10.12.2020.
Остаци православних светиња на територији Улциња свједоче о вјековном присуству православног народа али те рушевине говоре и о великом страдању. Освајањем Улциња од стране Млечана а потом и Турака православно становништво, које је било већинско готово цјелокупно је побијено, протјерано, поробљено и продато као робље, док је један дио, под разним видовима притисака, као и у другим крајевима примио исламску вјероисповјест. Многобројни православни манастири, цркве и задужбине су срушени или претварани у џамије, о чему свједочи археологија и многобројни документи. Два најпознатија немањићка манастира, манастир св. Архангела Михаила, који се налазио на мјесту данашњег саборног храма св. Николе у Улцињу и женски манастир пресвете Богородице који се налазио на јужним бедемима старог града Улциња, чије се зидине и данас виде. Овај манастир је био насељен са 30 монахиња, које су, како извори говоре, скочиле са зидина старог града пред Турским зулумом, „да би очувале дјевственост и монашку чистоту“. Те историјске околности су допринијеле да се у првој половини 19. вијека, православно становништво свело на свега, око 60 душа, тј. 11 домова. Ослобођењем Улциња 1878. г. православно становништво се поново враћа у Улцињ и насељава ослобођену територију. При том је важно нагласити да сви неправославни остају да живе у Улцињу и благодарећи људском и хришћанском односу Краља Николе Улциљ постаје град гдје несметано живе људи свих традиционалних вјероисповијести. Међутим, ни Први ни Други свјетски рат нису донијели ништа добро православној заједници. Разне паравојне формације, балисти, ханџар дивизије и други су чинили зулуме и изнова прогонили и убијали православне хришћане. Период комунизма наставио је дискриминаторски и континуиран притисак на православну Цркву у циљу њеног потпуног уништења.

Данас, када су пуна уста међувјерског и међуетничког склада са тугом осјећамо да један вид притиска и дискриминације павославног народа у Улцињу и даље постоји. Да подсјетим са на древни град СВАЧ за чији је развој најзаслужнији православни краљ, светитељ и мученик српски свети Јован Владимир. Историјски подаци нам јасно говоре да је врхунац развоја Свача био у вријеме српске светородне династије Немањића. Услови за обнову богослужења на остацима православног храма светог Јована на Свачу остварују се тек деведесетих година прошлог вијека. Од тада, три деценије, не прекида се богослужење на овом мјесту. Међутим 2018. године, мјештани, на до тада невиђен начин, поглавару и представнику православног живља у Црној Гори, стају на пут и недозвољавају приступ православним вјерницима. До данас нико није показао ни минимум одговорности или на било који начин изразио неслагање са овим чином. (За опширније кликните на наслов)

Други манастир који је годинама страдао је МАНАСТИР ПРСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ- СТАРИ ГРАД. Од њега су остали само Остаци, па чак ни они нису доступни православним хришћанима у Улцињу. Послије неколико деценија, када се обновило богослужење на овом православном светилишту и постало традиција, мјештани Старог града су оскрнавили највећу хришћанску светињ у- Крст. Један мјештанин је Крст, који су поставили православни вјерници, на црквишту, одсјекли брусилицом и бацили у море. Послије поновног постављања Крста, одсјекли су га и бацили испред врата православног свештеника. Таквих примјера је било и раније. Познат је случај, насилног скидања Крста са крша на Лиману.

Најновији случај и судбина са новооснованим манастиром СВ. ВАСИЛИЈА НА БРИСКОЈ ГОРИ- храму који је подигнут на остацима средњевјековне православне светиње, изазвао је згроженост код сваког честитог и богобојажљивог човјека. са околним православним становништвом, најгори облик дискиминације и увреде, незабиљежен у модерној Европи па чак ни шире. Када је православно околно становништво из села Дарзе, Бриске Горе и Зогања , у жељи да обнови мјесто молитве, духовности, традиције и културе, дало све што је имало,од своје деценијама политичке опустјелости и осиромашења, доживјели су брутално понижење и дискриминацију по вјерској основи. Од преко 5000 нелегалних објеката (од којих 26 вјерских) појединим политичарима бивше државне и актуелне општинске власти засметао је само и искључиво православни манастир светог Василија Острошког. Да би понизили Православну Цркву и народ у Улцињу послали су антитерористичку јединици и Багерима срушили темеље конака.
Да ли је такав однос према једној вјерској заједници познат игдје у цивилизованом свијету?
Ово су само они најгрубљи примјери дискриминације и насиља. Оне “ситне”, свакодневне да и не помињем. И поред свега наведеног свештенство православне заједнице у Улцињу се деценијама труди да изгради добре односе на мултиконфесијалном плану. Бог нас је упутио на такав суживот и дужни смо да га његујемо. Али за то је потребно да сви на томе радимо. Наше свештенство је редовно посјећивало сва дешавања својих комшија. Одлазило на ифтарске вечери, прославе, међутим, морамо са тугом и болом у срцу искрено рећи, да никада, али никада, нисмо добили узвратне посјете. Чак се дешавају и повремени напади на првославног свештеника, као што је био случај прошле године. Група изгредника је уочи Божића јајима гађала наш Храм, а након тога је неко намјерно испред црквене капије истресао грађевински шут. Градска фирма за комуналне дјелатности је поставила депонију са контејнерима за одлагање смећа 10 метара испред главне капије православног храма. Несносан смрад се шири љети на овом мјесту, пси луталице и вјетар разносе смеће које се гомила и ријетко одвози. Ако овоме додамо да је ова депонија 5 метара од школске капије гдје је познато да ову школу похађају већином дјеца православне вјероисповјести. Од свих улица у Улцињу, једино улица поред православног храма, која води на Метеризе је готово увијек у мраку и неосвијетљена.
Ово није пут међувјерског и међунационалног склада о коме се прича. Ово је нова дискриминација која не смије никога да радује и коју, вјерујем ни један честити улцињанин не жели. Надам се да ће вријеме које је пред нама донијети неке боље односе, прије свих локалне власти а онда и осталих националних удружења и појединаца, према православном наруду, јер Улцињ је град свих нас подједнако.
Парох улцињски Синиша Смиљић.

(Митрополија црногорско-приморска)