09.08.2021. 

 

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Барама Радовића изнад Манастира Мораче, 9. августа 2010. године

 

Диван је Бог у светима Својим, Бог Израиљев, диван је Бог у свему што нас окружује. У свој васиони Својој и творевини Својој, у љепоти овога мјеста и у свим чудесима, која су се овдје догађала кроз вијекове. Диван је Господ и у овоме светоме храму, који је овдје саграђен. Господ је посебно диван у данашњим светим учитељима и просветитељима Пантелејмону и светом оцу нашем Клименту Охридском. Свети Пантелејмон је живио у 2. вијеку послије Христа, у вријеме страшног гоњења Цркве Божије, а Свети Климент Охридски је живио почетком 10. вијека. Велики временски размак између њих двојице, али је један Дух Божији који их је надахњивао, једна вјера у Оца, и Сина и Духа Светога, вјера у јединороднога Сина Божијега, оваплоћенога Христа Бога нашега. Вјера која је надахњивала њихов живот и просвећивала њихов ум и обасјавала њихово срце. Они су спојени истом вјером, истим духом и  истом светињом кроз вијекове, поклањајући се једној истој светињи Божијој и будући њени свједоци и њени проповједници.

 

Из житија Светог Пантелејмона највише треба истаћи чињеницу да је он постао оно што је био благодарећи својој мајци. Његов животопис је још једно свједочанство какву улогу игра мајка у животу човјековом. И заиста, мајка је велика светиња, дародавац живота, али нарочито су знамените оне мајке које су рађале своју дјецу не само тјелесно, јер то и није тако тешко, него које су рађале своју дјецу духовно. И док је отац Пантелејмонов био паганин, многобожац, угледни човјек свога времена, његова мајка је била тајна хришћанка и она га је васпитала у страху Божијем. У његовом дјетињству преточила му је истинску вјеру. У тим тегобним временима, када је било гоњење Цркве Божије, у вријеме цара Максимилијана и када су пострадали многи мученици. И благодарећи у право том васпитању материном, која је умрла рано, и благодарећи сусрету младога, већ просвећенога Духом Божијим, Пантелејмона са Ермолајем, једним старим, сједим епископом, који се скривао са својим ученицима од гоњења, благодарећи свему томе Пантелејмон се крстио, примио истинску вјеру, задобио храброст и непобједивост пред многобошцима, пред проклетим Максимилијаном, који је убијао хришћане, двије хиљаде хришћана је у једној крви побијено од тих безбожника. Пантелејмон је издржао сва страдања и све муке, обдарен не само духовним даром исцјељивања људских срдаца просвећивањем и спасавању од многобоштва, а међу првима је спасио свога оца, који је одбацио лажне идоле и постао хришћанин. Онда су многи други, гледајући његову храброст и смјелост, примили Христову вјеру и за Христа пострадали, као што је и он на крају посјечен, духовно исцјеливши многе своје савременике, али добивши од Бога дар да исцјељује и тјелесне болести, па је исцјељивао слијепце и друге болеснике савременике.   (За опширнјие кликните на наслов)

 

А попут њега, много вијекова послије њега, и Свети Климент Охридски, који је рођен на просторима нашим. У оно вријеме то је било велико бугарско царство, у вријеме цара Симеона, које се простирало преко читавог Балкана, и Београд је припадао том царству, а да не кажемо и Охрид, гдје је било његово средишто у Преспи. Дакле, од Паноније до Охрида, он је, као ученик великих светитеља Кирила и Методија, примивши свештенички чин од ондашњег епископа у Риму. Онда је Рим још био православни храм, прије него што је отпао у јерес, прије формирања римокатолицизма и одвојења од праве вјере православне. Дакле, примивши тамо свето свештеничко служење, он је био код Методија у Панонији. Послије смрти Методија, док се Кирил упокојио у Риму, Климент и Наум, Сава, Ангеларије и Горазд, Петочисленици, пет ученика њихових, били су прогнани од ондашњих јеретика, Њемаца. Њемаца који су, од онда и до данас, били носиоци лажне вјере и лажног вршења вјере, имали су то својство да врше насиље над људима. Нека би им Бог дао просвећења и уразумљења. Они су прогнали Светог Климента, и он је, заједно са Наумом, стигао до Охрида, до цара Симеона, и ту су они , у Величкој епископији, проповједали Христа Господа и утемељили величанство у словенским народима. Ћирилско писмо, словенско писмо, они су га употребили да би замјенили мало теже писмо, такође словенско, глагољицу, на којој је писано прије њих, а од њих па надаље је ћирилица заживјела и постала својство православних словенских народа, све до наших времена.

 

Нарочито у Црној Гори, у којој, нажалост, послије толико вијекова, послије Светога Климента и Методија, послије Светога Саве и Симеона, послије дивних просветитеља Ивана Црнојевића, Ђурђа Црнојевића и светородне лозе Петровића, који су сви писали ћирилским писмом, данашњи главари Црне Горе су пљунули на ћирилицу. Црна Гора, она званична, је пљунула на ћирилско писмо и на Цетињу га нећете наћи. Хвалимо се да је на Цетињу штампана прва словенска књига Октоих, али данас тога Октоиха нема, испред Цетињског манастира најновији натписи су написани латиницом. Немамо ништа против латинице и нека пишу њоме они народи којима је то писмо било дато кроз вијекове, али је срамно и стидно, послије толико вијекова, да се ми одричемо свога ћириличног писма, Климентовог писма, великог просветитеља словенског. Посијао је сјеме Свети Климент не само Охридом него широм средишњег Балкана, Бугарске, Србије и других дјелова Балкана гдје су се настанили Словени. И то сјеме Христове праве вјере, оно је кроз вијекове рађало дивним плодовима.

 

Један од тих плодова је и овај храм који је овдје никао, на овом темељу, на кућишту кнеза Ђура Иванова Радовића, овдје је било његово кућиште. Очевидно да га је Бог удостојио да из овога кућишта израсте овај свети храм, попа Ивана Радева. Он је имао доље једну цркву, на Ивановим коритима, када долазимо према овамо, од које и данас постоје остаци. Његова супруга је приложила ту цркву, Иванове врте је приложила манастиру Морачи, али ево, на њиховом мјесту, на њиховом имању и на имању Ћира Радисављева, никао је овај дивни храм, свједочанство да се и ми враћамо Богу, послије времена безбожништва, паганства, које је завладало овим крајевима од Другога свјетскога рата, па на овамо. Завладало безбожништво, паганство, па је онда завладало и братоубилаштво. И данас, ми се исцјељујемо и од паганства и од безбожништва, враћајући се Светом Пантелејмону и Клименту, крсту часноме, Светоме крштењу, враћајући се коријењу својих предака, враћајући се, они који су овдје и који овдје живе, коријењу своме, Богићу, војводу немањићком и војводи мрњавчевићком, који је овдје дошао и из чијих бедара преко тридесет братстава данас има, раширених и овдје и читавим свијетом. Враћају се, враћамо се овдје светињама, враћамо се Христу Богу, враћамо се своме изворишту, враћамо се оној просвјети којом нас је просветио Свети Кирило и Методије, Свети Климент и Наум, Свети Сава и Симеон Мироточиви.

 

Нека нас Бог утврди у тој вјери Христовој, у крштењу, у миропомазању, у живљењу јеванђељском светоме. Нека Господ утврди и потомство овога мјеста и овога краја, у тој и таквој вјери и тој и таквој вјерности, онима који су били вјерни до смрти живоме Богу. Њих прослављајући, ми се поклањамо Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем, у вијекове вијекова.

 

Посебно нас радује што су овдје данас и наша браћа из Белорусије. Овдје су, има око двадесет осморо наше дјеце и наших сестара, који су дошли да посјете светиње у Црној Гори. Ми смо били у Белорусији код дивног Митрополита белоруског Филарета као гости. Дивна земља и тамо се народ враћа Богу и Цркви Божијој и светињи Божијој. Дакле, мило ми је да су и они данас са нама овдје, јер, као што знате, главни ктитор овога храма је, блаженог спомена, Вакхтанг Хухуни и његова мајка Катарина Радовић, која је поријеклом одавде. И видите шта значи сјеме, када је истински изданак Ђура Радовића, који је одавде отишао у велики свијет, стигао до Грузије, да би се Катарина и њен син Вакхтанг поново вратили овдје и на овоме мјесту оставили спомен себи и своме благочешћу.

 

Њима Бог да подари покоја, а свима нама здравља и напретка у вијекове вијекова. Амин.

 

Транскрипт Данило Балабан