04.04.2022.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Режевићи, 3. априла 2009. године

На овој Светој литургији, драга браћо и сестре, која се зове Литургија пређеосвећених дарова, читамо посебну херувимску пјесму, која се по нечему разликује од оне коју читамо на свакодневној Литургији. Молитва гласи: ,,Сада небеске силе са нама невидљиво служе. Ево, већ принесена тајанствена жртва долази, свечано праћена. Са вјером и љубављу приступимо да причасници живота вјечнога постанемо. Алилуја. Алилуја. Алилуја.’’ У овој херувимској пјесми садржано је све оно што је садржано и у уобичајеној херувимској пјесми, коју пјевамо и читамо на Литургији Светога Василија и Светога Јована Златоустога, али у њој нам се даје и открива и нешто још садржајније и дубље, јер нам се открива тајна жртве Христове. И то већ принесене жртве, која долази свечано праћена небеским силама, праћена небеском Црквом, праћена земаљском Црквом, онима који су сабрани у име Господње, око имена Христовога, око Његовога распећа и Његовог Васкрсења, приносећи сами себе и једни други Њему на дар и примајући Тијело Његово и Крв Његову, ту тајанствену жртву која долази и која је свечано праћена. И приступајући тој жртви са миром и љубављу, да би постали причасници живота вјечнога и нетрулежнога.

Жртва и жртвовање је суштина хришћанске вјере. Жртва и жртвовање је начин на који нам се јавља и открива Бог. Жртва и жртвовање је начин на који Господ улази у матицу свеукупнога живота, а посебно људскога живота, Својом голготском жртвом и Својим голготским приносом. Жртва је у природи саме природе и свеукупне Божије творевине и отуда је она и у природи и у начину односа према свијету самога Бога, а онда је, преко тога, и у нашој људској природи и у начину нашег људског постојања овдје на земљи. Мјера жртве и спремности на жртву је мјера љубави и вјере. Што је мање љубави у човјековом срцу, што је мање вјере у човјековом срцу, то је мање спремности на жртву. Што је више вјере и љубави, то је више спремности на жртвовање. Божанска љубав, божанско човјекољубље се јавља и открива жртвовањем Сина јединородног, јер је ,,толико Бог заволио свијет да је Сина Свог јединородног дао, да свако ко у Њега вјерује не погине, него задобије живот вјечни’’. Дакле, ријечи ове херувимске пјесме нам у право указују на ту тајанствену жртву која долази, која је дошла и којом нам се Бог дарује, којом наше трулежно биће постаје нетрулежно, којом наше пролазно биће постаје вјечно и непролазно. Дотичући се вјечнога живота, примајући вјечни живот у себе љубављу и вјером.  (За опширније кликните на наслов)

Откривење Божије, прије Христа, звано откривење Старога завјета, и откривење Божије у Христу, откривење Новога завјета, свеукупно Божије откривење се темељи на жртви и на жртвоприношењу. Стари завјет је препун жртвовања првина, приноса, жртвовања првога дјетета, жртвовања приноса Богу на дар првина плодова земаљских. И разне су жртве у Старом завјету, жртве које су за разне потребе људске и за освећење човјека, а међу њима и жртва свеспаљеница, принос који је приношен у јерусалимскоме храму и која је спаљивана и приношена је свеукупна жртва Господу на дар. Међу свим тим жртвама Старога завјета, најдубља је она жртва на којој је био призван праотац Аврам. То смо читали данас, читајући ових дана светога поста одломке из Светога писма, почевши са Књигом постања, па онда редом.

И данас смо прочитали тај одломак како је праотац Аврам, по заповјести Божијој, кренуо да жртвује свога јединороднога сина Исака, да га принесе на жртву. Благословио га је Бог и његову супругу Сару да им се у дубокој старости роди син Исак и догодило се нешто што тешко може да се смјести у људску памет и људски ум: Бог, који му је дао то дијете, тражи од њега да то дијете жртвује. Најстрашнији крст који неко може да доживи на земљи јесте у право тај крст и то распеће: призив оцу да жртвује и закоље своје дијете. Аврам је био вјеран Господу свим бићем својим и свом душом својом и није се поколебао да испуни Божију заповјест, јер, с једне стране, Бог му је обећао да ће у том сјемену његовом, у сину његовом Исаку, да ће се умножити потомство његово, да ће их бити као звијезда на небу, као пијеска морскога. И сада тај исти Бог, који му је дао то обећање, тражи од њега да закоље своје дијете. То превазилази људско знање и људску памет. Међутим, Аврам, вјеран Богу и до тада, он је остао вјеран и у том најстрашнијем искушењу пред које је Господ њега поставио: спремио је дрва, спремио је магаре, натоварио је дрва на магаре, спремио је нож, спремио и огањ.

А док су ишли на брдо, питао га је Исак: ,,Оче, ватра је припремљена и дрво је припремљено. А гдје је жртва свеспаљеница?” И шта да каже отац своме дјетеу? ,,Идем тебе да закољем.”? Он му одговара: ,,Не брини, чедо. Господ ће се постарати за жртву свеспаљеницу.” Изашавши на гору, спремивши огањ, узео нож и сместио је своје дијете да га жртвује. А у том тренутку, анђео небески се дохватио његове руке и његовога ножа и рекао: ,,Не кољи своје дијете! Вјеран си се показао и вјеру си своју до краја исповједио.” И у том тренутку се појавио ован са роговима за жртву у неком жбуну и анђео је рекао: ,,Ево ти жртва! Принеси жртву.” Узео је огањ, заклао је овна и жртвовао га. И то мјесто на коме је Аврам био спреман да жртвује своје дијете названо је ,,мјесто гдје се Бог јавио.” Мјесто гдје се Бог заиста постарао на прави и истински начин, провјеривши дубину вјере и вјерности праоца Аврама. Та жртва, коју је био вољан да испуни Аврам, показала се као праслика ове жртве о којој говори херувимска пјесма, тога приносе.

Дакле, тајанствене жртве већ принесене, која долази. То је био симбол жртве Христове, која је дата за живот и за спасење свијета. Све жртве и све ствари су сабране у овој жртви праоца Исака и његовог оца Аврама. А и та жртва, и све остале жртве и жртва приношења древних времена Старога завјета, све су се оне сабрале у жртви самога Господа на Голготи. Жртва која је остала са нама и међу нама и спомен који ми непрекидно творимо и вршимо, сјећајући се, тим споменом, Христовог распећа и Његовог Васкрсења, приносимо приносећи хљеб и вино, символ тијела Христовога и крви Христове, принос који је символ наших приношења и наших жртвовања, наше љубави према Господу и мјере наше љубави, наш принос на који силази Дух Свети и претвара хљеб и вино у тијело и крв Христову, која улази и која долази као тајанствена жртва и које се ми причешћујемо са вјером и љубављу, задобијајући живот вјечни и непролазни. И примајући тиме самога Господа као предуслов живота, као најдубљу истину свога живота и Његову жртву као мјеру свога начина постојања и живљења на земљи.

Јер као што се Он принио за живот свијета и жртвовао за ту и такву Христолику жртву, ми смо позвани, људи, на првом мјесту ми који припадамо тијелу Његовом, који се причешћујемо Тијела и Крви Његове, жртве Његове у светој тајни Причешћа, кроз коју задобијамо заједницу са Њим. Задобијамо Његово вјечно и непролазно царство, задобијамо заједницу једни са другима, неразориву заједницу, која се не темељи на тијелу и крви, него се темељи на тој жртви тајанственој, темељи се на Господу, јединородном Сину Божијем, темељи се на том изобиљу божанске љубави, која се кроз жртву Његову нама открила и јавила, која се нама дарује. Дакле, вечна и тајанствена жртва долази и дошла је, са нама је и међу нама је, ми се ње причешћујемо са вјером и љубављу, задобијајући живот вјечни.

Ето, дакле, у чему је суштина и смисао нашег људскога живота. Ето, дакле, у чему је истина Божијег односа према нама људима, као односа неизрециве љубави и жртвовања, у чему је смисао нашег узајамног живљења овдје на земљи, у светој Цркви Божијој, кроз Христолико жртвовање живоме Господу, да би Његову жртву примили у себе и жртвовали се, једни за друге, у неизрецивој божанској љубави. И опет, да поновимо, мјера вјере и љубави је мјера жртве. То је најдубља истина живота, истина о Богу и о јављању Бога међу нама. Зато није случајно да је оно мјесто гдје је Аврам принио жртву и хтио да принесе Исака, свога сина јединороднога, да је то мјесто названо ,,мјесто гдје се Бог јавио” гдје се Бог открио и показао и предуказао на пуноћу Свога јављања и Своје неизрециве свјетлости, која просвећује све и сва, у тајни Христивог рођења, тајни Христовог живљења међу нама, тајни Христовог распећа, Његовог Васкрсења и његовог останка са нама и међу нама и кроз Своје тијело и Своју крв, силом Духа Светога.

Нека би та велика и света тајна, тајна Божијег човјекољубља и љубави, постала вјера нашега живљења и нека би она обасјавала и испуњавала наше помисли, наше живљење, наш живот свеукупни. Бог је на земљи да би, причешћујући се Тијела и Крви овдје на земљи, још присније се удостојили да се Њега причешћујемо, жртве Његове и љубави Његове, у вјечноме царству Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Митрополијa црногорско-приморскa