15.11.2022.

Област Рашко-призренске епархије, током векова, била је средишна земља нашег народног и црквеног живота. Она је то остала и после свих разарања освајача, јер се на њој налази део најзначајнијег достигнућа црквеног градитељства, сликарства и писмености до којих је српски народ, током свог историјског постојања дошао.

Остају проређене задужбине Косова у средини својих проређених верника. Хришћанског, светосавског карактера, вере коју је народ примио и њоме живео, ове задужбине и данас казују да су грађене са свешћу о непогрешном и вечном мерилу вредности човека и његових дела, као и вредности дела једног народа, утврђеног Господњим речима о величини служења, из љубави према Богу и ближњима.

Та иста свест, да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате, краљеве и велможе да подижу цркве и манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. А тако и сликаре, преписиваче, штампаре и оне безимене приложнике, све до рукописног минеја у манастиру Дечанима, прилога цркви Славе слепице, и “сиротиње призренске, мале и велике” и њиховог дара, сребрног крста приложеног цркви Светог Ђорђа у Призрену.

Тако се давно пре Косовског боја наш народ учио и упућивао небеском поимању живота и смрти. А то значи да љубав према Богу претпоставља љубав према ближњима, да се опредељењем за непролазно Царство Небеско не отказујемо од пролазног живота на земљи; да вером у бесмртну душу не одричемо старање за своје историјско биће. (За опширније кликните на наслов)

Припадајући народу са таквим схватањем, Свети кнез Лазар само је потврдио важност тога опредељења: радије и нестати као људи, него опстати као нељуди; за нас другог избора нема: боље и мртав човек него жив нечовек. Јер, човек и мртав, није мртав пред Богом живим. Пред Њим је мртав нечовек и док хода и гази по овој земљи.

И данас, када су се над Косовом и Метохијом надвили црни облаци, треба подсетити и себе и друге на истину да нас нико није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, на овом или оном тлу. За то немамо ни заслуге, ни кривице. Али, да ли ћемо опстати као људи или нељуди, то зависи од нас, као што од нас зависи и да ли ћемо опстати или нестати и пред Богом и пред човечанством.

Шта би српски народ био без својих косовско-метохијских задужбина, и у слободи и у ропству? Шта бисмо и ми данас били без њих и пред собом и пред светом?

Заветна постојбина српске земље, Косово је наш дуг и пред Богом и пред овим напаћеним народом који, крај својих све проређенијих огњишта, чува овде светиње не само Срба, већ читавог просвећеног човечанства.

*

Овог пута нико не би смео да закасни на Косово.

*

Престанак оружаних сукоба још није крај рата. Прави мир почиње тек са престајањем мржње, кад и они који себе сматрају победницима, и они који се осећају побеђенима увиде да су на губитку сви, свеједно ко мање ко више. Јер, поражен је човек било на којој страни да се налазио. Тај пораз нека нас води покајању пред Богом, а не погружености и отуђењу што нисмо заслужили Његову милост. На свакој од сукобљених страна претешких ће жртава бити од последица рата. Дуго ће још бити непрежаљених, незалечених, незбринутих, понижаваних у неизвесностима за своје животне судбине, а пустош ће остати у њиховим и нашим душама. Многе ће генерације носити ожиљке страхота кроз које смо прошли и зато свако од нас мора бити одговоран и обавезан за бригу о деци и младима, али и о немоћнима, којима одлазак са овога света треба ублажити пажњом и помоћи. Иако мирнодопско, ово стање у нашој земљи још увек је ванредно и тако мора остати у свакодневној борби да живимо што достојније људи и што подобнији Богу.

*

Будимо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи; не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа. Негујмо што боље односе са нашим суседима који, и под највећим притисцима, ипак нису заборавили да смо упућени једни на друге. Не призивајмо Божју правду и милост, ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо.

*

Будимо људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.

*

Молитва је најдубљи израз отпора злу.

*

Зло заборављено, сакривено и неокајано постаје извориште нових зала.

*

Позивамо свој напаћени народ: браћо и сестре, идимо само путем правде и поштења, вере и врлине, чојства и хришћанског витештва, без мржње и освете ма према коме, клечећи увек пред Богом, а никад пред људима, па ће Он, Господ над војскама, Сведржитељ, Господар историје, Бог љубави и милосрђа, али праведни Судија васељене, бити са нама. А буде ли Он са нама, кога да се бојимо? Нека се умилни звуци звона са звоника наших храмова и манастира слију са молитвом Цркве Православне у срцима и на уснама свих нас: Господе сила, с нама буди, јер другог Помагача осим Тебе немамо. Господе сила, помилуј нас! Амин.

*

Будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, “јетрвице адамског колена” – народ севапа, правичности, истинољубља, а не народ ината, љутих кавгаџија и хајдучија. Борбен, али никад ратоборан, да брани своје а не да осваја и освете чини. Мало који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу. Светиње су наше светлост у којој видимо Васкрслог Спаситеља свог, али и Син Божји гледа нас. Многи данас хоће да буду Европа и добро је што то хоће. Као светосавски народ ми смо у Европи већ вековима, и то у оној узвишене духовности која је од Истока ишла ка Западу. Ми смо у њој не само са сазвежђима својих светиња, већ и са једним од првих европских законика, Душановим, као и са читавим нашим умотвором, од најстаријих до најновијих времена. У њему је и законик народне мудрости, језика, свег нашег историјског и духовног постојања. Држало нас је то кроз дуговековно живљење на својим земљама и својим огњиштима, данас разореним управо онде где је било највише људске снаге и честитости.

*

Али, сем у своје руке, српски народ мора да се узда и у Бога. Молимо се Господу да уразуми све оне који несрећу носе или сеју међу народима, али да уразуми и нас саме, како бисмо се клонили свега што је нељудско и недолично. Као они Свети ратници, на нашим фрескама, будимо најодлучнији поборници добра у овом данашњем свету зла око нас и у нама. Јер, и зло, као свака сила, за времена је. Заслужимо да Бог буде у нама, па ће нам Бог и помоћи да се ослободимо страхова, да се отворимо свему што води напретку и нади.

*

Ако нас порази и понижења не озлоједе, ако у трпљењу сабирамо снаге да се не поништимо, наша велика патња може нам бити велико чистилиште за препород, без кога нам нема ни подмирења насушних потреба ни правог духовног живота. Безнађе није само пораз, већ порок обездушеног човека коме је лакше препустити се немоћи него упорно, истрајно борити се и молити, сваког дана, да се сачува и спасе великомученички народ наш. Ниједна служба њему не може бити само повремена или успутна, већ заветовање да она мора бити непрестана, предана, Богу приступачна.

*

Будућност српског народа – не само на Косову и Метохији него свуда где се налази – зависиће од тога да ли се он држи или не држи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је Личност, жива Личност Сина Божијег, Који је уједно прави Син Човечији. Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда па и на Косову и Метохији: одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи.

*

Браћо и сестре, будемо ли заиста људи Божји, народ, потомци Светих предака својих, сви ћемо ми, свак на своме месту, највише учинити шта можемо за добро свога рода, за добро своје Свете Цркве, за добро и непријатеља наших и свега света, јер ће и Господ бити с нама и послати мир напаћеном роду нашем и свим другим људима. То не сметнути с ума. Сметнути с ума и оставити ситнице и разлике и оно што је било. Било и прошло! Пред нама је будућност, у којој треба свако да чини оно што је на корист њему, али и на корист свему роду нашем. Доносећи вам благослов светих предака ваших, Светих предака наших, Светог Саве нашег, Светог кнеза, Светих преподобних отаца наших, мученика и новомученика, ја вам, браћо и сестре, стављам на срце ту дужност која нас све обавезује: добро свога многонапаћеног и мученичког рода.

*

Припадајући мученичком Косовском народу српском, ми сведочимо да је боље да и нестанемо као људи, него да опстајемо као нељуди, јер је бољи мртав човек, него жив нечовек, јер су Богу и мртви људи живи, док су нељуди пред Њим мртви још док ходе по овој земљи.

*

Док се у свету прокламује слобода, нашој браћи на Косову и Метохији одузима се чак и право на живот. На њима се испуњавају речи Христове да и птице и животиње имају свој дом, а они, као и Син човечији, немају где главу склонити (Мт 8,22). Нашој браћи на распетом Косову и Метохији, разорени су домови, спаљена огњишта, порушени вековни храмови, гробови прекопани. На земљи, коју смо крвљу платили, они немају право да живе. Њима, пре свих, упућујемо речи које је Христос упутио својим следбеницима:,,Не бој се мало стадо…” (Лк 12,32). Опстајати и остати данас на Косову и Метохији, могуће је заиста једино са Господом. Зато нека их Господ обрадује неисказаном радошћу. Не желимо данас да прозивамо оне који су криви за такво стање и њих нека обасја светлост данашњег Дана, не би ли схватили сву дубину греха који чине, не само према нашој браћи, већ и према себи и своме потомству. Нека Господ њима опрости јер не знају шта раде, а ми праштамо ради љубави Христове, јер само љубављу испуњени, можемо разумети величину данашњег дана – Празника мира. Само таквом љубављу, можемо се радовати са Витлејемским пастирима и са анђелима певати о миру: ,,Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2,14).

*

Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију дано­ноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.

Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!

То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом. Као што је некада Псалмопојац певао отетом и разрушеном Јерусалиму, и ми певајмо у духу косовског завета: ако заборавим тебе, Косово, ако заборавим тебе, Метохијо, нека ме заборави десница Господња! Нека се прилепи језик мој уз непца моја ако се тебе не сетим, ако не истакнем Косово и Метохију за почетак весеља мога.

*

Али ми, драга децо духовна, не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ сав живот свој Христу Богу предајмо! Христос греха не учини, нити се нађе превара на устима Његовим, па ипак би осуђен и разапет. Али зато и славно васкрсе! Ако, не дај Боже, српски народ на Косову и Метохији доживи још једно своје распеће, страшније од свих претходних, останимо са Христом: не кунимо, зло не мислимо, већ се молимо и са Крста сведочимо љубав Божју према свима и свакоме. Сведочимо Христа, Победника смрти, греха и сваке неправде, а они који зло чине другима чине га још више себи. Кад-тад, не покају ли се, они ће горко заридати.

*

На крају, који није завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу у Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима крста Христова и покајницима, у многоме, за све Србе: да Наше нове одговорности нипошто не значе растанак, него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у слави Јединог истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.

*

Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина, правда и љубав моћније.

Приредила Љиљана Поповић

Фото: СПЦ

Митрополија црногорско приморска