24.02.2020.

Након што је митрополит црногорско-приморски Амфилохије на литији у Пљевљима, у четвртак 20. фебруара, у свом обраћању поменуо страдање свештенства из Црне Горе, на челу са Митрополитом Јоаникијем Липовцем, питање његове смрти се поново актуелизовало.

Молитвено га помиње и слави Српска православна црква још од 2000. године, када је придружен реду светих. Ипак, 75. је година како се не зна где је гроб Јоаникија. Претпоставља се да је скончао овде, у Србији, заједно са седамдесетак свештеника Српске православне цркве из Црне Горе, пише „Политика“.

Дугогодишњи професор цетињске Богословије и Прве мушке гимназије у Београду, епископ Јоаникије, устоличен је за митрополита црногорско-приморског у фебруару 1941, месец и по дана прије италијанске окупације Црне Горе. Комунисти су још у тим ратним годинама у српској цркви видјели непријатеља своје револуције, каже др Јован Јањић, који је и аутор књиге „Српска црква у комунизму”.

Митрополит Јоаникије, подсјећа Јањић, извјестио је 1944. Синод да је „комунизам овамо нанио велика зла народу”, пишући да је 17 свештеника убијено, а да је много цркава и манастира порушено и попаљено. После ослобођења Цетиња крајем 1944. године, митрополит Јоаникије с групом од седамдесетак свештеника и народом заједно с јединицама Павла Ђуришића напушта Црну Гору и преко Босне стиже у Словенију, где су их у мају 1945. године зауставили партизани. Масовно су стријељани и убијани на Зиданом мосту, у Кочевском Рогу и другим мјестима у околини Марибора, а митрополит Јоаникије, претпоставља се, спроведен је у Београд, а затим у Аранђеловац, гдје је убијен.

– О томе је у књизи „Људи и догађаји” писао високи комунистички функционер Душан Чкребић, који је држао до части. Он је пренио дијалог између генерала Пека Дапчевића и митрополита Јоаникија у којем генерал оптужује митрополита да је издајник, а на речи великодостојника да му је спасао мајку из италијанског окупационог логора у Албанији, Дапчевић одговара да је и то доказ да је служио окупатору. Чкребић је записао да је митрополит Јоаникије стријељан у Аранђеловцу 1945. и да му се гроб ни данас не зна, описујући то као бесмислену одлуку еуфоричног победника. Потпуно се слажем са Чкребићем да је крајње вријеме да државни органи Србије објелодане гдје се налази гроб митрополита Јоаникија. То би био цивилизацијски чин – истиче Јањић, саговорник „Политике“.

Историчар др Срђан Цветковић из Института за савремену историју описује догађаје из зиме 1944. на 1945. годину као велику националну трагедију и епску причу о петнаестак хиљада људи који су се повлачили из Црне Горе према Словенији на крају рата, плашећи се одмазде побједника у грађанском рату.(За опширније кликните на наслов)

– Наш рат, осим што је био антифашистички, био је у великој мјери и грађански. У тој колони која се протезала километрима претежно су били цивили, један одред Павла Ђуришића и седамдесетак свештеника с митрополитом Јоаникијем. Велики број њих стријељан је у Словенији, гдје су их савезници изручили партизанским јединицама. Други дио људи, међу њима и митрополит црногорско-приморски са седамдесетак свештеника, а један од њих био је рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, Лука, ухапсиле су партизанске јединице. Прича иде да су они враћени у Србију и стријељани у околини Аранђеловца подно Букуље. Гдје су тачно стријељани, није довољно истражено, нити је постојала воља да се овдје у Србији та прича до краја истражи – каже Цветковић у разговору за „Политку“ – иначе бивши секретар Комисије за тајне гробнице која је престала с радом 2015.

Он истиче да су у Словенији гробнице већим дијелом откривене и обиљежене захваљујући раду државне комисије, вишедеценијској организацији и солидном буџету који им је био на располагању.

– Што се тиче Србије и наше комисије, нешто се радило, али се избегло да се иде до краја, ако ништа друго, макар ка обележавању тих места. Има у тим масовним гробницама и оних који су чинили злочине, али у огромној мери то су људи који су се у једном историјском тренутку налазили на другој страни, који нису имали неке грехе које би требало казнити смртном казном. Нико се у Србији још није усудио да темељно истражи, пристојно и цивилизацијски обележи гробове тих људи. А има у нашој земљи двестотинак тајних гробница, међу којима је и она у којој почива митрополит Јоаникије и свештеници из Црне Горе. Они су страдали на правди Бога, никоме нису нанели зло због којег би морали бити на тај начин убијени, а нарочито не због којег би требало да буду осуђени да им се ни гроб не зна – наводи Цветковић.

Он је увјерен да када би се укључили сви државни ресурси, открила би се локација ове масовне гробнице, али би то подразумевало организован државни напор по моделу како је то урађено у Словенији, а не напоре групе ентузијаста чији су покушаји били унапријед осуђени на неуспјех.

– За разлику од гроба Драже Михаиловића, те гробнице су углавном масовне и биле су у том времену нека врста јавне тајне, тако да када би неко хтио озбиљно да се бави, не би било тако тешко да се оне лоцирају и макар обиљеже. А постоје и савремени уређаји помоћу којих би се то лакше истражило. То је цивилизацијско питање, како се опходимо према мртвима, без обзира на то којој страни они припадали. Неуређеност нашег друштва види се и у односу према тим масовним гробницама, по којима данас газимо – закључује Цветковић у изјави за „Политику“.