03.11.2021.

 

Трибином на тему: “Утицај Његошевог дјела на Митрополита Амфилохија”, синоћ, 1. новембра, у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици завршене су тематске вечери културно-духовне манифестације “Дани Митрополита Амфилохија”, коју Митрополија црногорско приморска организује поводом годишњице упокојења Митрополитa Амфилохија.

 

У оквиру “Дана Митрополита Амфилохија”, у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, одржане су четири тематске вечери: Богословско вече (Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, проф др Драгомир Сандо, др Андреј Јефтић и проф др Микоња Кнежевић), Филозофско вече (проф. др Богољуб Шијаковић, проф. др свештеник Борис Брајовић и проф. др Филип Ивановић), Књижевно вече (Епископ диселфдорски и њемачки г. Григорије, Драган Лакићевић, Будимир Дубак и Милутин Мићовић),  “Утицај Његошевог дјела на Митрополита Амфилохија” (Епископ пакрачки и славонски г. Јован, др Синиша Јелушић и мр Милорад Дурутовић), као Духовна академија на празник Светог апостола Луке и Св. Петра Цетињског у организацији Цетињске богословије, на којој је бесједу произнио Новица Ђурић. Модератор програма био је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.

 

Ова вишедневна манифестација имала је и свој богослужбени дио. На годишњицу упокојења блаженопочившег Митрополитa Амфилохија, 30. октобра, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење више архијереја наше Цркве, служио је заупокојену Литургију и помен у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, док је у Цетињском манастиру Светом литургијом 31. октобра, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, који је слава ове свете обитељи и Богословије Светог Петра Цетињског, началствовао Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и више архијереја Српске цркве. Иначе ове године Митрополија црногорско-приморска је прославила Света три јерарха – прво Митрополита блаженог спомена Амфилохија, затим Св. Петра Цетињског и Петра Другог Ловћенског Тајновидца. (За опширније клкните на наслов) 

Прво вече духовно-културне манифестације “Дани Митрополита Амфилохија” било је посвећено богословском раду блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Отварајући манифестацију његов наследник на трону цетињских митрополита Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је рекао да смо ми у Црној Гори и шире живјели у данима и годинама Митрополита Амфилохија: “Он је обиљежио ово протекло вријеме и његово дјело је свима видљиво, сигурно не баш у цјелини. Такве личности имају ту судбину да их савременици, поред све њихове монументалности и видљивости, не могу нити видјети нити схватити у потпуности. Протоком времена поједине ријечи великих људи, а нарочито послије њиховог упокојења, добијају посебан значај. И покољења откривају значај и њихових дјела, и њихових ријечи и завјештања. Такав таленат и дар може само Господ својом промислом и својом љубављу да дарује народу, као што је несумњиво Господ дао Митрополита Амфилохија Црној Гори.”

 

Протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо рекао је да је Митрополит Амфилохије знао зналачки да богословствује, и тражи богословска знања у утробама земље, да их одоздо извлачи и износи на врх брега или је ишао у ширину свога постојања. “Он је црквену педагогију вратио свом изворном називу, а то је катихетика која подразумјева реалне основе у богословком начину и смислу. Први и основни смисао је да она мора бити заснована на космолошким основама, а потом и на антрополошким. Ту је Митрополит препознао цјеловитост људскога бића, да је човјек динамично биће, постављено на ивицама духовног и материјалног свијета и да припада и једном и другом, и да истовремено обухвата и један и други свијет у самом себи. Сваки човјек је својим постојањем нови свијет и чудо овога свијета и овога времена. Човјек је саборно и сабирно биће комплетне творевине Божије.”

 

Проф. др Микоња Кнежевић је говорећи о докторској дисертацији Митрополита Амфилохија „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“, казао да је Митрополит Амфилохије, први у теолошкој науци, указао на везу проблема филиокве и онога по чему је Палама најпознатији, а то је однос суштаства и енергије у Божанском бићу. “Тако се у једном поглављу Филиокве и нестворена енергија, он позива на једном мјесту из првог аподиктичног слова Григорија Паламе, гдје Палама говори о двоструком происхођењу Светог Духа, гдје икономијско пројављивање Светог Духа треба разликовати од оног егзистенцијалног унутартројичног, гдје Свети Дух исходи само од Оца, док у икономијској равни се може рећи да исходи и од Сина. И ту је, дакле, Митрополит сагледао како у дисертацији, тако и у два текста која је објавио на француском језику, да већ у том свом најранијем спису који је Палама сачинио 1335. године, једним другим поводом, Палама излаже то разликовање суштаства и енергије у Божанском бићу које ће касније темељно разрадити онда када је покушао да на један богословски и филозофски начин концептуално образложи могућност мистичког сагледавања нетварне божанске свјетлости као једне од божанских енергија.”

 

Др Андреј Јефтић је указао на то да су, кад гледамо православну теологију, многи склони да одреде раздобље 20. вијека као епоху гдје је питање Цркве и идентитета заправо било суштинско и најважније питање, којим се православна теологија бавила, а да је питање човјека и њена теолошка антропологија, и њено заснивање, нешто чиме би требало да се бави теологија 21. вијека. “Чини ми се да у том погледу Митрополит предњачи у односу на своје православне савременике. Митрополит је свој живот утемељио на теологији. Мислим да се овај антрополошки фокус рефлектовао и на начин на који он изграђивао Цркву, да он није изграђивао Цркву градећи здања и црквене структуре него подижући храм Божији у људима и у сваком човјеку понаособ, уздижући човјека у другим људима, да је на тај начин изграђивао Цркву. Свједочанство његове љубави према човјеку је управо та Црква коју имамо у Црног Гори, а и наша Српска православна црква.”

 

Друго вече, у оквиру филозофске трибине, о животу и дјелу овог великог савременог јерарха Цркве Христове говорио је протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић који је подсјетио на ријечи Митрополита Амфилохија да је велики и чудесни дар од Бога, и једина права утјеха, да коначни суд о људима и историјским збивањима припада Христу Богу.“Ово су ријечи Митрополита Амфилохија из једне од његових четрдесет до сада објављених књига. И не можемо да будемо више спокојнији и увјерени у очекивању тога Божјег суда ни за једну личност нашега доба као што је то случај са Митрополитом Амфилохијем. И ма шта рекли, и ноћас и свих ових дана, и свих дана наших живота о њему, нећемо моћи том суду ни додати ни одузети ни атом ни струну, јер ће тај његов духовни легат праведног Божјег суда обасјати и освијетлити пут по којем ми корачамо.”

 

Проф. др Филип Ивановић је говорећи филозофским идејама и познавању филозофије у дјелима Митрополита Амфилохија казао да је сасвим сигурно да за идентификовање филозофије није нужно детаљно анализирати његове списе, већ је довољно сагледати његов живот и однос према животу.  “Није ли испитивање живота и тајни космоса, Бога и човјека обиљежило животни, академски и архипастирски пут Митрополита Амфилохија? Није ли живот духовника, коме је, како једном сам рече и васељена мала и уска, најбољи примјер филозофскога живота, односно цјеложивотне духовне вјежбе”, запитао се професор Ивановић.

 

Проф. др Богољуб Шијаковић рекао је да се Митрополитова мисао никако не може стрпати у неки схоластицизам било ког типа. “Он је разбио све препреке и све ограде сваког схоластицизма, када је у питању његова мисао и његов живот. Мисао Митрополита Амфилохија садржи изобиље импулса за философију.” Шијаковић наглашава да је Митрополит Амфилохије дао недвосмислен одговор, јер је и живот и дјело посветио основним двама философским питањима: шта је биће, односно шта постоји и како треба живјети:“Оно што постоји исконски постоји – то је Бог Света Тројица. А како треба живјети, то слиједи из овог претходног: тако што треба да се уподобимо Христу. И на тај начин онда имамо одговор на питање како треба живјети,”

 

Треће вече културно-духовне манифестације “Дани Митрополита Амфилохија”, било је посвећено књижевном стваралаштву и прегалаштву блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је оставио иза себе изванредан књижевни опус, есејистику, поезију, превео многобројна дјела, био члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, добитник многих књижевних награда…

 

Епископ диселдорфски и све Њемачке Григорије је исказао своје дубоко увјерење, када се има у виду све оно што је преживио и претрпио Митрополит Амфилохије, да то може да само један мисионар, који нема поглед на овај свијет из историјског угла, већ из перспективе вјечности: “Он је знао да је брод којим он управља и који плови, брод који иде у вјечност и чија је котва забачена у вјечност.” Закључио је да само мисионар може да говори таквим језиком који стално иде ивицом да буде преоштар, а никад не бива тако преоштар да убије и никад не бива тако слаб да не буди:“То је језик који пролази и продире у људске душе и биће, а истовремено прозрева те људе и бића, боље него што они сами себе чују и виде. Његов циљ је био да иде ка Богу, али је као мисионар, чврсто одлучио да томе Богу неће ићи без народа. Истовремено је одлучио да неће тај народ да води Богу, а да је он без Бога.”

 

Будимир Дубак, бивши министар културе и вјера у Влади Републике Црне Горе, преко чијих руку је прешло, што у смислу рецензије или консултантском смислу, све што је досад штампано од Митрополитових дјела, изнио је своје виђење блаженопочившег Митрополита као писца. Присјетио се и доласка Митрополита Амфилохије у Црну Гору децембра 1990. године када га је он са једном мањом групом људи дочекао на жељезничкој станици у Подгорици: “Дочекали смо га као спасење. У Црну Гору тог доба, ту таму једнопартијског једноумља и потпуног забатаљивања вјере и Цркве, у такву Црну Гору је стигао мисионар, велики Митрополит Амфилохије, да васкрсне и обнови обнови душу Црне Горе.” Са сабранима је подијелио сјећање на Митрополитове пророчке ријечи које је изговорио једне ноћи код зидина манастира Мајсторовина у Равној Ријеци код Бијелог Поља: “Тада је рекао:Ја сам се договорио с Богом да ме не презива к себи док не обновимо све што је запуштено, све цркве и манастире у Црној Гори.И заиста то је било на самом почетку његовог мисионарско-обновитељског, васкрситељског дјеловања у Црној Гори. Он је то за 30 година и остварио.”

 

Књижевник Драган Лакићевић, предсједник Српске књижевне заједнице из Београда, осврнуо се на стање у којем је Митрополит затекао Црну Гору по свом доласку, када су на удару биле многе светиње, поготову оне нематеријалне, вјера и језик. “Требало је много труда и времена да се Црна Гора пробуди и дозове из мртвих. То је био тежак посао и можда немогућ, да владика Амфилохије није био од састава од каквога је био. Почео је да голим рукама вади жишке вјере из хладног пепела идеологије, гордости и туђих интереса. Светосавски, косовски и његошевски дух и завјет испуњавали су послове и дане Митрополита Амфилохија. Захваљујући том духу и том завјету, он је могао да призове народ, и људи су му повјеровали, некад мање, касније све више. Људи су почели на својим имањима да копају старе зидине за које су им причали да су биле цркве и чекали су да Митрополит Амфилохије дође да те цркве препозна и освети. Било је то вријеме потраге за Црквом у човјеку и под земљом, а његов владичански штап био је детектор за откривање затравњених олтара.”

 

Живот и рад Митрополита Амфилохија, како је нагласио, били су једна велика драма која је, као и Његошева, започела на Косову:“Главна позорница те драме била је Косово које је Митропоит Амфилохије примио са мајчиним млијеком, као и његови преци, као и његови претходници Петровићи. Косово је за Митрополита Амфилохија било стожер нашег идентитета, и појединачног и општег, поготово идентитета Црне Горе. Ако немамо Косово, ми нисмо ми.” Посебно је нагласио су његови дани на Косову и Метохији 1999. године са пјесником Славком Живковићем, поглавље које већ прелази у легенду.

 

Књижевник Милутин Мићовић, предсједник књижевног друштва ,,Његош“ из Никшића, говорио је о пјесничком карактеру Митрополита Амфилохија, нагласивши да је три деценије Црна Гора под духовним покровитељством Митрополита Амфилохија: “Ушао је у сваку душу жедну Духа и Бога живога. Та енергија Духа била је магнет којим је лако окупљао и привлачио све људе који имају тај слух за дубинску, непосредну, пјесничку и философску ријеч, дакле за цијелог човјека. Једна од рефрен ријечи или пословица Митрополитових јесте кад види неку душу која је жедна, која тражи Бога и која би све дала за тај додир: То је душа гладна и жедна Бога живога. Сад би се могли задржати и на овом изразу Бог живи, јер у схватању мислилаца има и Бог као неки апсолут који нема ту неку непосредну везу са човјеком, ту љубавну везу. И мислим да је то основна црта његовог духа – жеђ и глад за Богом живим. На њему се видјела та харизма и то стално обнављање и напајање Духом живим којим је привлачио људе и цио народ, ако смијем рећи све оне који би се могли назвати народом који рађа и који се препорађа и стреми оном Божијем лику у себи.”

 

На трибини “Утицај Његошевог дјела на Митрополита Амфилохија”, одржаној 1. новембра, Преосвећени Епископ пакрачки и славонски г. Јован је рекао да су дјела Митрополита Амфилохија и Његоша слична по томе што се не ослањају на постојеће форме, или било који строго омеђени дискурс: ”Његош је, са свим формама којима се бавио, експлозија у српској књижевности, али поготово у делу једног црквеног човека. Исто тако и она вендерсовска путописна поезија Митрополита Амфилохија јесте суштински једна потпуно неочекивана, мало и незвана форма. Ни Његоша ни Амфилохија у камен свога времена се сатерати не могу. И морају се разматрати у много ширем контексту него што је то контекст такозваног канона, било националног, било црквеног, било каквог другог, нити се у том канону могу разумети.”

 

Мр Милорад Дурутовић је нагласио да нема сумње да данашња и не само данашња, већ и нека будућа Црна Гора, без Његоша не би била могућа, осим као наказна творевина што у нашем вијеку нико није јасније увидио од Митрополита Амфилохија, стога је сваки свој молитвени дах, свако своје слово изговорено, или написано, смисилио као инвокацију, као зазивање, и дозивање владике Његоша. “Владика Амфилохије и Његош јесу носећи стубови нашег православног и националног интегрализма”, нагласио је Милорад Дурутовић.

 

Др Синиша Јелушић је нагласио да се не може говорити о утицају Његоша, да то није довољно прецизан термин, јер се овдје ради о једној егзистенцијалној идентификацији. “У многим случајевима, Митрополит постаје сам Његош”, рекао је и додао да се и у самом језику моу пронаћи дубинске аналогије међу њима двојцом. Др Јелушић је подсјетио и на Митрополитове ријечи да је нама данас Његош битан ништа мање, ако не и више него у прошлости. “То су ријечи које треба прихватити са највећом озбиљношћу и покушати их промислити. Због тога има смисла питати што је то оно одлучујуће у Његошу за данас чиме се са Његошевим подстреком имао суочити Митрополит”, рекао је и додао да је познато да Његош има пророчко осјећање Косова прије свега, као и свеукупног збивања свога времена. Професор је указао на везу Митрополита и Његоша која је у смислу праксе отјеловила и врхуни у самом чину литија: ”У литијама је ова луча која је затамњена засијала својим пуним сјајем и то се догодило у Црној Гори и има планетарни значај, јер се то нигдје друго није догодило.”

 

На духовној академији, 31. октобра која је одржана у организацији Богословије Светог Петра Цетињског Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је нагласио да је блаженопочивши Митрополит био велики и ненадмашни професор и педагог.

 

У слову које је било посвећено блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе, казао је да му се чини да су све Митрополитове молитве и сва неимарства уствари била једна велика и усрдна Молитва и прегршт надљудских прегнућа за повратак Његошеве завјетне капеле на Ловћену. Указао је на то да се Митрополит, ношен Божјом љубављу и снагом, када је кренуо у свете литије за одбрану Цркве и њене имовине у Црној Гори, посебно представио као онај који носи вјеру, дијели љубав, с радошћу носи туђе бреме, дарује снагу и кријепи дух, благосиља и позива на разум народ свој: “Био је то онај Ђед који је окрепљујуће и благотоворно понављао: Ајде, благо мени. Сада знамо какво је то било благо Црној Гори, народу, Цркви, вјери, свакој травчици и птици у гори и пчелици у пољу.”

 

“Дани Митрополита Амфилохија”, који су посвећени његовој личности, пастирском раду и књижевном стваралаштву, почели су 27. октобра, а завршиће се 5. новембра у манастиру Стањевићи, гдје ће бити промовисан пројекат његове библиотеке и истраживачко-научног центра, који ће бити везан за овај манастир, коме је блаженопочивши Митрополит Амфилохије и завјештао своју библиотеку.

 

Приредила: Весна Девић