04.05.2022.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Георгија на Горњој Стијени пиперској, 4. маја 2019. године

,,Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо у њему!” То су стихови пророчки које понављамо непрекидно, а нарочито у ове свете дане светог Христовог Васкрсења. Заиста, у дану Христовог Васкрсења сабирају се сви дани, сва историја свијета и човјека. Све оно што је Бог стварао, нарочито људска природа и човјек, и сва Његова историја до Христа сабрана је у тај дан Христовог Васкрсења. Ловћенски Тајновидац, Свети Петар II Цетињски, је записао у својој Лучи микрокозми да је Бог заквасио све свијетове, када их је стварао, заквасио квасцем Васкрсења. Читао сам много књига и светих Божијих људи, али нигдје нијесам нашао тако дубоку истину коју је записао Ловћенски Тајновидац. Квасац Васкрсења је уграђен у свесветије, како каже Петар Ловћенски Тајновидац, у све свијетове, што значи квасац вјечнога и непролазнога живота, онај квасац који ће постати стварност када дође пуноћа времена и када Бог пошаље Сина Свога јединороднога ,,да сваки који вјерује у Њега не погине него да има живот вјечни кроз Његово Васкрсење.”

Његов гроб, а тиме и васиона која је гробница била до тада је постао живоносни гроб, живоносна гробница. Та сила Христовог Васкрсења, она је она која освештава све свијетове, нарочито људску природу, дајући човјеку, људској природи, пролазној људској природи дајући непролазност, вјечност и бесмртност и дајући човјеку вјечно достојанство. Ми се људи овдје хвалимо и славосволимо човјека, али човјека коме је дах у носу. И говоримо о напретку људскоме неопрекидно, и јуче и данас, али тај напредак, да није Христа и Његовог Васкрсења, био би напредак у воденици смрти, као што је рекао и написао Свети отац Јустин Ћелијски. Васиона је воденица смрти, која данас уништава оно што је јуче рађала. Али Васкрсење Христово је оно што тој воденици смрти даје управо тај дар вјечнога и непролазнога живота. То свједоче и свети пророци прије Христа, то су свједочили и они који су видјели Христа, који су заједно са Њим живјели, који су опипали Њега и Његово Васкрсење, прво жене мироносице, мајка Његова, која је дошла на гроб гдје је Он био сахрањен и нашли су анђела како сједи на чело главе Његове, гдје је Он био, и чуле су ријечи: ,,Што тражите живога међу мртвима? Није овдје него устаде. Иди кажите ученицима.” И ученици су почели да долазе и они су били запањени тим, многи од њих нијесу могли да вјерују и сумњали су, тако да они који данас сумњају нијесу они први сумњали у чудо. И она су двојица ученика који су ишли на путу, па их је срео Господ и питао их: ,,Зашто сте тужни?” (За опширније кликните на наслов) 

И нијесу Га препознали, па су Му рекли: ,,Па зар Ти не знаш шта се догодило у Јерусалиму. Исус Христос, за кога смо ми сматрали да ће бити цар јудејски, Он је разапет, али јавише нам да је васкрсао из мртвих!”

И они иду заједно са Њим до града гдје су кренули, а Он кренуо да одлази, они Га задрже, сједну и када је узео да ломи хљеб, као што је то урадио на Тајној вечери, онда су Га препознали. Господ је ишчезао, па се поново јавио свим дванаесторици ученика, па онда Томи посебно и рекао: ,,Не буди невјеран него вјеран и стави прсте своје у ране моје од клинова.” Што је и урадио Тома и тако се јавило и њих три хиљаде који су већ повјеровали у Њега прије Његовога Вазнесења и непрекидно се јављао и јавља. И Својим првим ученицима, и онда апостолу Павлу се јавио, који је гонио хришћане, који је Светога архиђакона Стефана каменовао, и када су га каменовали он је тамо држао хаљине. Он је кренуо према Дамаску гдје су се разбјежали хришћани, а на путу му се јавио Господ.

И пита Га: ,,Ко си Ти?”

,,Ja сам Исус из Назарета кога ти гониш. Али ти си одређен од Бога да будеш сасуд моје силе и моје благодати.”

То је апостол Павле и био и треба само читати његове посланице, како је огромна његова љубав била и вјера у Христа. Претрпио је и гоњења, и страдања, и бацања у море и каменовања, шта све није претрпио и вођен је код императора римског да му буде суђено, али је он остао вјеран Господу до свога последњега издисаја и постао је један од дивних свједока, као што су свједоци и безбројни хришћани, од првих ученика Његових, па до Светога великомученика Георгија кога прослављамо у овоме светоме храму и коме су посвећени толики храмови. Онај младић, онај војник који је жртвовао свој живот и своју младост, остајући вјеран и не одрекавши се Христа мученички пострадао. А његово мучеништво је свједочанство, заиста, Његовог Васкрсења, његова вјера у Христа васкрслога је оно што васкрсава име Георгија великомученика кроз вијекове и прославља се у свим земаљским народима управо зато што је своју крв пролио заједно са голготским Мучеником и помјешао своју крв са крвљу Христовом на голготи!

А и ми хришћани, и у древна времена, прошла времена и у наше вријеме, и ми се причешћујемо Тијела и Крви тога Господа распетога и то је суштина наше вјере хришћанске и ми се дотичемо Њега и цјеливамо Њега. Има двије врсте цјелива Христових. Има онај цјелив Јуде издајника, коме каже Господ: ,,Зар цјеливом издајеш учитеља свога?” Безбројни су они који кроз историју цјеливају и издају Христа својим цјеливом, али с друге стране многи су они који цјеливају Њега, примајући Његово Тијело и Његову Крв, исповједајући Њега као Бога свога и Господа свога и примајући, преко Тијела Његовога и Крви Његове, примајући тај квасац вјечнога и бесмртнога и непролазнога живота и вјечнога људскога достојанства. Црква Христова шта је друго, раширена по читавом земаљском шару, него је свједок тога и таквога Христа распетога и васкрслога из мртвих, носилац и она је Тијело тога Христа, а ми смо хришћани, без обзира коме народу припадали, удови тога тијела Цркве Христове и Његови свједоци. И данас, као и они прије нас, као и они који ће доћи послије нас, свједоци Христа распетога и васкрслога. А Црква Његова, као што је Он вјечан и непролазан, тако и Црква Његова је вјечна и врата паклена неће је надвладати. Колико је царстава, од Његовог времена, дошло, владало и пропало, почевши са Римским великим и моћним царством, које је освајало исток и запад, стизало до Индије, па онда послије Источно-ромејско царство, звано Византија, па онда царства франачка, и многих моћника овога свијета и хришћана, а и безбожника. Од времена цара Константина и владари су били поклоници Христа и Његовога Васкрсења. Константиновска епоха цара Константина се завршила у ово наше вријеме падом Цариграда 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја, царице Александре и њихове дјеце прије сто година. Завршила се та царска епоха историје Цркве.

Али Црква није завршила да постоји без обзира што су данас наследници царева обезбожили и широм света и код нас! Црква остаје и врата паклена је неће надвладати. Црква је моћна не нашом моћи, него ми смо моћни, као чланови Цркве, Христом и Његовом снагом, Његовом моћи непобједивом и неуништивом. Ево, данас и код нас, има оних који, намјесто да цјеливају Христа Господа и да примају силу Његовог Васкрсења и да се укључују у ту Његову свету заједницу Цркве Његове, они обоготворавају своје неке државице и неке своје нације обоготоравају. Да не морамо да помињемо Монтенегрине, који сада обоготворавају своје нације и своје државице, избацују из календара свете Божије људе, да би прогласили себе и своје нације боговима и властодршцима. Ево и ви овдје у Пиперима, и ви понекога од таквих. Да ће Бог да им врати Господ изгубљену памет, а и овај храм би требао да их врати памети. Није Митрополит Амфилохије Морачанин сликао овај иконостас, он је сликан за вријеме краља Црне Горе и Брда, као што је овдје за њега написано, у вријеме Митрополита Митрофана Бана, такође митрополита Црне Горе и Брда. Ко је насликан овдје горе поред апостола? Насликан је Свети Сава, кога сад избацују и кажу: ,,Он је био Србин.” Он је био хришћанин прије свега! А хришћанин обједињује у своме срцу све народе и све земаљске нације, као и онај у коме се хришћанин родио. Ту је и Арсеније архиепископ пећки, чије мошти чува Црна Гора, наследник Светога Саве. Ту је и Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, то су били Црногорци у вријеме краља и књаза Николе I, књаза Црне Горе и Брда, а Митрополит Митрофан Бан митрополит Црне Горе и Брда.

Свети Петар је тако себе називао, јер ви знате, као и Пипери, да сте ви Брђани, па сте постали дио Црне Горе 1799. године, послије Битке на Мартинићима када су Бјелопавлићи постали дио Црне Горе, а моји Морачани и Ровчани 1820. године. Војвода Радулов Радовић, мој предак, он је присајединио Ровца и Морачу 1820. године Црној Гори, али прије тога се срео, по благослову Светог Петра, са Карађорђем у Сјеници. Ја понекад кажем да је знао војвода мој, да је знао шта ће бити, куд ће кренути његови Црногорци у 21. вијеку, не би никад дошао на Цетиње ако хоћемо поштено, неко би остао са Карађорђем на Сјеници. Карађорђе је морао да се врати због напада на Србију од онога паше преко Ниша, па су се вратили његови војници са Васојевићима, Дурмиторцима и Морачанима, вратили су се и ту су цијелу зиму презимили у Морачи. Дакле, у Цркви нема ,,ни Грка ни Јеврејина” каже апостол Павле Боговидац ,,нема роба ни слободњака, нема мушкога ни женскога”, нема Американца ни Руса, Србина ни Црногорца, нема ни Јапанца ни Кинеза! У Цркви има само један Христос Господ и сви они који се Њега причешћују и Њиме опште, без обзира ком народу припадали, којим језиком говоре на овој земљи. Али шта да радимо када има и модерних пагана, незнабожаца, безбожника, који себе обоготворавају и своју неку приватну причицу, звали је она дукљанска, или монтенегринска или јапанска или американска, све се то исто хвата.

Дакле, ево дана којега створи Господ. Радујмо се и веселимо се у њему. И ви овдје посебно, који сте носиоци духа својих предака, оних који су овдје за вријеме краља и књаза Николе и Митрофана Бана саградили овај свети храм овдје у Стијени пиперској и они који су га очували и обновили и обнављаће га, обнављајући себе и своје памћење, и примајући кроз Њега тај квасац Васкрсења, вјечнога живота и вјечнога људскога достојанства, у коме су сви људи и сви земаљски народи један човјек, Исус Христос, Богочовјек. То је она велика тајна и то је заједница неуништива, неразорива заједница Цркве Божије. Пропала су царства и пропадају и државе, и мале и велике, као што и ми смо припадали једној великој држави. Имала је своје границе. Шта је са том државом која је трајала стотинак година па је пропала? Тако бива са свим моћним државама, тако ће бити и са овим данас које владају свијетом, иако они мисле да су они непролазни, ови данашњи Американци. Неће предуго трајати њихова, поготово што су они кренули безбожним путем. Они који су нас бомбардовали, они који су покушавали да нас униште.

Имамо ми један међународни научни скуп овдје. Представници из Уједињених нација, из Заједнице европских цркава, којој припадају преко стотину четрдесет црквених заједница из Европе, и протестантске, католичке и православне. Ми овдје да разговарамо и о чему да разговарамо. И хвала овим људима што су дошли, највреднији историчари из Европе, нарочито зналци Цркве и црквенога законодавства, дошли овдје да нам помогну, и нашима који су на власти да помогну да би се освјестили. Написали су неки нацрт Закона о Црквама, односно о вјерским заједницама како они кажу, један назив који је безуман, који нема никакве правде у себи, који је управо заснован на том паганском односу према Цркви, безбожном. Нажалост, они мисле да су они вјечити, а заборављају да су вјечити и ти закони које они пишу да су они пролазни, а да је Црква Божија вјечна, јер је носилац тога квасца вјечности и непролазности. Надамо се да ће Бог уразумити и ове наше који су сад на власти и који, ради своје власти, шта раде данас? Они су прогласили такозвани државни удар. Своје идеолошке противнике, партијске противнике, суде за издају државе, а у ствари суде им због своје власти и сласти, властољубља! Срамна прича! Ријетко је таквих срамних прича било у историји Црне Горе, а било их је раније у нашим братоубиствима, као што је та садашња прича суђења за удар на Црну Гору. Та групица људи, сви људи који су овдашњи, који природно воле Црну Гору и спремни су да се жртвују за праву, ону краља Николе Црну Гору. Али Црна Гора која се одриче Дечана, Пећке Патријаршије, Метохије, оног простора гдје су хиљаде Црногораца 1912. године жртвовали свој живот за слободу и ослобођење својих вјековних простора, а Метохија и Косово, шта је то него припадало древној Дукљи, Зети, за вријеме Јована Владимира, за вријеме Војислављевића, за вријеме Балшића, наравно за вријеме Немањића, то је припадало овим крајевима, као што је припадало и за вријеме Петровића, краља Николе. Први који су се одрекли тога, то су управо они који данас мисле да су вјечити. Пљунули су на Пећку патријаршију, на крв мученика косовских, издали су оне који су се жртвовали и народ који је тамо! Ја сам својим рукама сахрањивао силоване дјевојке од ових учековаца које сада проглашавају за челнике, који су стид и срам честитог албанског народа, и које су ови наши сада прогласили за своје сараднике и за оне који владају, којима су предали Косово и Метохију.

Срамотна је то прича! Вријеме ће то да покаже, а дај Боже на вријеме да и ови схвате колико је то срамотно, за њих колико је то срамотно! Њихово одрицање од Црне Горе краља Николе, Црне Горе која је била краљевина Црна Гора и седморо Брда! Тако се звала, ево свједочи и овај храм овдје, и Бока которска, која је накнадно придодата Црној Гори послије ’918. године, ондашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, да би данас, први пут послије 2006. године, припала и Црној Гори.

Ево данас који створи Господ! Радујмо се и веселимо, прославимо свето Христово Васкрсење и поздрављамо једни друге овим радосним поздравом: Христос Воскресе!

Транскрипт Данило Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)