21.10.2021.

Крагујевац, завијен у црно, и дан данас одише мирисом жртве ових мученика. Нијеми хук који одјекује Шумарицама, држаће час генерацијама и генерацијама, док год буде свијета и вијека, као и порука Јакова Медина: „Лебац сутра немојте послати“

Једне прилике протојереј Георгије Флоровски је рекао да се ми Срби не умијемо молити као браћа Руси и преносити предање наше Свете цркве као Грци, али ако треба дати главу за вјеру, е ту смо први. Изгледа да нам је Бог по својој неизрецивој љубави баш због тога и намијенио велика страдања. Летјеле су српске главе од Косова и прије Косова, а тек послије… ни броја им се не зна. Летјеле и свијетлеле, јаукале из јама и јаруга, ријека и потока, откинуте, згажене и унакажене али слободне.

Једна од великих и дубоких српских рана је Крагујевачки октобар, када је нацистичка њемачка војска погубила око 2 800 цивила, међу којима и 300 крагујевачких ђака. Био је то један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата. Повод за овај стравични догађај била је борба Њемаца са устаницима код Горњег Милановца, у којој је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника. Недељу дана прије овог догађаја, генерал окупационих снага у Србији, Франц Беме, донио је наредбу по којој ће за сваког убијеног њемачког војника бити стријељано 100, а за рањеног 50 заробљеника или талаца. На највишем њемачком официру у Крагујевцу – мајору Паулу Кенигу, било је да изврши ову наредбу.

Прва хапшења у Крагујевцу су почела 18. октобра 1941. године. Несрећни мушкарци, претежно Срби, али и Јевреји и Роми, извлачени су из кућа, богомоља, школа, њива, радњи, све дотле док број њихових глава није задовољио фашистичку осветничку глад. Главе које су некоме биле отац, син, брат или муж постале су једва хиљадити дио дуга који је требало платити. Милан, Драган, Видан и Јован постали су „један“, „два“, „триста шездесет осам“ или „хиљаду двеста двадесет три“. Број у низу осталих. Четири дана је трајало хапшење, бројање и стријељање. Од 18. до 20. октобра стријељани су углавном становници околних крагујевачких села, док је градско становништво пострадало 20. и 21. октобра. Високи официри њемачке војске који су били задужени за руковођење овим крвавим пиром, прије рата су се бавили просветним радом. Мајор Паул Кениг је био професор у протестантској теолошкој школи, а капетан Фриц Фидлер директор Високе техничке школе. Од њиховог просвјетног рада историја је упамтила масакр над недужном дјецом, ђацима крагујевачке гимназије. (За опширније кликните на наслов)

Збијени у три топовске шупе, уплашени, смрзнути, гладни и жедни, осуђени без суда и пресуде, ђаци, сељаци, радници, чиновници, професори, љекари, трговци, оци… чекали су свој смртни час.

У последњим тренуцима свога овоземаљског живота, дрхтавом руком исписивали су последње поруке и поздраве својим најмилијима.

Божидар Милинковић, мајстор, на полеђини радничке књижице је написао: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа“. Лазар Петровић, радник, оставио је своју поруку на полеђини старе дописнице: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је”. Отац и син, Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Отац Никола, инжињер, је записао: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози”. Порука Радисава Симића је гласила: „Збогом Мицо, ја данас погибох. Збогом срце, последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине, и без мене. Збогом, Радисав”. Лазар пише: „Миро, пољуби децу уместо мене. Срца моја и душе моје. Слушајте маму, децо, и чувајте се. Љуби све. Збогом занавек. Ваш тата Лаза“. Гимназијалац Павле Ивановић, писао је оцу, не знајући да је и он заробљен: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата, иди код директора ако вреди”. (Отац Павла Ивановића је стријељан дан након свог сина.) Други гимназијалац је успео само кратко да запише: „Драги мама и тата, последњи пут”.

Једна кратка порука написана руком општинског књиговође Јакова Медина, само у једној јединој реченици описује читаву трагедију тог ужасног рата, неправде и покоља на сопственом прагу: „Лебац сутра немојте послати“. Хљеб, као симбол живота, и рат, који је симбол смрти и глади, овом човјеку ставља на савјест бригу да се онај комад који је њему за живота намијењен, сјутра удијели неком другом. И то је све о чему он у овом тешком тренутку пише. Не поздравља се ни са ким, не тугује ни за ким, не тражи никоме ништа, а живот оставља живима.

Масовно стријељање почело је 21. октобра у 7 сати ујутру. Долине Сушичког и Ердоглијског потока у Шумарицама одабране су за мјесто погубљења јер је бег одатле био знатно тежи, а ради веће сигурности да ће метак стићи до заробљеника који би евентуално покушали да беже, митраљесци су распоређени на падинама потока. Стријељање је трајало пуних седам сати. Групе недужних људи и дјеце, цивила, одлазили су мирно и спокојно на мјесто свога погубљења, као што одлази јагње на заклање, или, како види Десанка Максимовић – „као да смрт није ништа“. Свјесни да сурову реалност тренутка не могу да промијене, мали и велики, стари и млади, зрело и достојанствено су понијели цијену улоге која им је у том моменту „цивилизације” намијењена. Улога недужних жртава фашизма.

Најмлађа жртва био је дјечак старости 11 година и 11 мјесеци.

Након седам сати непрекидне паљбе, 21. октобра 1941. године у 14 часова, Крагујевац је занијемио. Пуцњи су утихнули а убијање је прекинуто – звијер је коначно била нахрањена. Преосталих 350 живих, колико је остало у топовским шупама, било је дужно да под хумке земље закопа овај несносни злочин, који и дан данас одјекује Шумарицама и свијетом, и опомиње на звијер која се може родити у човјеку, ако пренебрегне чињеницу да је створен по образу и подобију Божијем.

Иако није било дозвољено обиљежавање гробова и приступ страдалима, Крагујевчанке, мајке, жене, сестре и ћерке су се ноћу крадом провлачиле до Шумарица и пребирале по мртвим тијелима, тражећи своје најближе. У локвама крви препознавале су најмањи трзај живота и најтиши откуцај била. Захваљујући њима, осморо рањених је преживјело злочин.

Поједини историјски подаци наводе да је цио батаљон који је извршио стријељање у Шумарицама послат на одмор, због психичких поремећаја.

Прво опело и помен пострадалима одслужено је 22. октобра 1944. године, дан послије ослобођења Крагујевца.

Оливера Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)