06.12.2021.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Жупа Никшићка, 6. децембар 2008. године

,,Да слушамо старјешине своје, јер нам они проповједаше ријеч Божију.” На другом мјесту Свети апостол нам поручује: ,,Угледајте се на мене, као што се ја угледам на Христа.” А Јеванђеље које смо прочитали нам говори о истинском и правом старјешини, пастиру и учитељу, па каже да ,,пастир добри душу своју полаже за ближње своје”. Такви су одувијек били истински и прави оци и учитељи и пастири Цркве Божије. Они су не само проповједали Ријеч Божију, него су и творили и испуњавали ријеч Божију, претварали је у свој сопствени живот, живјели су истином Божијом, свједочили су Божију истину својим животом и онда су је свједочили и својим ријечима. Такви су били Свети пророци Божији, такви су били Свети апостоли Цркве Христови, такви су били учитељи Цркве кроз вијекове, до данашњега дана – истински учитељи који својим дјелом потврђују своју ријеч.

Један од таквих је био и Свети отац наш Амфилохије Иконијски Чудотворац, који је живио у 4. вијеку послије Христоовг рођења, који је био велики пријатељ великих отаца Цркве онога времена, на челу са Светим Василијем Великим, Григоријем Богословом и Григоријем Нисијским. Није случајно да се тај период историје Цркве Божије, период Светог Амфилохија, Светог Василија, који је мање-више период и Светога Јована Златоустога, назива златни период у историји Цркве Христове. Заиста, велики учитељи и проповједници Христови, велики богослови, богоозарени силом Духа Светога они су били, у правом смислу, пастири Цркве Божије и учитељи, стекавши прву свјетовну мудрост, јер су учили јелинску философију прије него што су постали пастири Цркве Божије, па су се онда удубљивали у Божију истину, мудрост Божију, Божије откровење, тумачећи ријечи Светих пророка, а изнад свега учећи се да живе по тој ријечи и такође, саласно откривењу Божијем, да живе самим Господом. Тако да за све њих важи оно што је записао апостол Павле за себе: ,,Не живим више ја, него живи Христос у мени.” Као што је Христос икона, образ и лик Бога невидљивога, тако су и они постали живе и живоносне иконе самога Господа, поистовјетивши се са Њим и поставши живи свједоци Његове свете богочовјечанске личности и у своје вријеме, док су живјели овдје на земљи, али и послије тога то данашњега дана. (За опширније кликните на наслов)  

Свети Василије Велики је записао у својој књизи о Духу Светоме да ми живимо онако као што смо примили, проповједамо предање које смо примили, крштавамо се онако као што смо научили да се крштавамо од Господа. За њега Свето предање је живи живот којим је он живио на начин на који су живјели Свети оци прије њега. То важи и за Светога Амфилохија Иконијскога, који је четрдесет година провео у пустињи, сам са Господом, сазријевајући духовно и испуњавајући се мудрошћу Божијом и примајући у себе светињу Божију, постајући оно што је постала Пресвета Дјева. Како и пјевамо да је Она била пречисти храм Христов, да је Она постала дом Христов, Његово обиталиште, да је Она постала ризница Господња, ризница славе Божије, да је постала обиталиште небесно, као што пјевамо у Њену част за овај велики и свети празник њеног Ваведења. На исти начин су се и Свети оци, а међу њима и Свети Амфилохије, преобратили у храм Божији, постали ложница и дом Господњи, постали сасуд Божије благодати, постали обиталиште небесно. Тако да није чудно да је њихова наука тако дубока и свеобухватна и тако моћна, није чудо да њихове ријечи, које су изговорили и које су записали у својим књигама, да оне и данас тако благодатно и чудотворно утичу на све оне који их читају и на све оне који читају њихово житије и који се просуђују њиховим светим богословљем.

Кроз Свето крштење се открива тајна вјечнога богословља, кроз које се открива тајна богословља у Светом Амфилохију Иконијском, зато не само да се крстио у име Оца, и Сина и Духа Светога, него је сав његов живот био у знаку Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога. Њему је откривена тајна Божијег начина постојања, која се открива и јавља као наша тајна, тајна нашега начина постојања, од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Човјек изузетног смирења, који је увијек био спреман да од Светог Василија научи још дубље мудрости и да тражи од њега да му поставља питања и да онда оно што је добио и он сам примјењује у свом животу. Велики богослов, заједно са осталим Светим оцима 4. вијека, сви су они постали храмови Божији, сасуди Божије благодати, постали су обиталиште Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога и њихови свједоци. И предали су нама да се крштавамо на начин на који смо примили да се држимо и Светог предања Цркве Божије живоносног, како смо примили од њих да се угледамо на њих и да слушамо њихову ријеч и њихову науку.

Ево и данас наша Симона, и она се крстила у име Оца, и Сина и Духа Светога и она је примила то живо предање живога Духа Божијега у себе. Освештано је њено биће, тијело њено и душа њена и она је постала данас, попут мајке Божије, храм Духа Божијега Светога, обиталиште славе Божије и тако је постала члан Свете цркве Христове, као и милиони просвјећених свјетлошћу богопознања прије ње, кроз вијекове. Присајединила се Господу и кроз Господа и силом Духа Његовога Светога примила је печат дара Духа Светога и постала носилац те Божије благодати, те свете Божије истине, као онај који носи у себи ту истину и који ту истину чува и којег чува та истина. Који носи у себе ту свјетлост и тај живот, тај квасац не више пролазног живота, него квасац вјечног и непролазног живота. Ето зашто нас Свети апостол Павле позива да слушамо старјешине своје – јер су нам они проповједали и проповједају ријеч Божију.

Да се угледамо на њега, као што се он угледао на Христа и да се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, молитвама Светога оца нашега Амфилохија и свих светих, Господе Исусе Христе Боже наш, учини и нас сасудима благодати Твоје, обиталиштима славе Твоје, свједоцима истине Твоје пред људима и пред анђелима. Да би и ми спознали све дубине, све висине и све ширине велике свете тајне Твоје, тајне Царства небескога, тајне која је почетак, средина и крај, тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)