30.08.2019.
О Лазу Костићу (1897-1979), српском великану из Кртола, веома се мало зна у српској јавности. Главнина његовог животног дјела настала је у егзилу. Та дјела до недавно су била строго забрањена у нашој земљи. Као и његово име. Ако се и десило да негдје буде поменуто, било је то због незнања, или је бркано са именом познатог књижевника Лазе Костића из Бачке.

Први аутор који се усуди написати нешто о Лазу М. Костићу био је чувени никшићки пјесник Вито Николић који је писао за „Побједу“. Он је једну колумну у „Побједи“ посветио Лазовим тумачењима религије у „Горском вијенцу“. Пред тим тумачењима у чланку стоји: „Др Лазо М. Костић,универзитетски професор права, у својој књизи ‘Из Његошевих дјела’ (Чикаго, 1952) на врло оригиналан начин прилази проблему вјере у Горском вијенцу...“
Лазо Костић је потицао из угледне свештеничке породице у Доњем Грбљу гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те куће, која је дала још и три монахиње. У једној од кућа Костића радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гориј, основана 1776. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи – свештеници из куће Костића.
Лазова мајка Даринка била је ћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаџија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери.
Необично је Лазово објашњење националне припадности: „Иако сам рођен и одгојен у Боки, никад се нисам сматрао регионално Бокељем. Бокељи су иначе јако поносни на свој крај, и свуда се означавају као Бокељи. Ја сам се осјећао и признавао као Црногорац, увијек и свагда. При томе је несумњиво било од значаја што водим поријекло од једне гласовите црногорске куће, што сам учио гимназију на Цетињу. А нарочито је разлог био тај што сам са ознаком ‘Црногорац’ хтио да нагласим да сам најчишћи и најнесумњивији Србин. Данас, пак, казати Црногорац значило би рећи несрбин, антисрбин, негатор и мрзитељ Срба. И ја се устручавам и избјегавам ту ријеч – Црногорац. Народност је за мене највећа светиња и значајнија од свега.“
Већ у марту 1915, чим је напунио 18 година, мобилисан је у аустро-угарску војску. Као гимназијалац распоређен је у школу резервних официра и спроведен у Сарајево. Није губио вријеме, паралено са војном школом, завршавао је гимназију.(ЗА ОПШТИРНИЈЕ КЛИКЛНИТЕ НА НАСЛОВ) 

Већ средином октобра 1918, Лазо се крио по лиштичким шумама као дезертер, јер се са одсуства није вратио у своју војну јединицу. Постепено је формирао наоружану групу коју је назвао „Српска гарда“ по узору на предратну патриотску организацију „Српска народна гарда Котор“. Окупио је мјештане Кртола и Луштице, који су на било који начин избјегли мобилизацију. За само три мјесеца, Српска гарда је нарасла на 160 људи. Они су сатјерали у утврђене фортице сву војску са истурених положаја на подручју Кртола. У тим акцијама су се снадбијевали оружјем, опремом и храном. Тако је резервни фенерик аустро-угарске војске постао командир одметничке Српске гарде у срцу Боке.
После рата, Лазо се уписао на Правни факултет универзитета у Београду. За само двије године завршио је факултет и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То га је навело да се почне подробније бавити статистиком становништва, односно демографским односима у Краљевини Југославији, нарочито односима Срба и Хрвата.
Други факултет, Економско-социолошке студије, завршио је у Франкфурту на Мајни, гдје је 11. августа 1923. и докторирао. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Југославији.
Упоредо се бавио и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право и објавио га у три тома, што су касније постали универзитетски уџбеници. Написао је и уџбеник Уставног права, једини те врсте на просторима читаве Краљевине Југославије.
Између два свјетска рата, Лазо је у Београду два пута биран за декана Економско-комерцијалне високе школе и једанпут за декана Правног факултета. Припадао је врхунској елити Београда.
Није много цијенио кнеза Павла Карађорђевића и његову политику, али га нису одушевљавале ни мартовске демонстрације у Београду. Вјеровао је да Срби имају паметнији излаз из тешке ситуације. То га није спријечило да се јави на мобилизацијски пункт, не чекајући позив. Распоређен је као резервни официр у Крагујевац, гдје је дочекао расуло Краљевске војске.
По капитулацији, вратио се у Београд и био изабран у Комесарску управу Милана Аћимовића. Комесаријат је чинило пет личности из уже Србије, два Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, шта смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, Лазо је поднио неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избјеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и објелоданити.
Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио Лазу разне функције: министарство, савјетништво, предсједништво Државног савјета итд. Све је то Лазо одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава послератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побјегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи прије завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избјегличке муке.
Остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посветио је научној одбрани Српства. Што је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Ево само неких наслова:
„О српском карактеру Боке Которске“, „Његош и Црногорци“, „Из српског вјерског живота“, „Идеологија српског национализма“, „Српска историја и српско море“, „Кривошијски устанак 1869. године“, „О српском имену“, „О српском језику“, „Ћирилица и српство“, „О заставама код Срба“, „У одбрану Краљевића Марка“, „Дубровачки језик и дубровачка књижевност““, „Спорни предјели Срба и Хрвата“, „Чија је Босна?“, „Католички Срби“, „Србија или Југославија“, „Вјековна раздвојеност Срба и Хрвата“, „Ко је крив за злочине над Србина у НДХ“, „Истина о хрватској ‘тисућљетној’ државности“, „Хрватска звјерства у последњем рату према изјавама њихових савезника“…
Почетком 1955. године изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. D. С. 1108-16. Street HB) као једини из јужнословенских земаља. Од 1960. године био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univesitum“ (Чикаго 37 III).
Када је Лазо емигрирао у Швајцарску, у Београду је оставио жену Зору и кћери Гроздану и Дару (син Марко му је у међувремну умро). Унука му је била (по кћери Гроздани) српска глумица Зорица Шумадинац.
Лазо Костић је умро 17. јануара 1979. у Швајцарској, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Посмртни остаци Лаза Костића су, на иницијативу уже родбине, пренети фебруара 2011. из Цириха у родну Боку.
Извор: Седмица