19.11.2021.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Ком, 19. новембар 2013. године

Увијек завршавамо Свету литургије са дивним ријечима: ,,Нека је благословено име Господње, од сада и до вијека.” Благосиљај Господа за све што је учинио, за све што је створио, за сва видљива и невидљива знамења којима нас је обдарио. То је призвање наше људско. Зато смо и рођени да живога Бога благодаримо и да Њега славословимо. Славословље је најчудеснија молитва и пуноћа свих молитава наших. Оно је природни однос наш према Богу као Творцу, као Промислитељу, као Дародавцу живота, као Ономе који је, када је дошла пуноћа времена, послао Сина Свога јединородног да ,,сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.” И пославши Сина јединороднога, открио је Себе као вјечну и светотројичну љубав, љубав која Собом све испуњује и све грли, све освећује и све просвећује, своја створења, посебно словесна створења, да се испуне том божанском светотројичном љубављу и тим и таквим славословљем и благосиљањем имена Господњег и благосиљањем свега онога што нам је Бог подарио, сабравши то у Своје име, које је изнад свакога имена.

Благосиљамо Господа и због ове дивне светиње у којој данас прослављамо име Његово и у којој служимо службу. На овом светом олтару освештаном дивним подвижницима, прије свега у њега су уграђени свети ктитори његови и овдје почивају њихови земни остаци, неимара, оснивачи свете лозе Црнојевића, а послије њих и Иван, Ђурђе и други који су се изњедрили из њих, нарочито је значајна ова, по обиму, мала светиња, али по садржају велика, као велика лавра. Јер овдје је некада, у она древна и оскудна времена, била пренијета и пријестоница древне Зете и било је сједиште зетских митрополита. Послије прогона и распећа лавре Светих архангела на Превлаци митрополити зетски су прешли, на кратко вријеме, у данашњу Будву, гдје је био храм такође посвећен Пресветој Богородици, који је био државина Светога Саве и светих патријараха пећких. Па онда послије у Пречисту Крајинску, у храм такође Пресвете Богородице, да би од најезде Агарјана, митрополит био код манастира Врањине, да би боравио овдје у овој црнојевићкој светињи и задужбини, па онда на Ободу, гдје је Митрополит Висарио, и послије његов насљедник Вавила боравио и гдје је штампана прва књига, света књига Октоих, 1484. године, у оној првој штампарији зетској, свесловенској штампарији, јер слово Божије, ријеч Божија и све оне пјесме у којима се славослови Господ су биле штампане. Послије је сједиште Митрополије и зетских владара пренијето на Цетиње, гдје је остало до данашњега дана. (За опширније клкните на наслов) 

Али све то што се догађало прије тога уткано је у ту светињу, потоњу задужбину Петровића. И сав овај ход, свештени ход зетских епископа и митрополита, он је дошао до свога врхунца на Цетињу, уткавши у себе све оно што се догађало са апостолским пријестолом који је украшен дивним епископима, међу којима посебно треба истаћи Јевстатија Превлачког, зетског епископа, архиепископа и просветитеља пећког и свеправославног, па онда послије њих и друге значајне, свете Божије људе, међу којима посебно мјесто заузима Свети Петар Цетињски, па онда Свети Петар II, Цетињски пустињак и Ловћенски Тајновидац. Па онда послије њега и, лику прибројане, дивни Свештеноисповједник и мученик, заједно са својим свештеницима, Јоаникије, црногорски и приморски, а кроз њих и преко њих и многи други који су Христа исповједили, за Њега пострадали на овим просторима, први од њих је Свети Јован Владимир зетски краљ и мученик, а онда свештеномученици и четрдесет ђака мученика момишићких, нови свештеномученици, Света мученица Јаглика, само неке од њих да поменемо. Засијали су ти свети изабраници Божији као звијезде небеске и то су најдивнији плодови ових приморских области Зете, данашње Црне Горе, најљепши дарови којима је ова земља и овај народ обдарио Господ, благосиљајући име свето Његово и славословећи Га и захваљујући Му за сва знана и незнана и невидљива доброчинства, до наших времена.

Па ето, дакле, и ова мала светиња је уткана и уграђена и у небески град, свети Јерусалим, а многи су исповједници, знани и незнани, подвижници овдје служили Господу. А ево ми данас прослављамо и Светога Павла Исповједника и Преподобнога Варлаама Хутинскога, он из велике Русије, а овај Павле из града Цариграда, чије мошти се чувају на овим нашим просторима, тамо негдје у Водњану, у Истри, неким чудним Божијим путевима његове мошти, Павла Исповједника, су доспијеле до наших крајева. Увјерени смо да ће и васељенски патријарх, који нас је походио заједно са осталим патријарсима, затражити од представника Западне римске цркве да се мошти Павла Исповједника, из 4. вијека послије Христа Господа, исповједивши Га и Њему послуживши, врате у свети град Цариград, тамо гдје је Свети Павле служио Господу, угодио вољи Његовој и исповједио Његово свето име.

Његовим молитвама и молитвама свих просијавших кроз вијекове на овим свештеним просторима, да нас Господ упути да непрекидно благосиљамо име Господње, и данас, и сјутра, и у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)