10.12.2021.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, 10. децембар 2006. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. У светом Божијем Откривењу које су записали свети Божији људи, надахнути Духом Божијим, свети пророци, свети апостоли и сви они који су, кроз вијекове, Бога видјели, Бога гледали, Богу угодили, у том светом Божијем Откривењу садржане су оне најдубље истине о овом свијету у коме ми живимо, о нама људима, о нашој историји, било да се ради о историји цијелога човјечанства, било да се ради о историји сваког појединца, у светом Откривењу све је записано, све је откривено и све је јављено и све је присутно оно што се догађало, оно што се кроз историју збивало, тамо је садржано оно што смо ми били и што бивамо, а и свијет у коме живимо и оно што јесмо и оно што ћемо бити, најдубље истине живота.

Тако и у оном данашњем одломку који смо читали, од апостола и јеванђелиста Луке, указује нам се на велику истину живота: Господ простим језиком, ненаметљивим, у виду прича, Он нам указује на оно што је најбитније, што је најважније. Па ће рећи: ,,У ову ноћ узећу душу твоју, а оно што си припремио, коме ће остати?” То говори Господ ономе човјеку коме је родила њива, који се питао шта да ради са толиким житом и толиким родом, па се домислио: ,,Разорићу старе житнице, саградићу нове.” Тако је и урадио. ,,Па ћу онда себи рећи: Душо моја, сједи, једи и пиј и весели се.” И онда му се јавила Ријеч Божија, Господ му се јавио, па ће рећи: ,,Све то што си спремио у своје житнице, сво твоје богатство, шта ће бити са њим ако ја дођем ове ноћи па узмем душу твоју?” И додаје Господ: ,,Тако бива онима који себе теку, а који се не богате Богом.” Кратка прича, једноставна, да не кажем дјетиња прича, али толико садржана и толико истинита! У њој је садржано наше људско понашање. Постоји дубока чежња у нама људима да радимо овако као што је радио овај човјек, овај домаћин: да сабирамо себи блага овдје на земљи, да стварамо житнице своје и да мислимо да у том благу, у тим житницима, у томе што стичемо овдје на земљи, да је у томе крајњи циљ нашега живота, да задобијемо богатство овдје и онда да сједимо и да се веселимо. Колико данас има људи који постављају као једини циљ свога живота управо стицање богатства, не зато што је непотребно богатство човјеку, Бог је тако удесио да је човјеку неопходно да стиче, да ради, да свој живот обезбјеђује овдје на земљи, свој тјелесни живот. Све је то потребно човјеку, зна Бог да је то човјеку потребно, зна Бог зато што је Бог и створио човјека и дао му је дарове да може да ради, да дјела, да ствара, да би могао да стекне и да би онда могао да обезбједи свој живот, да сагради себи дом и својој дјеци. Све је то свима јасно.  (За опширније кликните на наслов)  

Али, када човјек помисли у своме срцу да је то једини циљ његовог постојања овдје на земљи, онда почиње човјекова несрећа и човјеково безумље. И многи тако данас се отимају, отимају и од других да би стекли богатство. Колико је оних, и код нас и на другим мјестима, који су преко ноћи постали милијардери, који улажу сву своју снагу, сав свој разум улажу да би стицали и задобили, било на поштен, било на непоштен начин. Сваки од њих, попут овога домаћина из јеванђељске приче, негдје дубље у себи мисли: ,,Направићу велике житнице, направићу банке, направићу велике зграде, стећи ћу велико имање и онда ћу да сједнем, да живим и да се веселим!” Али, прије или касније, сваки без обзира ко био, сваки од њих и сваки од нас наћи ће се пред овим питањем: ,,Шта ако ове ноћи узмем душу твоју? Шта ако ове ноћи дође анђео смрти, шта ће бити са свим оним што си ти стицао и што си задобијао?” Ових дана је изашла једна дивна књижица од једног монаха сада, Арсенија, из једног од наших манастира, под називом: ,,Бог и рокенрол”. Један младић, а није једини, колико је других било и колико их сада има, који крену тим путем, таквих задовољстава, сматрајући да ће у игри и весељу, засићењу својих тјелесних страсти и похота, да ће у томе наћи пуноћу свога живота и земаљске и небеске радости. Описује, овај монах, своје другове са великом тугом, са којима је кренуо, као модеран младић, кренуо да преко савремене музике, да преко наркотика, да преко задовољавања тјелесних својих страсти постигне пуноћу љубави, пуноћу живота. И описује једног по једног од својих другова, чији је крај био пропадање и распадање и, коначно, смрт, поименице наводи своје другове са дубоком тугом, благодарећи Богу што је Бог њега послије лутања до Париза, до Њујорка, до Лондона, што га је Бог призвао, благодарећи, сигурно, молитвама његових родитеља, што га је вратио, што га је освјестио и што се вратио на пут Господњи и схватио дубљи смисао свога живота, тугујући за својим друговима, за својим другарицама, међу којима наводи и имена у недавној прошлости, угледних људи, који су, управљајући овом земљом, имена оних који су завршили у распадању, блуду, у наркотицима и који су прерано, сви до једнога, поубијани.

Тако бива онима који теку себи, који мисле да је сво богатство у тјелесном богатству и да је сво здравље у тјелесном здрављу и који мисле да је једини живот овај живот ту који живимо, овај пролазни живот, који мисле да Бога нема, да савјести нема, да вјечног живота нема! Једна од најстрашнијих болести данашњег, савременог човјека јесте управо та болест изгубљеног дубљег смисла живота и изгубљене вјере у вјечни, непролазни, бесмртни човјеков живот! Страшна болест од које обољева савремено човјечанство, страшни отров који је засљепио и засљепљује људска срца, нарочито срца младих људи, још незрелих, који се богате не у Богу, не признајући Бога, него мислећи да је богатство овоземаљско и да је овај живот једини живот. ,,Једи, пиј и весели се!” Као што је говорио овај из јеванђељске приче. Сигурно, све ово што имамо у себи и око нас, све су то дивни и чудесни Божји дарови нама људима да би заједништвом једни са другима, да би у заједници и хранећи се Божијим даровима из природе, да би живјели овдје на земљи, да би се радовали, али не да би то обоготворили и не да би себе обоготворили! Него да би кроз себе и кроз те божанске дарове, кроз природу у којој се рађамо и дарове којима нас Бог обдарује, да би сазнали, да би схватили, да би појмили дубљу тајну нашега живота, нашега рађања, нашега смисла, дубљу тајну овога свијета у коме живимо. Све што имамо и што јесмо јесте чудесни божански дар, јесте истинито, јесте добро, јесте благословено, јесте љепота Божија, јесте богатство, али није то оно крајње богатство ради кога је човјек створен, него је то само оно преко чега и чиме човјек је призван да задобија вјечно и непролазно богатство.

Зашто ми Словени, ми Срби, имамо назив за Савршенога и Неизрецивога, имамо назив ,,Бог”? Управо зато што је у Њему богатство и свако богатство из Његовог имена израста, из Божијег имена и само је богат онај који је у Богу, који је Богом богат! Који земно богатство, земна добра, себе као земно добро, освијетли, просвијетли и испуни живим и вјечним Богом. Који све оно што јесмо и што имамо и што желимо да будемо освештају именом Божијим, тако да све што се догађа на земљи добија вјечни смисао. Иако је привремено и рођење наше на земљи, оно добија вјечни и непролазни смисао и свако догађање са нама у нашем животу добија вјечни и непролазни смисао! Оно што је добро, што је Божије, оно се обогаћује живим и вјечним Богом. Оно што је зло, што је нечасно, што је нечисто, што је злоупотреба божанских добара и божанских дарова, то пропада, то се распада, то нестаје, то се претвара у ништавило прије или касније. Тако мала прича јеванђељска, тако велика истина садржана. ,,Ове ноћи узећу душу твоју, а све што си стицао за кога си онда стицао?” Тако бива онима који теку себи и који се не богате Богом.

Нека би нас Господ, молитвама светих Својих, просвијетлио, тако да све што имамо, што јесмо и што чинимо овдје, да освијетлимо и да просвијетлимо том божанском свјетлошћу, том божанском истином, и све оно што јесмо и што имамо, и наш земаљски живот, да би добило истинског и правог смисла и да би наше сабирање било сабирање са Богом, сабирање у вјечне житнице Божије, у житнице царства небескога, а не у ове пролазне житнице, које су само припрема за царство небеско. Господу нашем, дивноме у светима Својим, дивном у светим ријечима Својим, у Откривењу Својем, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)