05.04.2021.

Пише: Александар Ђокић

О генези црногорског идентитета

Мало људи на Балкану је чуло за поморски субетнос руске нације. Помори су потомци руских колониста који су насељавали тадашњи крајњи руски север на обали Белог и Баренцовог мора. Они су били Руси као и сви други, али су се населили у најнеприступачније крајеве тадашњег Руског царства, те су имали слабу комуникацију са остатком своје државе и народа. Касније ће раскол унутар руског православља сместити Поморе на страну старообредаца, а против канонске Московске архиепископије.

До дан данас на овом слабо насељеном простору живе Помори, који се тако декларишу по националности на руском попису. Пошто сваки попис има своју методологију, начин класификације, руска држава их пописује као руски субетнос. То значи да свако ко се изрази као Помор ће свеједно бити сврстан у Русе, али посебно означен. Помори имају руска имена и презимена, матерњи језик им је руски и православне су вере. Једино што их одваја од остатка Руса јесте историјско искуство, које је произвело нераскидиву повезаност Помора са регионом у ком живе.

Стварање идентитета је сложен процес који зависи од географије, историјског искуства, вере и уплива државних система. Чему служи пример Помора, да ли су Помори истоветни Црногорцима? Нису идентични, али су Помори пример како припадници истог народа, који су чак све време живели и у истој држави, може да развије издвојен идентитет услед објеквитних разлога – у случају Помора географске изолације и верских разлика. Црногорски идентитет не настаје на основу верских разлика, које ће се појавити тек крајем 20. века у виду регистрације расколничке Црногорске православне цркве, али је фактор географске изолације био присутан. (За опширније кликните на наслов) 

Стара Црна Гора, четири нахије, јесте био сабијен, географски изолован од остатка српске нације простор, окружен спољним непријатељима – на северу и западу Турцима и њиховим савезницима исламизованим Србима (Потурицама), на истоку агресивним албанским племенима, а на југу Млецима са својим католичким утицајем. Пре овог периода не постоји никаква Црна Гора и самим тим не постоји црногорски идентитет. До турских освајања данашња територија Црне Горе била је нераскидиво повезана са осталим деловима српског православног становништва, без обзира да ли говоримо о периоду распада српске средњовековне државе или о њеном зениту.

Нису сви делови данашње, савремене, Црне Горе били једанко изоловани од остатка српске нације – Север Црне Горе је био део херцеговачког културно-економског региона, док су православни Срби на приморју, изложени константном притиску од унијаћења, остали верни свом српском националном идентитету. Брда јесу била издвојена целина у односу на Стару Црну Гору, али су егзистирали у готово истоветним условима, те није чудо да се баш на основу простора четири нахије и Брда у 18. веку формира независни политички и верски центар. Ни у том тренутку, наравно, не постоји никакав национални црногорски идентитет, у том тренутку ради се искључиво о територијалном идентитету.

Црногорски национални идентитет настаје оног тренутка када се нагло прекида са црногорском државном традицијом, а као што видимо она датира из 18. века. У том погледу 1918. година јесте судбоносна, не зато што се тада десио неки масовни злочин над црногорским становништвом, јер то није био случај, већ зато што је Црна Гора укинута договором елите Краљевине Србије и дела елите Краљевине Црне Горе. Један део Црногораца, који је био нераскидиво везан за њену државност као и за њену династију (нису то морале бити искључиво културно-историјске везе, већ и интересне), није био спреман да прихвати такав развој догађаја. Сасвим логички, њихов центар се налазио у региону Старе Црне Горе и Брда.

Све до масовне урбанизације Црне Горе након Другог светског рата, када ће њено становништво кренути да се пресељава у веће градове што ће фактички укинути њену дотадашњу племенско-територијалну поделу, границе црногорског идентитета који није спреман на компромис ће бити кристално јасне. Насилно наметање југословенског политичког пројекта ће тако као једну од латентних последица имати и радикализацију црногорског идентитета, који ће по први пут себе посматрати антагонистички у односу на васцело српство. Морамо имати у виду да је српска нација била изложена двема насилним модернизаторским идејама у 20. веку – једна је титоистички комунизам, а друга југословенство. Ова су се два негативна правца стопила након Другог светског рата.

Савремени црногорски идентитет који негира сваку везу са српским националним идентитетом тако је производ негације црногорске државности 1918. године, али и титоистичког пројекта за смањење утицаја српске нације у Југославији, коју су припадници Комунистичке партије Југославије у предратном периоду доживљавали као српско-буржоаску хегемонију. О црногорском идентитету као националном први ће говорити титоисти и мало пре њих италијански фашистички окупатори Црне Горе. Међутим, црногорски идентитет неће већински постати антисрпски ни након 47 година титоистичке диктатуре, јер ће грађани Црне Горе свеједно на референдуму 1992. године подржати идеју опстанка државне заједнице са Србијом. Овај историјски моменат не смемо игнорисати – излазност 66,04%, док 96,76% изашлих гласа за заједничку државу.

После серије геополитичких пораза које је забележила СР Југославија и после смене режима у Београду, интензивно расту сепаратистичке тенденције у Црној Гори. Први фактор за сепарацију јесте статус Србије као међународног парије, који кочи развој Црне Горе докле год се она налази у државној заједници са званичним Београдом (овај ће се фактор испоставити као нетачан, јер ни независна Црна Гора неће брже напредовати од Србије ни у којем погледу). Други фактор јесте притисак колективног Запада да се Србија и Црна Гора раздвоје, како би се утицај на Балкану реметилачке Србије што више смањио, а и како би се онемогућио повратак Русије на Балкан уколико би постојала српска држава са излазом на море. Чим је 2002. године био потписан Београдски споразум о стварању лабаве конфедерације Србије и Црне Горе, процес распада државне заједнице је био неизбежан.

Знајући да има пуну подршку Запада, Мило Ђукановић започиње конструкцију савременог црногорског идентитета какав нам је познат, са све црногорским језиком и државним пројектом подршке Црногорској православној цркви. У том тренутку он ужива и подршку Русије, чијим је државним тајкунима био спреман да прода шта год они желе да купе. Слаба и поражена Србија, српска нација која се на Западу приказује као колективно злочиначка (наратив о геноциду у Сребреници и данас има за циљ такво етикетирање), подршка и Запада и Русије за стварање независне Црне Горе, структурирале су један озбиљан терен за рађање нове нације на Балкану. Успешност овог пројекта је била повезана и са заиста искреном већинском приврженошћу грађана Црне Горе идеји њене државности, те је црногорски национализам јачао, колико су из Београда стизали прекори и оптужбе о сепаратизму, што је формула која и данас прекрасно функционише.

Питање односа Србије и Црне Горе посматрано кроз иденитет

Када се питање идентитета повеже са црногорском независношћу српски идентитет ће увек губити у односу на црногорски, та се једначина може променити једино насилним путем, али је управо то 1918. године и довело до проблема са којим се суочавамо данас. Решење је једноставно – српски идентитет не може негирати црногорску историјску и савремену државност. Докле год је стожер црногорске државности црногорски, а не српски, национални идентитет, Црна Гора се неће вратити својим коренима, нити њени грађани свом пореклу. Да то и није дилема сведочи и тренутна констелација међународних односа у којој уједињење Србије и Црне Горе не би било дозвољено ни под којим условима.

У политичком смислу то значи да партије које се позиционирају као конзеравативне и српске морају саме кренути да пропагирају идеологију српског државног национализма у Црној Гори: 1. православље као стуб традиционалних вредности оличено у Српској православној цркви и њеним црногорским епархијама; 2. историјски континуитет Војислављевића (Јован Владимир), Немањића (Стефан Немања и Св. Сава), Црнојевића, Балшића до Петровића (централне фигуре Његош као локални српски светац и краљ Никола); 3. јунаштво Црногораца као централна историјска тема – борба против турске окупације и стварање црногорске српске православне државе као отпор исламизацији Балкана; 4. јавно истицање искључиво историјске црногорске тробојке, а не државних симбола Републике Србије; 5. Срби нису мањина у Црној Гори, јер не би било Црне Горе без православних Срба – потврђивање да центар српства у Црној Гори мора бити Подгорица, а не Београд.

Будућност политичких односа Србије и Црне Горе у актуелном тренутку треба бити изражена кроз зближавање ових двеју независних држава. Идеје о једној држави треба да замене идеје о економској интеграцији двеју држава. Низом билатералних споразума треба остварити практичну унију Србије и Црне Горе по моделу Немачке и Аустрије – обезбедити слободан проток људи, робе и услуга, тако да нема никакве практичне разлике између српског и црногорског држављанства. Као што постоји Шенгенски споразум, укинути границу између Србије и Црне Горе, успоставити заједничку миграциону политику и пограничну контролу, ускладити здравствени и образовни систем, успоставити заједничку трговинску и економску зону. Сви ови инструменти су доступни Србији и Црној Гори и не косе се са њиховом спољнополитичком стратегијом о приступању Европској унији.

О попису

Пописи се разликују од државе до државе у зависности са њиховом друштвеном, историјском и политичком традицијом. У Британији се попис базира на раси и етницитету, што су два главна фактора по којима се британско друштво структурира. Британци обраћају више пажње на расу него на културну припадност. У Русији се попис базира на етничким и социјално-класним факторима, религија се заобилази. Тамо је актуелан својеврсни пројекат изградње многонационалног народа, што и стоји у Уставу Руске Федерације, а религија се сматра потенцијалним реметилачким фактором. У Француској се не постављају питања о националној и верској припадности, јер савремена Француска почива на агресивној асимилаторској политици, која је у сусрету са масовним миграционим токовима из Африке доживела крах, али се то још увек не признаје на званичном нивоу.

На простору бишве Југославије, јужнословенске нације су базиране на религији, а пошто и национална и религиозна припадност представљају важне факторе друштвеног распознавања, та питања не могу бити искључена из пописа. Постулати савремене демократије налажу да се прати објективна друштвена ситуација, без наметања идеолошких ограничења, што мора да следи и методолошка структура пописа. Што се тиче класификације националне припадности попис може прихватити било који одговор о националности, или његов изостанак, али шта радити са смешаним идентитетима као што су Србин-Црногорац или Црногорац-Србин? Они се могу подвести под категорију Срба, као издвојен субетнос, а могу се сврстати у засебну групу мешаних или двоструких идентитета.

Попис не треба да представља политичко оружје или инструмент борбе, већ да преноси битне податке на основу којих се могу донети демографски, економски, социолошки и политиколошки закључци. Методолошки идеологизовани пописи, попут француског, дају искривљену и нетачну слику друштва, те самим тим и обесмишљавају попис као начин мерења друштвене стварности. Попис треба да садржи питања која представљају озбиљне факторе и саставне чиниоце друштва у коме се дати попис становништва спроводи. Наравно, попис мора да буде слободан, без било какве врсте принуде, јер и у том случају губи свој смисао и постаје продужетак политике.

Аутор је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви

(МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО - ПРИМОРСКА)