29.05.2022.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Режевићи, 29. маја 2012. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. ,,Сваки који вас убије, мислиће да службу Богу чини.“ Христове ријечи које су се оствариле прво на Њему, распетоме и погребеноме, али и васкрсломе из мртвих. А онда се оствариле на свима онима који су били Његови, који су повјеровали у Њега, који су се крстили у Његово име, у име Оца, и Сина и Духа Светога, на свим хришћанима кроз вијекове. Па ево и данас, по најновијим статистикама, око сто милиона хришћана страда у свијету, гоњено је и прогоњено. Гледате и по новинама, збивања која се догађају и у Сирији једним добрим дјелом су збивања у којима највише страдају хришћани. Последњи остаци хришћана који су вијековима страдали на тим просторима, а то су простори чувене Антиохијске патријаршије. Дакле, највише су пострадали и у ово наше вријеме, а не треба изгубити из вида да су у Антиохији за вријеме апостола Петра, када је он тамо проповједао, и Павле је проповједао у Антиохији и Марко Јеванђелист, тамо су хришћани први пут добили тај назив хришћани у апостолско вријеме.

И тако редом, хришћани не могу бити на другом мјесту осим на оном на коме је Он био или како сам Господ каже: ,,Не може ученик бити бољи од учитеља свог. Тамо гдје је учитељ, тамо је и ученик његов.” Тамо гдје је Христос као учитељ, једини истински и прави учитељ, тамо су и сви они који понијели Његов крст, почевши од Симона Киринца, који је помагао Христа када је ишао на Голготу па онда, преко Његових првих ученика апостола све до наших времена.

Ми данас се сјећамо и прослављамо двојицу таквих крстоносаца из нашега рода српскога просијавших. Сјећамо се мученика Епископа вршачког Теодора, који је 1594. године од Турака не само убијен, него живоме му је кожа одерана и који је мученички пострадао за Христа у Вршцу, граду у коме је столовао једно вријеме, ено и храм подигнут у новије вријеме у славу Божију, а у његову част. Наша Црква га је прибројала већ дуже времена сабору мученика за име Христово и као таквог њега исповједа и признаје сва Црква Божија и васељенска у свим земаљским народима. (За опширније кликните на наслов)  

Ми данас помињемо и једног другог мученика, који је практично наш савременик. То је онај чувени Вукашин из Клепаца, сељак из Клепаца који је у Јасеновцу мученички пострадао. Остао је запис, потресан запис о његовом страдању и његовом мучеништву када се чувени кољач, зван Жиле, такмичио са другим кољачима ко ће више да закоље. У том реду у којем је он клао ножем звани србосјек, који је и до данас сачуван, ено га у музеју наше Цркве у Београду један од таквих крвавих ножева, у том реду, који је прилазио на клање, био је и тај сељак Вукашин. И, природно, сви они који су прилазили су били ужасно потресени у трепету, у страху од смрти и страдања, али је сам кољач видио тог сељака како стоји у реду непокретан, миран и спокојан. Па докле га је гледао, мислио је у себи, кољући друге: ,,Доћ’ ћеш ти мени на ред.” То је записао један љекар који је био у Јасеновцу, доктор Зец, од кога је тај Жиле, тај несрећник касније тражио спаса од ужаса који га је пратио све до краја његовог живота.

И како је овај пришао, овај му каже: ,,Вичи: ,Живио Анте Павелић!’” Он ћути. Па му одсјече нос. ,,Вичи: ,Живјела Независна Држава Хрватска.’” Он ћути и гледа спокојно. Овај му одсјече уши. Сјече му руке. А он га непрекидно позива да виче: ,,Живио Анте Павелић!” А у једном тренутку, када је овај већ био сав у крви, чуо је ријечи: ,,Жиле, дијете, само ти ради свој посао.” И избезумио се кољач, сасјекао на комаде Вукашина, али више није могао да сјече. И неки други је побједио, он је, по томе свједочанство, хиљаду и неколико стотина њих већ био заклао. Међутим, тај догађај је остао записан у срце, ум и у бићу и избезумио је тога несрећника. Дошао је касније и тражио помоћ од тога љекара и рекао му: ,,Све ћу ти дати, само ме избави од тога гласа који ме прогони дан и ноћ. Покушавао сам да га угушим и алкохолом и блудом, али никакве силе није било и на јави и на сну. Ја само чујем и гледам тај лик, тога Вукашина и чујем те ријечи: ,,Дијете, ради ти свој посао.”

Дакле, тај Вукашин, испуњен снагом, Божијом снагом, то није људска снага, и неустрашивошћу људи који су утемељили свој живот на Богу, на вјечном животу, тај Вукашин је уписан тиме у Књигу живота и убројао се у једне од оних за које је Христос рекао у Јеванђеље: ,,Доћи ће вријеме када ће људи мислити да када вас убијају да службу Богу чине.” Као што је тај несрећни кољач то мислио.

Дакле, они који понесу крст Христов, они су управо ти на којима се та Божија сила пројавила и показала. Наш Свети архијерејски сабор је ове године прибројао лику светих, оне које је Бог сигурно прославио, уписао у Књигу живота у тренутку њиховог мучеништва, али је и Црква била дужна да то посвједочи и да их призна као своје исповједнике и мученике, двојицу свештеномученика из братства Поповића и четрдесет ђака мученика у Горњим Момишићима, који су спаљени живи 1688. године. Сулејман-паша је извршио покоље и паљење села све до Цетињског манастира у то тегобно вријеме. Дакле, на стотинак година послије мученичког страдања Теодора Вршачког спалио је манастир, спалио је и те ђаке и свештенике, па су савременици, један дио сачуваних њихових костију, моштију пренијели у Цркву Светога Ђорђа под Горицом да би, између два свјетска рата, Митрополит црногорски, потоњи Патријарх српски и исповједник Гаврило Дожић, са народом пренио те мошти из Храма Светога Ђорђа у обновљену Цркву Светога Ђорђа у којој су они били спаљени. Да би у наше вријеме, деведесетих година до данас, Црква била поново обновљена, њихове мошти пренијете у ћивот, Црква била живописана и на њима била служба написана, њихово житије, њихове иконе и да би Свети архијерејски сабор и њих, двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика, прибројао лику светих. Дакле они за које је Господ рекао да ће их убијати и да ће притом мислити да службу Богу чине.

Дакле, добро је да се сјећамо тих светих мученика јер тиме се сјећамо и самога Господа, голготскога Мученика, и сјећамо се свога знања хришћанскога, да смо призвани да носимо свој крст, јер је Господ рекао: ,,Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и нека узме крст свој и нека иде за мном.” Од искони, најбољи људи су страдали за правду, за истину, за добро. Тим страдањем је повјеравана њихова вјерност истини, добру и правди и Божијој светињи, а они су остајали увијек као сјеме за нове страдалнике, нове свједоке Божије и свједоке Божије истине међу које спадају и ови свети мученици које смо поменули.

Њиховим молитвама нека би Господ и нас утврдио да будемо истински свједоци Христа Бога нашега, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Митрополија црногорско-приморска