11.08.2021.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Светог Николе на Пелевом Бријегу код Подгорице, 11. августа 2007. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. На Светој литургији, драга браћо и сестре, коју служимо и коју смо служили изговарамо и оне дивне ријечи, које гласе: ,,Измоливши јединство вјере и заједницу Светога Духа, сами себе Христу Богу предајмо.” У тим кратким ријечима, у тој краткој реченици, садржан је сав наш хришћански позив. Све оно што Бог тражи од рода људскога, од људи, од свакога од нас, од сваког створења, садржано је у овој реченици, записаној од руке Светог Јована Златоустога, понављаној до данашњег дана и биће понављана до краја свијета и вијека. ,,Измоливши јединство вјере” Moлимо Господа, на првом мјесту, да на подари јединство вјере. Шта је то јединство вјере? Вјера је, по ријечима Светог, богонадахнутог, апостола Павла, основа, темељ онога чему се надамо. Провјера невидљивих ствари. Може ли кућа опстати без темеља? Не може. Може ли дрво добити стабло, гране и донијети плода ако је без коријена или ако је труо коријен? Или ако се у коријен уселио црв?

Од уцрвљалога коријена, од коријена сатрулога, не може се очекивати плод. То зна сваки трудбеник који сади шљиву, крушку и јабуку или неко друго дрво или биљку. То што важи за биљке, то важи и за човјека. Као што свака биљка има свој темељ, своју основу, тако и човјек има свој темељ и своју основу, свој коријен. А коријен човјеков је у право вјера. Не вјера као неко увјерење, каквих имамо ми као људи и каквих има безброј на земљи. Не вјера као нека идеологија, каквих има, каквих је било и каквих ће бити док буде било људи. Вјера је нешто много дубље, много шире, много садржајније. Ако кажемо да је вјера коријен, онда управо потврђујемо да тај коријен мора да иде негдје у дубину. Мора да се дотиче неких дубинских вода, јер да нема воде, да нема нечега дубљега, дубоке земље у коју је дрво засађено, не може тај коријен да се прими, нити може да донесе плода. Тако и човјек, ако својим срцем, својим умом и својим бићем се не дотакне онога најдубљега камена станца, са кога је никао, из кога је израстао, ако се човјек не дотакне имена Божијега, које је најдубљи коријен васељене, Божијих створења и људскога бића, ако се тога не дотакне имена Божијег, а име Божије не проговори њему у срцу његовом, ако не освешта ум његов, онда ће и човјекови плодови бити празни, онда ће и дрво његовог живота бити празно. (За опширнјие кликните на наслов)

Сјећам се, из дјетињства, једне шљиве. Многе друге шљиве је посадио мој ђед и сјећам се једне шљиве која је била лијепа, дивно споља изгледала, али никад плода није имала. А сјећам се, око ње, других шљива, које су биле нечемурне, које су биле помање, али кад дође јесен, онда се оне оките, па се савију, па се поломе гране од онога плода. Е, човјек је као бесплодно дрво ако нема у себе правог и истинског коријена, а прави и истински коријен људског бића јесте вјера. Не било каква вјера, има разних вјера и невјера, јер и невјера је лажна вјера. И онај који каже да не вјерује, и то је вјера у невјеровање, а да не говоримо о онима који вјерују у идеје, у идеологије. Све су то вјерници, само је питање коме Богу се клањају, коме Богу служе и у коју вјеру вјерују. Народ је ту паметнији од њихових учених глава, јер учене главе побркају све, и лажне вјере и невјере и сујеверје, маловјерје, све то побркају и кажу: ,,То је религија.”

А народ разликује, зна шта је тврда, Божија вјера! Е, то је та вјера за коју се ми молимо, тврда, Божија вјера! На истини! Коријен, темељ нашега бића је на истини Божијој, на имену Божијем, на имену јединога Творца неба и земље, на коме почива васиона! Да није Њега, распала би се васиона у парам-парчад, да није Њега, не би било људскога рода. Да није Њега, ничега не би било, тога имена Божијег, те тврде Божије вјере и Његовог присуства у творевини Његовој и у свеукупној историји. Дакле, тврда Божија вјера, истинита вјера! А има и друге вјере: лажна вјера! Има и сујевјерје. Шта значи сујевјерје? То је узалудна вјера. То је као када коријен посадиш у ваздух, тада не може плода донијети коријен. Узалудна вјера, она је празна. Има лажна вјера! Безбројне идеологије земаљске, и мале и велике, све су то лажне вјере! Јер вријеме покаже да ли су праве и истините вјере, као што покаже вријеме да ли је плод прави и истинити на дрвету. По плоду се познаје и дрво, по плоду се познаје и човјек, по плоду се познаје и вјера. Не може се брати јабука на чичку, него само тамо гдје је истинско и право јабуково дрво, тамо се може брати јабука.

Тако не може бити ни праве вјере тамо гдје нема истинског и правог темеља те вјере. Има назива за те лажне вјере, наш народ ће да каже за некога ко није никакав човјек: ,,никаква вјера”. Има у народу и још неки назив за вјеру, на примјер, кад се каже:,,пасја вјера”. Отровна идеја, убилачка, крволочна идеја, псећа идеја која постаје водиља човјековог ума, то је пасја вјера! То не може бити Божија вјера, она тврда и права вјера. Има и ,,ништа-вјера”, не само никако вјера, него и ништа-вјера. Тобоже се показује да је вјера. Узмите идеологије. Ух, колико има овдје тих ништа-вјера, са нама и међу нама. Они који на ничему граде своје биће и немају циљ свога живота, они који вјерују да је смрт последње слово људскога живота, све је то ништа-вјера! На ничему саграђена и ничему стреми. И многи други такви називи гдје народ разликује тврду Божију вјеру, праву вјеру, ,,права вјеро, кукавна сирото”, како каже владика Раде. Чини се понекад да је та права вјера кукавна и сирота, сама и да је одбачена од многих, од милиона. Али има она Христова истина, Божија истина, гдје каже: ,,Камен који одбацише зидари поста крајеугаони камен и дивно је то у нашим очима”. Оно што многи људи презиру, често пута се показује да је то истинско и право, а то важи и за праву истинску вјеру.

И за ту праву, истинску, Божију вјеру се молимо, измоливши јединство вјере. Измоливши не само вјеру, него и да нам Бог подари јединство вјере. Да том вјером сједини срца људска и да сви људи, једним срцем и једном душом, прослављају једнога, живога Бога и једино Њему да се клањају и да на том светом коријену израстају сви људи и сви земаљски народи и да, преко њега, донесе правога и истинскога плода. О, како би то било величанствено, какав би то златни Божији свијет био када би сви људи, сви земаљски народи, све расе и све боје били испуњени једном вјером, једном истином, кад би се дотакли једнога, живога Бога и Његове истине. И кад би та вјера и једно јединствено име Божије објединило људска срца, људске умове и људска дјела, како би земља процветала, како би она била узвишена и величанствена! Како би људски род био прави људски род, Божији род. Али то се не може догодити без заједнице Светога Духа. Јер кажемо ,,измоливши јединство вјере и заједницу Духа Светога”. Само ако један, истински, Дух Божији надахне људе, онај вјечни, Божији Дух, којим живи све што живи и којим дише све што дише, који се вије над творевином Божијом и који је уткан у творевину, у свако створење, у свако биће.

Када тај свети, Божији Дух задобијемо и Његову заједницу, онда ће и једна вјера да процвета у нама и онда ће и прави плодови да се роде из нас и у нашем животу. И зато се молимо, ,,измоливши јединство вјере и заједницу Духа Светога”, када то задобијемо, онда ,,сами себе, и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо”. Caми себе, сваки појединачно себе да преда Христу Богу на дар, Ономе дародавцу свакога добра, Ономе од кога смо све примили, и храну, и топлоту, и дах и дух. Све од њега добијамо и дужни смо да се Њему предамо. Али не само себе, него и једни друге, да понесемо бремена других, да помогнемо једни другима. Да се ослонимо једни на друге и да на том светом темељу једне, Божије вјере, силом једнога Духа Божијега, да приносимо себе живоме Богу на дар и оно што нам је Бог дао.

Све што имамо, зар нијесмо примили? Ако смо примили, шта има да се хвалимо тим што је наше? Шта има човјек? Шта имам ја? Шта имаш ти што нијеси примио? И око твоје, и нос твој, и длаку на глави твојој и прст твој и сваки живац, срце твоје, све што имаш, ниси ли примио? Па зашто се онда хвалимо да је то наше? Откуд је наше када смо га добили, кад је то дар. Дар наших родитеља, али и дар живога Бога, који нас је у материнској утроби изаткао и извео нас из ништавила у живот. И зато смо дужни да захвалимо Богу. Литургија није ништа друго него: ,,Хвала Ти, Господе! Благодаримо Ти, Господе, за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства! Благодаримо Ти за живот, за воду коју пијемо, за ваздух који дишемо, за земљу којом ходимо, за дрво које нас храни, за биљку која обогаћује наш живот и за љепоту цвијета! Хвала Ти Господе за сва чудеса којим си нас обдарио.”

Што је човјек умнији, то боље схвата да све што има, то је добио. И спремнији је да непрекидно благодари и захваљује Богу за све и сва!

Један старац се упокојио крајем Друго светског рата. Био је сиромашак и питали су га: ,,Како си?”

А он каже: ,,Хвала Богу великом, добро сам, имам све.”

А они кажу: ,,Како све имаш кад немаш ничега на себи? Ево те голога.”

,,Хвала Богу, све ми је дао Бог, само једну ствар Га молим да ми да.”

,,А шта Га молиш да ти да?”

,,Moлим Га да ми да оног Његовог огња вјечнога! Само то, а све остало ми је Бог дао.”

Е то је тај Дух Свети који моли тај сељак прости. Његова молитва је важнија од познања и молитве свих мудраца овога свијета. И да му је Бог тога огња небескога. И тај огањ небески је оно што је Христос донио на ову земљу. И Он каже: ,,Донио сам огањ с неба. О, како ми се хтјело да се тај огањ распламса у људским срцима!“

Тога огња су данас постали причасници и наши Спасоје, Мирослав, Милош, Михајло и Татјана, којој тепамо Тања. Они су примили данас Свету тајну крштења, примили су вјеру једнога Господа, једнога Духа Светога. Печат дара Духа Светога су примили. Примили су Светињу над светињама и сад ће се причестити и примити Тијело и Крв Христову. Велики и свети дар. Имамо рођење тјелесно, које је за пролазност и имамо рођење духовно које је рођење за вјечност! Данас су они рођени за вјечност, за бесмртност и за непролазност! Рођени једном вјером у Христа Господа, примивши заједницу Духа Светога и предавши сами себе и једни другог, као браћа, Христу Богу. Господ да их утврди. Видим радосни су, испуњени радости и здравља и Господ ће их благословити великим благословом, и њих и родитеље њихове, а преко њих и кроз њих благословиће и благословио је већ Цркву Божију, једну свету и саборну. Они су постали чланови једне свете заједнице, не обичног људског друштва и удружења, него заједнице вјечне и непролазне, сјединивши се са вјечним Богом, сјединивши се са Духом Светим, постали су заједничари Духа Светога и чланови Цркве Христове, којој ни врата пакла неће одољети, јер је Божија, јер је вјечна, јер је неуништива.

Њима Господ да подари здравља, снаге, крепости и мудрости, да буду добри ђаци, али посебно Божији ђаци, Христови ђаци, Христови ученици у све дане њиховог живота. А Господ нека и нама подари јединство вјере, заједницу Духа Светога, да би могли да сами себе и једни друге предамо Христу Богу на дар, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)