11.12.2023.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија након одслужене Литургије и помена Митрополиту Арсенију Брадваревићу, 10. децембра 2010. г. у Цетињском манастиру

„Ова апостолска столица звана Зетска епископија, Зетска митрополија, Митрополија црногорска и брдска, Митрополија црногорска и скендеријска, Црногорско-приморска, она је кроз вјекове заиста била лоза на чокоту Христовом и донијела је богатог плода од времена првог зетског Епископа Илариона па све до нашег блаженог спомена предходника Митрополита Данила Дајковића. У том низу лоза које су доносиле богати плод има великих подвижника, има светитеља, има исповједника имена Христовог и вјере Христове, има патријараха који су красили трон пећких архиепископа и патријараха српских. На првом мјесту да поменемо Светог Евстатија Превлачког, зетског епископа, архиепископа и просветитеља српскога, чије мошти почивају и данас у Пећкој патријаршији. Међу свете изданке ове апостолске столице зетске, црногорске, спада и Свети отац наш Василије, који није био непосредно епископ зетски, али је на овим просторима свједочио име Христово, а нарочито међу њих спада наш отац Свети Петар Цетињски, чије мошти смо пресвукли ове године на Лучиндан, на дан његовог упокојења, обрадовавши се да је Господ његове мошти сачувао цијеле, нетрулежне, нетљене као живо свједочанство да је он заиста био и остао сасуд Духа Светога Животворнога. Међу те свете изданке и лозе са тог чокота Христовог спада и свештеномученик Јоаникије који је заједно са великим бројем свештенослужитеља и вјерног народа у наше вријеме посвједочио име Христово, ни данас му се не зна ни гроба, ни мрамора – негдје у Аранђеловцу почивају његове мученичке мошти. И он је један од светих изданака ове лозе са чокота Христовог. Да поменемо још једног великог исповједника вјере Христове: Патријарха Гаврила Дожића српскога. Ове године се сјећамо педесетогодишњице његовог упокојења. Он је такође био митрополит пећки, био је и кратко вријеме епископ рашко-призренски, а онда и митрополит црногорско-приморски, да би у току Другог свјетског рата на побједнички начин претрпио, носећи крст Христов као нови исповједник Цркве Божије. Међу те свете изданке ове апостолске столице, између осталих дужни смо да поменемо великог Митрополита Данила Петровића, зачетника светородне лозе Петровића који је такође живио у тегобна времена и који је бранио душу и тијело народа свога као митрополит и као, како се сам потписивао, војеводић српске земље, а послије њега поред Светог Петра Цетињског овај трон је украсио и његов синовац Петар II Петровић Његош, ловћенски пророк. Изузетна личност не само наше Митрополије, наше помесне Цркве, него свеукупне Православне цркве. (За опширније кликните на наслов) 

У том низу дивних изданака, дивних лоза које су донијеле богатог плода спада и Арсеније Брадваревић, који је изабран за митрополита 1947. г. послије Другог свјетског рата у вријеме великог страдања и гоњења Цркве Христове, равног оним гоњењима Црке Божије у прва три вијека Христове Цркве, у вријеме великог безбожништва које је наступило после оног гоњења и страдања у вријеме нацифашистичке окупације. Он је био жртва и те окупације, али је онда био и жртва безбожника домаћих, изрода, и могао би мирне душе да понови ријечи свога предходника, Петра II Петровића Његоша, да се не боји „вражијега скота када га је као на гори листа, но се бојим од зла домаћег“. Зло домаће, безбожништво тог времена, демонска и сатанска сила је млела ову дивну и часну и честиту душу Митрополита Арсенија и учинила од њега заиста исповједника вјере Христове и једног од дивних украса овог светосавског трона митрополита црногорских и приморских. Страдао је блаћен, нарочито од 1953. г. Догађало се да дође са Сабора у Митрополију, да нађе затворене своје просторије и да преноћи пред вратима у Цетињском манастиру. Калуђери који су били блаћени и прогоњени, свештеници који су тада били на Цетињу (један од њих је и данас живи, прота Газивода) затварани неколико мјесеци да би их приморали да свједоче против свога Митрополита. А онда Митрополит облаћен на правди Бога, затворен у Богданов крај. Ту се и данас виде остаци тога затвора званог Богданов крај, гдје је он био затворен као старац, већ и болешљив. Онда затворен у Котору, у которском затвору, да би касније био у притвору и у манастиру Озрену у данашњој Републици Српској, а онда у Београду гдје је био приморан шездесет и неке године да се чак и одрекне своје титуле митрополита црногорског и упокојио се као митрополит будимски.

На данашњи дан 1963. године се упокојио и почива, ено га, испред манастира Ваведења. Тамо, заједно са исповједником, његовим савремеником, Митрополитом Доситејем Загребачким, са Митрополитом Јосифом Скопским, који је једно вријеме администрирао, неприхваћен, одмах после Другог свјетског рата и овом Митрополијом. Дакле ријеч Господња се и на њему испунила. Господ који је чокот, а они његови изданци из тога чокота: у њима је Он пребивао и они у Њему и доносили су и доносе богатога плода. Зато је ред и наша дужност пред Богом да се сјетимо новога исповједника Цркве Божије Митрополита Арсенија и да се помолимо Господу да и нас утврди у вјери правој, у Христовој вјери, и да и ми постанемо истинске лозе на чокоту Христу Богу нашем, како би он боравио у нама и ми у њему, како би и ми доносили правог Божијега плода.

Господу нашем, вјечном Чокоту живота, дивном у лозама својим, дивном у новом исповједнику, Митрополиту црногорском и приморском Арсенију, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин.

Извор: Часопис Светигора бр. 204-205