30.09.2021. 

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија, 30. септембар 2020. године

Чули смо у Светом јеванђељу како су се ученици Христови попели на гору, гдје им је заповједио Исус: ,,Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите дакле, и проповједајте Јеванђеље свима народима, крстећи их у име Оца, и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповједио. И ево, ја сам с вама, у све дане до свршетка вијека.“

Сва велика збивања у историји рода људскога су се догађала на гори, од оног догађаја када је пророк Мојсије на Гори синајској срео Бога и видио купину која је горјела, а није сагорјевала и тиме предуказао тајну Пресвете Богородице, која је родила и зачела, а није мужа познала, огањ Божији који је био предуказање Светога крштења. А на Гори синајској је Мојсије примио Десет Божијих заповјести, на којима почивају сви закони и пророци, и до данас се сва законодавства земаљска темеље на тих Десет Божијих заповјести. И ево, ова гора на којој се јавио Господ, јер често се говори да је Господ ишао на гору, па је био и на Гори таворској и тамо се са тројицом ученика и пророцима Мојсијем и Илијом сусрео и засијало је лице Његово као сунце и хаљине Његове су биле бјеље од снијега. Свјетлост божанска, вјечна и непролазна, открила се и јавила Мојсију на Синају и ондје на Таворској гори Господ је обасјао тројицу ученика и двојицу великих пророка, Мојсија и Илију, који су такође на гори видјели живога Господа и доживјели огањ Његов небески. И тако редом, сва збивања и сва откривења Божија су се на гори збивала. Па ево и овдје, на овој гори, новој гори таворској, овдје се открива лице Божије и откривају нам се велике и свете тајне Божије. Ево на овој гори гдје су и наша дјеца духовна примила печат дара Духа Светога и крстили се у име Оца, и Сина и Духа Светога и тако испунили ону заповјест коју је Господ дао Својим ученицима прије двије хиљаде година. (За опширније клкните на наслов)

Тај свети ланац Светога крштења и запечаћења Духом Светим траје кроз вијекове. Догађа се, освећује и просвећује много милиона људи, жена, дјеце и стараца у свим земаљским народима, како се то догађало у прошлим временима, тако се то догађа и данас. И ових дана није ли у Сутивану владика са свештеницима педесет њих крстио, није ли данас овдје њих шесторо примило Свету тајну крштења и кроз то Крштење обасјава Господ оне који се обасјавају том вјечном Христовом свјетлошћу. Просвећује их и освећује и од смртна бића их претвара у бесмртна бића. То и јесте смисао Светога крштења и Светога миропомазања: Крштење водом и духом, примање Духа Светога животворнога, усељавање силе Христа васкрслога у онима који се крштавају и који се миропомажу. Они који су смртни, који су пролазни, који се рађају од смртне мајке и смртнога оца за овај пролазни земаљски живот, они постају вјечни и бесмртни и примају квасац вјечнога и бесмртнога живота јер човјек није рођен за смрт, него за бесмртност!

На овој земљи постоје само двије врсте људи: они који вјерују у смрт и који се клањају смрти и они који вјерују у вјечни и непролазни људски живот и вјечно царство Божије. Они који се клањају земаљском царству и оном што данас јесте, а сјутра није, земаљским угодностима, и они који се клањају небескоме царству и припремају се за њега кроз овај пролазни живот, кроз смрт пролазе и примају тај вјечни дар бесмртнога живота. Зато је Бог створио човјека по слици и прилици Својој! Није га створио за смрт, него за бесмртност! Ни мајка не рађа дјецу за смрт и за пролазност, иако сви прођемо кроз смрт и кроз пролазност, јер је и Господ прошао кроз смрт и пролазност, али је, прошавши кроз смрт, та сила Христовог Васкрсења и Њега избавила из гроба и, у исто вријеме, све оне који послије Њега долазе, иду за Њим. И они од смртних бића постају бесмртна, и од пролазних непролазна бића, задобијајући вјечно достојанство. Човјек је биће створено за вјечно достојанство и то је истински и прави напредак људскога бића јер напредак људског бића у овом пролазном животу је од данас до сјутра. Само оно што је вјечно у човјеку, то је оно што је створено за непролазни живот, за вјечност, за вјечно и непролазно царство небеско.

Ми се овдје налазимо на Ћафи, на овој вододјелници Косова и Метохије, Старе Рашке и Црне Горе, на једној од гора се налазимо и овдје се укрштају вијекови и свијетови. И овдје непрекидно траје борба између пролазног, земаљског царства и вјечног и непролазног царства. На Косову се Лазар опредијелио за царство небеско. Бирао коме ће се царству приљубити, па је схватио да је земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека. И опредјеливши се за небеско царство, он га је задобио и овај наш православни народ ходи тим путем цара Лазара, и на Косову и шире од свијета, и заједно са њим и други земаљски народи се опредјељују за вјечно живљење и за вјечни напредак. Напредак који није пролазан и ништаван, него је вјечни напредак у Богу! Са Богом, са Духом Светим напредак, напредак који побјеђује пролазност и који се улива у вјечно и непролазно људско достојанство. То је оно што се открива у тајни Цркве Божије силом Духа Светога, то је оно чиме се запечаћују они који се крштавају новорођени, примајући тај дар новога живота. То је оно што је суштина људскога живота, хришћанскога живота и призив свим народима да од пролазних постану непролазни, од смртних бесмртни и да задобију то вјечно божанство, примајући Духа Светога и примајући Духа Свјетлости, намјесто да буду дјеца таме.

Као што рекосмо, двије врсте људи: људи који вјерују у смрт, пролазност и ништавило и људи који вјерују у бесмртност, који се клањају вјечној свјетлости и који су дјеца свјетлости, а други су дјеца мрака, пролазности и ништавила. Ево, ми то спознајемо када се причешћујемо на овој светој гори Ћафи, примајући Свето крштење, служећи службу Божију и примајући Крв и Тијело Господа Бога и Спаса нашега, Исуса Христа, примајући Њега као Бога љубави. Као што рече Господ у Јеванђељу да је она жена грешница својим покајањем задобила опроштење гријехова. ,,Ко мало љубави има, мало му се и опрашта, а ко има велике љубави, много му се и опрашта.“ Тако и бива и свима онима који примају Бога вјечнога, Бога љубави као мјеру свога живота, Христа Бога нашега и који имају ту љубав према Богу свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом, и који воле ближње своје као саме себе и више од себе, јер нема веће љубави од оне да неко живот своје жртвује за ближње своје. Тако је Христос жртвовао Себе, па је говорио наш, блаженог спомена, отац Јустин Ћелијски: ,,Да Бог није постао човјек, да није примио нашу људску природу, наше људске слабости и немоћи и смрт нашу, ја не бих вјеровао у таквог Бога и ја не признајем Бога који није љубав.“ Јер такав Бог не треба човјеку, неки далеки Бог, просто невидљиви. Једини прави истински Бог је Онај који је постао човјек и који је човјеку подарио Своје божанско достојанство, оно што је вјечно и непролазно!

Нека Господ благослови све вас, нека Господ благослови све оне који су се жртвовали за вјечно божанско достојанство и правду Божију и слободу, који су сахрањени и похрањени на овом мјесту и који су овдје ослобађали ове крајеве и гинули за истину Божију, за правду Божију, за слободу Божију, да Бог њих упокоји. А у исто вријеме, нека Бог и нас усмјери ка том путу. Поготово данас, оно што се догодило у Црној Гори, то је управо тај квасац вјечности, непролазности и бесмртности! Он је поново испунио душе овог нашег народа и поново је овај народ почео да вјерује у вјечну свјетлост, а не само у пролазну свјетлост. И данас долази до новог преображаја нашега народа, који се догодио, хвала Богу. Они који су се одрекли Христа Бога, који су се поклонили Мамону, ономе што је пролазно, земаљској власти, земаљским сластима и новцу, те Бог удаљује са власти у Црној Гори! Они који су се одрекли Лазара Косовскога и његовог опредијељења за вјечно царство, њихово вријеме, хвала Богу, пролази и враћамо се на ову граници према Косову. И они који су се одрекли Косова, они су се одрекли и пљунули на кости ових мученика овдје и широм Косова, до Ђаковице, на оне који су 1912. године ратовали за Бога, за истину и правду Божију и за слободу.

Они који су били на власти до сада, они су пљунули на њихове кости, на њихове мошти и на њихове гробове, одрекли их се и чак су продали Косово, за јефтине паре, оном тиранину Тачију, то јесте хтјели су да га продају! Јер не може се продати оно што је Божије, него оно остаје Божије! Дакле, тиме Бог показује да брине за овај народ и тиме се овај народ враћа самоме себи, своме предању, својој души, враћа се својим мученицима, својим страдалницима, враћа се Косовском завјету, који извире из Новога завјета. Враћају се оном схватању Ловћенског Тајновидца, Владике Рада ,,Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке: надање се наше закопало на Косово, у једну гробницу.“

Косовска гробница је Христов гроб продужен и биће нашега народа. Овога дана слави јерусалимски патријарх, који нам је освештао Храм Светога Јована Владимира у Бару, он слави дан када су 336. године царица Јелена и цар Константин саградили храм на Голготи, гдје је пострадао Христос, гдје је био разапет, гдје је био погребен и гдје је васкрсао из мртвих. Тај храм Божији је био освештан, а патријарх је освештао и наш храм и донио нам благослов светога града Јерусалима. А и ова служба Божија је наставак онога што се догодило у светом граду Јерусалиму, јер све је у знаку Христовога распећа и Христовога Васкрсења.

Нека би Господ благословио све нас, све људе и све народе, да у свјетлости лица Божијега сагледају историју своју и своје постојање и да се причесте Тијела и Крви Господа и Спаса нашега Исуса Христа, примајући тога вјечнога и непролазнога живота, кога ћемо се и ми причестити на овој светој служби. Богу нашем, дивноме у светима Својим, предивноме у мученицима, Светим величким мученицима и другим мученицима страдалним и онима који су овдје пострадали, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)