07.11.2021.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 7. новембар 2008. године

Свети пророк Божији је записао оне чудесне ријечи које гласе: ,,Милост Твоја, Господе, љубав Твоја, гониће ме у све дане живота мога.” Чудне ријечи од чуднога пророка Божијег? Како може милост Божија да гони? Управо то јесте свако основно својство сваке милости, миловања и љубави – што је дубља љубав то је већа чежња за Оним кога љубимо. Што је дубља љубав, то је већа спремност да се жртвујемо за онога кога волимо. Има ли веће и савршеније љубави и веће и савршеније милости од божанске љубави и божанске милости? Господ воли свеукупну Своју творевину, Своја творења, а на првом мјесту човјека као круну Своје творевине, са неизрецивом бескрајном љубављу Својом. А та љубав никад не заборавља оног кога љуби, и створења Своја. Зато је други пророк записао да ће прије ,,мајка заборавити пород свој него што ћу ја заборавити тебе, Израиљу”. Дакле, не само појединца кога воли Бог, кога милује и на кога излива Своју милост, него и Израиљ, народ Свој изабрани воли Господ неизрецивом љубављу. Све што постоји и све што се догађа у животу свијета и човјечанства и у животу сваког од нас је свједочанство те и такве божанске љубави и милости. И онда када смо свјесни тога и када нијесмо свјесни тога, божанска милост и божанска љубав је непрекидно у нама, иза нас и пред нама. Па и онда када човјек заборави Бога, када се одрекне Бога и када мисли да не вјерује у Бога, и онда божанска љубав и божанска милост су на њему, поред њега и са њим и непрекидно очекује његов повратак и његово духовно буђење и његово освешћење. (За опширније клкните на наслов)

Прича јеванђељска о блудноме сину је свједочанство тога. Син који је узео имовину своју, оно што је имао и који је отишао у земљу далеку. Онда је доспио до тога да се, заједно са свињама, храни рошчићима. И тако отуђен од Бога јер је мислио да је побјегао у земљу далеку, тамо гдје се мисли да Бога нема, гдје нема Божије љубави, а то управо јесте мјера богоотуђења човјековог и то јесте та земља далека. Док је син мислио да га је отац његов заборавио и да је заборавио име његово и његово постојање, као што је он оца својега заборавио, љубав његова оца је била са њим и поред њега. И оног тренутка када је био свјестан присуства те љубави, онда се вратио Господу и вратио се у очев дом и наручје и отац је показао још већу љубав према њему, томе отпаломе и отуђеноме сину, него према ономе кога је, бар је тако мислио онај други, којега је више волио, а волио их је подједнако Својом божанском љубављу, јер божанска љубав не гледа ко је ко, него Бог Својом љубављи грли све и сва!

А пуноћа те божанске љубави управо се јавила када је дошла пуноћа времена. Јавила се јављањем Сина Његовог Јединородног, јер је: ,,Бог толико заволио свијет да је Сина Свога јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни”. То је круна божанске љубави, круна божанске милости! Најдрагоценије, најузвишеније, најсветије што је Бог имао, не само Своју љубав, Своју милост, него и Сина Свога јединородног је дао да сваки који вјерује у Њега не погине него да има живот вјечни! Управо дакле, потврда ових ријечи: ,,Милост Твоја, Господе, гониће ме у све дане живота мога.” Милост Божија нас прогони и кад спавамо и кад смо будни, и кад то знамо и то не знамо, и када то заборавимо увијек је милост Божија и Божија љубав међу нама, иначе како би могли дисати, како би могли спавати, живјети и како би могли очекивати да нас грије сунце свакога дана, онакве какви јесмо. А какви смо то само Бог знаде каквих све људи има у овом свијету и створења, загађених и отуђених, али никога Бог не заборавља. Прича која није записана у Јеванђељу, али је много карактеристична и сигурно да се она догодила, јер много шта није записано у Јеванђељу што је Господ учинио и што је казао. Каже древно предање како је Господ био са Својим ученицима на обали Генесаретског језера, заједно са фарисејима, и у том тренутку се појавило једно шугаво псето, прогнано из села и испуњено ранама, гладно и јадно. И фарисеји, побожњаци тога времена, почели су да дижу своје хаљине и да се склањају и да камењем гађају оно псето да се не би оно њих дотакло, да се не би оскрнавили, јер по Мојсијевом закону би било неопходно најмање недјељу дана да се чисте да би постали чисти ако их се псето дотакне. И у том тренутку Господ испушта Своју божанску и човјекољубиву руку и призива оно псето к Себи и милује га по његовој краставој и рањеној глави, па ће рећи: ,,О, како има дивне очи.”

Заиста, најљепше очи су код оних створења која највише страдају и највише пате. То ћете видјети код било које животиње која страда и која пати, то ћете видјети код човјека када је у невољи, када је у страдању и у патњи, видјећете како се преображавају човјекове очи и како су испуњене чежње и жеђи за милошћу и љубављу, за тиме да их неко помилује. И ту је божанска милост, божанска љубав која нас гони и која нас прогони, Његова љубав која нас грли и која нас благосиља непрекидно. Благосиља свеукупну творевину Своју, благосиља свако створење, видљиво и невидљиво. А ми хришћани смо Његови изабраници, да би се кроз нас и преко нас пројављивала Његова љубав у овоме земном животу.

Међу те изабранике, од данас је и наш ђакон Драгољуб, који је љубављу Божијом подстакнут, и од његових родитеља, који се данас удостојио да прими ђаконску службу и да испуњава, у своме животу, оно што је рекао Господ за Себе: ,,Нисам дошао да ми служе, него да служим и да живот Свој положим за ближње Своје.” То је дужност свакога истинскога хришћанина, а прије свега требало би да буде и јесте својство епископа, презвитера, ђакона, оних који су у народу Божијем изабрани да буду свједоци и носиоци, ријечима и дјелима, те и такве божанске љубави, те и такве божанске милости. Милост Твоја Господе гони нас и прогони нас у све дане нашега живота и зато благодаримо Теби, Оцу, Творца неба и земље, и Сину Твоме јединородном и Духу Твоме Светоме, Богу љубави благодаримо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

(Митрополија црногорско-приморска)