28.06.2021.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена у манастиру Подластва Грбаљска на Видовдан, 28. јуна 2011. љета Господњег:

Драга браћо и сестре, данас прослављамо Видовдан, свети дан, и пјевамо пјесму: Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде.

Очи Видовдана су отуда толико видовите и толико далековиде, што су то очи пророка Божјег Амоса, који је пострадао толико вјекова прије Христа – у вријеме Озије, Јудиног цара и Јоакима, цара Израиља – будући живи свједок живога Бога и правде Божије. Он је оставио и своју књигу, којом се и данас надахњујемо и просвећујемо, у којој је између осталог записао и знамените ријечи – опомињући тада изабрани Божији народ за зла која је чинио и подсјећајући га да је зло рађење увијек готово суђење: „Овако вели Господ: за три зла и за четири што учини Јуда нећу му опростити, јер презреше закон Господњи и уредаба Његових не држаше и преварише се лажима својим, за којима ходише очеви њихови.“ (Ам. 2, 4) А онда каже и за друго царство, Израиљево, да и њему неће Господ опростити три и четири зла што учини: „нећу му опростити, јер продаваше праведника за новце и убогога за једне опанке“ (Ам. 2, 6) . Како тада тако и данас: и онда беху два царства и онда беху великаши, којима су проклете душе, па су свето царство Давидово због своје сујете, властољубља и сластољубља раздвојили на Јудино и Израиљско царство. И једни су и други, на челу са својим владарима, ходили безбожним путевима, па их је Бог опомињао због зала и зато је и попустио на њих казну: не да их уништи него да их пробуди, да их освијести, да их врати закону Божијем, правди Божијој, правдољубљу, богољубљу и братољубљу. (За опширније кликните на наслов) 

Очи Видовдана су очи пророка Амоса, крсне славе великомученика косовског Лазара, то су очи и мученика Вита, који је жртвовао себе за Христа Господа, своју мученичку крв принио Њему на дар и помјешао је са крвљу голготског Мученика. Вит је био одавдје, из наших крајева, а пострадао је у вријеме оног проклетог цара Дукљанина, односно цара Диоклецијана – великог безбожника и великог гонитеља имена Христовог и правде Божије. Видовити пророк Амос и мученик Вит, чудотворац Божији, били су дакле слава великомученика косовског Лазара, па стога није чудо што је он, заједно са својим витезовима, кренуо њиховим путем – надахнут истином Божијом и знајући да нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Вјеран тој љубави, вјеран правди Божијој, вјеран народу који му је био повјерен, вјеран Христу Богу – држећи своје небо на своја три прста у име Свете Тројице – он је на Косову принио себе на жртву живу и убројао се у оне који су Богу послужили, који су Богу угодили, који су се за Божију правду и Божију истину жртвовали.

Многи кажу да смо ми православни Срби можда једини народ на земљи који – празнујући Видовдан, празнујући Косово и држећи се светокосовског завјета – празнује пораз, док сви други народи празнују своје побједе. На први поглед су у праву, међутим оно што је пред земаљским мудрацима пораз то је пред Богом, пред истином Божијом, пред Царством небеским, било и остало побједа. Није Христос Господ на Голготи поражен, па ми славимо пораз Његов славећи Његову голготу. Својом голготом, својом жртвом, Он не само што није поражен него је побједио овај свијет, принио себе за живот свијета, Своју крв и Своје тијело и отуда је с правом рекао да је Он Онај који побиједи свијет.

И као што Голгота није пораз него је побједа над сатаном, побједа добра над злом, побједа љубави саможртвене над мржњом, побједа човјечности над нечовјечношћу, побједа истине над лажју, тако су и сви они који су кроз вјекове за Њим ходили, Њему служили, за Њега и правду Његову се жртвовали, побједници у овом свијету. Не треба изгубити из вида да Црква Божија само три рођендана слави (тек у новије вријеме су измислили да сами себе прослављају, па смо на жалост почели и ми то да усвајамо и да празнујемо своје рођендане): рођендан Христов, рођендан Мајке Божије и рођендан највећега од жене рођенога, Јована Крститеља. Зашто та три рођендана? Зато што је тим рођењима – Христовим, Оне која Га је родила и онога који је припремао путеве за Његов долазак – дошло до истинског правог рођења, препорода и задобијања вјечног и непролазног живота и смисла за свако људско биће, за сву творевину. Када било ког другог светитеља прослављамо, ниједнога рођендан не прослављамо. Прослављајући великомученика Димитрија ми његову смрт прослављамо, прослављајући Светог Василија Острошког ми његово упокојење прослављамо… Тако исто и Светог Петра Цетињскога и Светога Саву архиепископа и просветитеља српскога, тако и Сергија Радоњешкога и Светог Димитрија Ростовскога, тако и Светога Јована Владимира и Светога Владимира Равноапостолнога, руског великог просветитеља. Дакле, у очима људи земаљских и овога свијета и за њихову кратку памет, прослављамо њихове поразе…

Али, не: онај који побиједи у смрти, тај је побједник за вјечни и непролазни живот и у том се дану последњем огледа сва људска судбина. У њему се огледају и снага и немоћ људска, и појединаца и народа земаљских. Срећни су они народи који имају такве људе, који су жртвовали себе за живот свијета; који су жртвовали себе за добро, за правду, за Бога, за Божији закон, за истину, за светињу Божију, који су том жртвом задобили побједу. Побједили су мрак, мржњу, зло; побједили су сатанску силу, оца лажи и све носиоце лажи. Отуда је њихов крај свједочанство не њиховог пораза, него њихове побједе.

Зато и славимо Видовдан славећи Амоса, пророка Божијег побједитеља, славећи Вита мученика побједитеља, славећи великомученика косовског Лазара и оне који су својом жртвом побједили таму и мрак, зло и тиране овога свијета и који су се сврстали у онај број Христових сљедбеника који приносе себе за живот свијет. Од тада, а и прије тога, и до данас, постоје двије врсте људи, а посебно у нашем народу после Косова: они који се сврставају са великомучеником косовским Лазаром (одржали смо помен за њих осамдесеторицу овдашњих, који су на правди Бога жртвовани у времену безумља и братоубилачке мржње, као што смо поменули и све оне који су живот свој положили за вјеру и отачаство ходећи путем Христовим, ходећи путем великомученика косовског Лазара) и они други, који су се и до Косова и послије Косова до данас сврставали са тиранином, са Муратом, муратовску философију исповједајући и његовим безбожничким, тиранским и нечовјечним путем ходећи.

Мученици наших дана

Наше је опредјељење опредјељење за великомученика косовског Лазара, јер знамо и признајемо да је то једини пут, пут Богочовјека, којим смо призвани да ходимо и којим су ходили сви најсветији наши преци.

Међу њих спадају и пострадали у Јадовну, којима је ових дана (после седамдесет година први пут званично) одржан помен – око четрдесет хиљада невино покланих. Међу њима су и свештеномученици Петар Сарајевски и Сава Горњокарловачки, педесет свештеника наше Цркве и хиљаде и хиљаде младића, дјевојака, стараца и дјеце… У Јасеновцу такође – до седам стотина хиљада оних који су невино пострадали… Овдје су близу и Прибиловци, гдје је хиљаде костију оних који су невино бачени у јаме извађено деведесетих година, да би поново били заклани – њихове кости уништене, а храм у који су били похрањени разорен у вријеме новог безумља по Херцеговини.

И у Пребиловцима и у Корићкој јами, и у Мајевцу и до Словеније, гдје све нису пострадали за Христа Господа, и у нашем народу и у другим православним народима. Да не говоримо о страдалној Русији, пострадалој до Леденог мора, гдје је хиљаде и хиљаде њих жртвовано у XX вијеку. Они су остали вјерни Христу Богу, и задобили су кроз Њега и у Њему побједу која побјеђује овај свијет, јер је у тој побједи сами Бог и јер се у тој и таквој жртви побјеђује смрт и задобија вјечни и непролазни живот, вјечно и непролазно Царство Божије.

Сви су они, попут великомученика косовског Лазара, знали да је земаљско за малена царство, а да је Небеско царство, Божије царство, вјечно. Та вјечност, која се улила у оне који су пострадали, њихова је побједа која побјеђује свијет и у којој је једина истинска нада овога свијета и свакога народа.

И данас је, као што видите, поново тиранска, муратовска психологија и философија господаре свијетом. Јер шта су они који су нас бомбардовали 1995. године, до следбеници Мурата, тиранина косовског? Они који су нас бомбардовали 1999. године, шта су друго него настављачи оног насиља о коме је говорио још порок Амос у древна времена? Настављачи она три или четири зла, којима се гази закон Божији и којима се продају правденици и сиротиња за опанке; који врше насиље над људима и земаљским народима, неправду проглашавајући за правду, злочин за врлину, проглашавајући гоњење оних који чувају своју светињу и свој живот и своја огњишта, проглашавајући њих за нељуде и водећи их на судове земаљске… Тако је то било у вријеме Амоса, тако се то догодило са пророком и мучеником Витом, тако се догодило на Косову и на Куликову и на другим поприштима на којима су хришћани жртвовали себе за вјеру и отачаство.

Прослављајући Видовдан, ми побједу прослављамо – побједу добра, побједу Божију, побједу љубави Божје, побједу истине Божје над лажју, побједу оних који су задобили Побједиоца и који су себе уписали у књигу вјечнога живота. Зато нека би нас Господ утврдио у тој вјерности. Да путем великомученика косовског Лазара, пророка Амоса и Вита мученика ходимо; путем Богочовјека, јер ми други пут не знамо, ми смо тим путем кренули, тим путем ходимо и ходићемо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова.

Срећан и благословен празник Видовдана свима, свему роду нашем на земаљском шару у вјекове вјекова. Амин.

Преузето из: „Светигора”, бр. 217, Петровдан 2012.