој онима који за овај успјех душе своје положише а слава преживјелим српским борцима.’ Ово су само два од безброј таквих примјера из наше пребогате историјске читанке на којима су наши славни преци, а хвала богу и ми са њима, темељили своја опредјељења по најважнијим историјским питањима која се тичу националног и државног идентитета. Уосталом, покољења дјела суде. Нека је вјечна слава и хвала свим нашим прецима, палим за слободу и уједињење свога рода. Живјела Црна Гора. Живјела Србија.
Живјели на многаја љета.
Манастир Подластва, 11.11.2018 .

(In4s.net)