23.03.2021.

Књижевник и историчар Миомир Ђуришић, аутор књиге „Михољско љето на Цетињу” истиче у разговору за „Дан” да инспирацију за своје приче проналази готово у свему.

– Камен, птица, разурено кућиште… све је то пројекција наших снова и неиспуњених жеља. Искушења која савладамо, свјесни својих слабости и овоземаљске пролазности, дају нам снагу да идемо напријед, да читамо знакове поред пута. Свако бира начин којим очима ће гледати и тумачити знакове. Мој избор су приче са којима живим још један живот. Онако како мислим да треба, онако како ја хоћу. Цртам причу како је било и како је могло бити. И тражим одговоре за зло, тражим добро у злу и зло у добру… и пишем нашу историју. Историју обичних људи који су парадигма краљева, владика, војвода. Желим да запишем обичне људе у невидљивој борби за бесмртност и непролазност. Уосталом, као свако од нас. Вјечита борба у човјеку, борба апсолутне вјечности и ништавила. Бог и човјек, надопуњавање стварности и сна – појашњава он.

Како видите стање у савременој књижевности?

– Књижевност у Црној Гори у последње двије, три деценије је слика Црне Горе. Црна Гора која пулсира Његошем, Св. Савом, Божидаром Вуковићем Подгоричанином, Стефаном Митровим Љубишом, стигматизована је и супротстављена виртуелној Црној Гори – измишљеним фабулама и главним улогама. У тој невидљивој борби измишљене приче и јунаци, иако је иза њих стојао репресивни апарат, поражени су јер нијесу били стварни. Љубав, сумраци, лептири и прољећа су бивствовали на маргинама јер „молитве су нужде сачиниле”. Удружење књижевника Црне Горе је, са благословом Митрополита Амфилохија, свих ових година било филозофија егзистенције. Било је Логос које се не да подмитити и купити. И његова ријеч је била мјера наше храбрости и постојаности. Црна Гора је јединствена, у Црној Гори је јесен породила прољеће, метафору слободних слова и ријечи.

Каква је копча националног јединства која спаја вјекове код нас?  (За опширније кликните на наслов)

– Помислите на кћерку кнеза Лазара, Јелену Балшић која је оправила и даривала Цркву Св. Ђорђа у Подгорици и књаза Николу који је ту цркву обновио када су је Турци разурили. Помислите на Св. Саву који је начинио манастир Св. Николе на Врањини и Ивана Господара, Црнојевића који нацрта границе манастирских међа баш онако „како нам је оставио Св. Сава”. И на Божидара Вуковића Подгоричанина који донесе слова „на ове наше српске стране” када је са истока долазио вјетар који је гасио ријеч. И Ђурђа Црнојевића који је печатио књиге док је кућа горела. Његош је та слова изнио из пећине Ивана Црнојевића, разасуо их по Црној Гори и свијету и оставио књазу Данилу као залогу. Залог за оловне метке што су нам донијели слободу којом зборимо и пишемо. Замислите Страцимира, сина Балшинога, родоначелника династије Балшића, који се замонаши под именом Сава, упокоји и сахрани поред Архангела Призренских Цара Душана који је са зетском властелом љубио море код Котора, и небо над Атонском гором. Душана кога Његош обзнани као жељу сваког Црногорца и Црногорке! И никад не знамо што је Душан а што Његош… што је Балша III, потоњи Балшић, а што његов ујак Стефан Лазаревић… и гдје је Немања рођен, у Рашкој или у Зети. Не знамо јер је то исто… то је једно!

Како видите однос историје и књижевности?

– Историја је учитељица живота, а књижевност нам казује како да пишемо живот. Оне нијесу исто, али нијесу ни различито. Као лице и образ! Човјек без лица а са образом је исто као човјек са лицем а без образа. Као мед и жуч. Моја књижевност је лице историје, а историја је образ књижевности. И историја и књижевност су моје „друго ја”, а ја сам њихов алтер его. И никад нијесам сигуран гдје је граница и уживам у томе!

Сва су чуда могућа

Да ли имате књижевне узоре?

– Најљепше приче исписали су знани и незнани људи ријечима и дјелом. Ја читам њихове ријечи, записујем њихове мисли и слободан да, понекада, чиним дјела у њихово име, путем којим ја желим. Када пишемо у трећем лицу једнине, сва су чуда могућа. Узор ми је мој ђед, који је знао „Горски вијенац” напамет. Инспирација ми је изгубљено племе Милорада Павића, бивши људи Ива Андрића, оне ријеке заробљене својим коритом и људи заробљени својим гријеховима и узалудним надама Меше Селимовића. И руске степе Достојевског, Тургењева и Чехова које су дохватиле небо. Узор су ми кћерке Марија и Александра које ће причати својим синовима и кћерима приче које сам ја њима причао.

А.Ћ.

Извор: Дан

(Митрополија црногорско-приморска)