31.10.2021.

„До сада су историју српску писали мушкарци и о мушкарцима, али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога, и благотворан утицај српских мајки, на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе.“

Свети владика Николај

Ивана Петровић припада том времену у коме се није толико писало о женама. Улога жене у породичном животу била је велика, баш као и данас, али се томе није придавала никаква посебна важност. Било је сасвим природно да је жени место у кући поред деце, да се брине о свему ономе што може и што не може, па макар она била из владарскога дома или рода. Баш те и такве жене родише многе велике синове и кћери нашега народа.

У Његушку питому долину под Ловћеном Ивана је дошла 1812. године. Родом је била из угледне породице Пророковић из Котора. Сестра чувеног капетана Лазара. Била је јако лепа, висока црнка, очију крупних и топлих као жеравице. Кротка али поносита. Легенда каже: „Једног прољетног дана крену Томо, кршни Катуњанин, најмлађи син Марка Петровића неким послом у Котор. Стигавши надомак града сустиже га страшно невријеме. Муње су палиле небо, ветар је ломио грање. Морао се негдје склонити. Знао је да се у близини налази Вилина пећина, те пожури да се склони. Када закорачи у мрачну дупљу стијене, трже се као да га усред те тмине опече зрак јулскога сунца. Пред њим је са јагњетом у наручју стајала прелијепа дјевојка бијелог лица и крупних црних очију. Томо се збуни, знао је да су по предању у овој пећини некада боравиле виле, а ова дјевојка што пред њим стоји, као да је једна од њих. Видјевши га збуњеног и изненађеног она брзо изговори: „Не бој се, нећу ти ништа. Ја сам Ивана Пророковић, пастирица, сестра Лазара Пророковића из Котора. Наша су пасишта поред пећине, па сам се и ја склонила од невремена.“

Тога истога дана, када се Томо вратио на Његуше у свој дом исприча оцу све и замоли га да вилу из Пророковића испроси за њега. Тако је почео Иванин живот у владарској кући Петровића. (За опширније клкните на наслов) 

Петровићи су се негде у 15. вијеку, за време владавине Ивана Црнојевића, доселили под Ловћен. Засеок по њима доби име Ераковићи. Дошли су из Босне, из места Зеница. Постоји кажу истинита прича по којој Ераковићи бејаху кабадахије у односу на мирне Вељокрајане (Његушке), кад се доселише… Тако се миран староседелачки живаљ покрену пар пута Иванбегу на Цетиње са жалбом на досељенике, али господару дојади јадање Вељокрајана, те запита: „А колико је то тих Ераковића кад вас муче и мира вам не дају?“ Кад чу да су то само седморица браће Ераковића, он прокле све речима: „А кад је тако, дабогда се ти Ераковићи хиљадили а вас ниђе не било!“

Крајем 1812. године Ивана по први пут постаје мајка. Рађа јој се син Јоко. Након Јока, који се упокојио врло млад, добија још три сина: Радивоја, Пера и Пиља, а онда и две кћери: Марију и Ћане. Живели су у великој породичној кући у Ераковићима, а поред њих и друга Томова браћа са својим породицама. Централна просторија у кући припадала је Тому и Ивани. Ту је било огњиште, ту су се хранили, ту су и спавали. Ивана, иако снаха из владарске куће, живела је као и све друге жене тога доба. У наћвама је месила хлеб и пекла га у црепуљи под сачем, разлевала млеко у карлице, правила сир, бринула се о стоци, и подизала децу. И била је сретна. А како и не би била. Кућа јој је била испуњена децом. Иста кућа у којој су пре њеног Радивоја проходали и проговорили владике: Данило, Сава, Василије и сам Свети Петар Цетињски. Децу је подизала и васпитавала у духу мајке хришћанке, Црногорке из тога времена, а то је значило да буду добронамерни, храбри, поштени, да на живот гледају бистрога погледа, да буду одважни Христови војници и да се храбро носе са животом ма какав он био. Иако су тада мајке у Црној Гори имале онај почетни утицај на децу, првенствено мислим на синове, а касније је та улога препуштана очевима, како би се научили да буду ратници и одважни мушкарци, мајчински утицај је заправо био најважнији, далекосежан, плодоносан. Оно што би мајка посејала у срца своје деце у њиховом раном детињству, то је целога живота доносило плодове, било добре, било рђаве.

Када јој се родио Раде, Ивана није ни слутила да је родила највећег мислиоца Црне Горе. Старала се и бринула као свака мајка да јој одрасте здрав и јак, молила се Богу да га сачува од разноразних болести којима у то вријеме није било лека. Успављивала га је и уплаканог умиривала причама и песмама о Немањићима и косовским јунацима, дојила га је њиховом вером и јунаштвом.

Када је Раду било дванаест година, владика Петар Први, његов стриц, одведе га у Цетињски манастир, да се учи и васпитава. Већ тада Раде саставља своје прве песме и показује песнички дух. Две године након доласка у Цетињски манастир, тачније 1827, Раде добија новог учитеља – Симу Милутиновића, који га учи класици, уметности, историји, филозофији и књижевности.

18. октобра 1830. године умире митрополит Петар Први Петровић Његош. Његова жеља је била да на место митрополита црногорског дође његов синовац Раде Томов. Раде је тада имао само седамнаест година. У почетку су му у владарским пословима помагали отац и ујак, капетан Лазар Пророковић.

Два дана након стричеве сахране, Раде прима монашки постриг у манастиру Врањина. Неколико месеци након тога је рукоположен у чин архимандрита. У писму из тог периода, упућеном Јеремији Гагићу, он изражава велику жалост за својим стрицем и владиком: „Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: „Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад? А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: „Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.“

1833. године у Казанском сабору, 6. августа, бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја Првог и свих чланова Синода. Његош је том приликом из Русије донео 11 сандука пуних књига, за потребе школе која је отворена на Цетињу, за цркву и себе лично. Купио је и штампарију намењену за штампање буквара, часословаца и псалтира.1835. године постаје архиепископ. Током 1838. године
Његош је у близини Цетињског манастира саградио нови опремљени дворац са пет одељења, високим зидовима и кулама, који је касније добио име Биљарда по првом билијарском столу донетом 1839. године. У Биљарди су биле и владичанске одаје. Дворац је био простран али доста влажан, тако да владика полако почева побољевати од реуматизма. 1845. године саградио је скромну капелу на Ловћену са жељом да га у њој сахране. За сво то вријеме, Његош пише и оставља своме народу у наслеђе богато песничко надахнуће преточено у Горски вијенац, Лучу микрокозму, Лажног цара Шћепана Малог, Огледало српско, Свободијаду и мноштво песама. Лучу микрокозму Његош је посветио своме учитељу, Сими Милутиновићу. Дело у коме најпотпуније открива свој филозофски дух и стремљење своје личности познању и небеском призвању.

О преблаги, тихи Учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су свјетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресенијем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога Спаситеља.

Шест година након што је саградио капелу у којој је желeо да буде сахрањен, болест га савладава и 19. октобра 1851. године у 10 сати ујутру, владика Раде, Петар Други Петровић Његош умире. Имао је само 38. година. Уочи потоњег дана, 19/30. октобра, присутним сенаторима и рођацима Његош је рекао: „Мила браћо моја! Ево сам вам баш дошао на ждријело вјечнога дома! И виђу да ћу умријет, и тешко жалим што ћу вас оставит, е ћах још рад бити двије године живјет, и видјет ћасте како ћах прославит Црну Гору, али воља Божја не даде! Ја сам вам свеђер причао и каживао куђ сам ишао и шта сам видио, шта сам радио и шта сам стекао. Ја сам све ово чинио за добро и поштење наше, и колико сам могао, свуђе сам ви наредио и направио да ве неће бит стид. А сад, браћо, послушајте што ћу ви најпошље рећи. Заклињем ве Богом и Светом Госпођом, држите Пера за господара и слушајте Ђорђа. Зеко нека сједне на моју столицу, те буде за тога. Ви живите у договору и у љубави братској, па ће тако и сви остали Црногорци. Не гоните Брђане, нити их пуштите крвницима Турцима. Не насрћите на ћесареву земљу ни на ћесарева човјека. Од кокошке до главе, ко украде или насилице учини у ћесареву земљу да се мушкета. Чувајте се од злијех Турака и ш њима гледајте да у миру будете, а не пуштите богме нико да вас таре. Држите се Русије и слушајте цара русискога, и биће вам свако добро. Он ће вам ону помоћ и унапријед дават, ако вам је узбаста уздржат. Учинио сам три тестамента: један је у Бечу, други у Петерзбургу, а трећи код консула у Дубровнику, и овога пошто умрем прочитајте народу. Још вам препоручујем и аманет предајем: кад умрем, копајте ме на Ловћен код нове цркве.Преблаги Господе Боже, препоручујем ти моју душу и биједни народ црногорски!“

И потоња молитва за Црну Гору и народ коме је био владика и господар: „Боже и Света Тројице помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу!“

Прије него је издахнуо, господар Црне Горе је отворио очи, погледао око себе, узео жељу од света и остао тако са отвореним очима.

У Владичином тестаменту стоји: „Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“

Туга и жал надвили су се над Црном Гором када је прерана смрт однела господара. Кроз кукњаву и јад непробојне масе која је дошла да се опрости са својим Владиком, пролазили су мајка Ивана и отац Томо, старица и старац. „Није ми умро, не! Он је мени жив! “ – повика мајка, а кад га угледа мртва, рече: „Како ми те Бог украсио, мимо иког, славо моја! “ Није стигла да од сина узме последњу жељу. Мирним и стаменим гласом проговори: „Браћо Његуши, соколови Црногорци, није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање, нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.“ Онда се обрати мртвоме сину: „Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго, поносе и крепости старости моје и славо рода нашег, зар доживјех да те и таквог видим? Бог ти дао рајско насеље! Ваистину Божију и смрт ти је лијепа! Све ти пристоји, па и смрт! Ја сам најсрећнија мајка, кад сам вољом Божијом родила, одгојила и спремила тебе, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божију никад за тобом нећу плакати. Кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка… Треба да плачу оне мајке, које рађају издајнике и погани људске, а не ја! Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лијепог узео, барем ће и Он од тебе имати шта тамо да види!“

А отац каза: „Помога ви Бог браћо Црногорци! Дао Бог и Света Тројица да ова смрт мојега сина и вашега и мога господара буде срећна за све нас и нашу витешку земљу!“ Старац се затим сагао, целивао крст и десницу Владичину говорећи: „Желио бих те и у образ пољубити, али то не могу, ти си у окрути владичанској, ти си преосвештено лице, све ти просто било!“ Из очевих речи видимо колико је било изражено поштовање према свештеничком чину, укорењено на један природан начин.

А мајка?! Она овде није само Владичина рањена и ожалошћена мајка, напротив, она је мајка читавог стада његовог, јер их она теши, она храбри, примером учи… Кад она као мајка срце своје стеже и неће да кука и плаче, коме од ње теже може бити. Знала је мајка да је Његошева смрт тежак ударац за напаћени народ. Смрти великих људи уносе страх и неизвесност у душе, зато је хтела да их охрабри, да их учврсти, осоколи, да им понесе мало њихове муке иако су јој сигурно и њене биле големе.

За оцем је затим приступио Ђорђије Петровић, и љубећи руке Владичиним родитељима рече: „Драги мој стрико и мила моја стрино, вазда сам знао да сте ви били Богом иза брани пар људски, али ми је тек сад јасно зашто је Владика био такви као што је. Сад тек видим да је Владику имао ко родити. О, да је њему сад устати, да му је видјети вас, своје миле и драге родитеље, да му је чути ваше говоре о овоме по вас и нас све најтежем часу, допунио би своју пјесму, пјесмом оцу и мајци, проговорио би онако, како је само он знао, умио и говорио. Благо Црној Гори! Док су такви очеви и мајке нико нама неће наудити, вазда ће се у нас рађати прави соколови, лавови и витезови такви, који ће одољевати свијема невољама, мукама и оскудицама и који ће очувати вазда славно име и свету слободу.“

Присутни народ оста скамењен, гледајући на оца и мајку, на Тома и Ивану. Преблаги Господе, постоји ли неко такав, да ли заиста постоји толико срце у једне мајке, која напросто теши народ, не тражећи утеху за себе. Колика је љубав њена према Господу, колика је вера? Он за мајку није умро, он је жив! Баш као што пред Господом нема мртвих! И баш због оваквих мајки сећамо се Светитељевих речи да је: „материнска љубав најблискија Христу Спаситељу“. Љубав која оживљава, љубав која не јадикује!

Из књиге “Мајке хришћанке” Оливере Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)